Затим, постоји још једно запажање, које можда звучи прилично тужно: мало је оних који на исповест долазе из истински духовне потраге. Многи долазе због психичких тегоба, поремећаја у животу и односима, које настоје да разрешe, понекад обраћајући се – као последњем уточишту – свештенику. 

Законоправило је прворазредни документ српске стратешке културе и стога што је Савин номоканон са тумачењима био први „извозни производ“ наше правне културе, будући да је постао основни извор не само црквеног, већ и државног права, најпре у средњовековној Бугарској, а потом и у Московској Русији, све до реформи Петра Великог.

Сирија никада није била тек још једна арапска држава. Она је била колевка у којој се хришћанство укоренило и раширило, место где арамејски језик и данас одјекује у богослужењу, где су манастири током векова под освајачима сачували класичну ученост. Изгубити њено хришћанско присуство значи изгубити живи мост ка древном Леванту — избрисати не само људе, већ и само сећање на суживот.

Догађаји у Кијеву, Подгорици, Приштини, а сада и у Кишињеву – карике су истог ланца. Када геополитика упадне у олтар, главна жртва није само црквена имовина. Жртва постаје душа народа и његово право да остане свој. И ако се данас прећути ово што се дешава у Молдавији, сутра овај сценарио може бити примењен на било коју другу Помесну цркву.

Светитељ Јован Златоусти на више места каже: „Свакоме ће судити они који су у истом звању засјали врлином.“ Ко су људи који су у истом звању као патријарх Илија II засјали истом врлином у Грузији?

Тежња ка самовољној аутокефалности се често маскира узвишеним паролама о националном поносу и духовној независности. Међутим, стварност са којом се суочио творац „Кијевске патријаршије“ доказала је супротно – одлазак у раскол лишава човека истинске слободе у Христу, претварајући га у инструмент политичких игара.

На Србију је бачено 13 тона осиромашеног уранијума.