Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Света Тајна Јелеосвећења, односно Тајна помазања болесних, јесте богослужбена тајна која се савршава посебним молитвеним чином над уљем, којим се потом помазују болесни „на исцељење душе и тела“, како се и каже у самом чину. Ова света тајна може се савршавати како у домовима, тако и у храмовима. Нажалост, на многим местима ова пракса је запостављена, као да је изашла из употребе.

Света Црква савршава ову Тајну у данима који претходе великим празницима, као што су Рождество Христово, Богојављење, Пасха и други, као припрему за достојно прослављање празника и за припрему верних који приступају Светом Причешћу.

Зашто се ова Тајна савршава саборно у храму пред празнике?

Она се савршава ради духовне припреме за празник и ради припремања верних да приступе Светој Тајни Евхаристије. Свето Причешће захтева припрему, духовну спремност и покајање.

Још један разлог за савршавање ове Тајне пред празнике јесте древни обичај по којем су верни приступали Светом Причешћу само неколико пута годишње. Пошто су ти моменти најчешће били везани за велике празнике, Света Црква је установила праксу да се ова Тајна савршава за све верне у храму, припремајући их и благосиљајући унапред.

Када је настао овај чин?

Посланица Светог апостола Јакова у Новом Завету даје нам следеће упутство:
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере Цркве, и нека се помоле над њим, помазујући га уљем у име Господње.“ (Јак. 5, 14)

Молитва за освећење уља помиње се и у Апостолским установама, делу које потиче из трећег века:
„Господе Боже наш, освети ово уље и даруј освећење онима који га раздају и онима који га примају. Њиме су некада помазивани цареви, свештеници и пророци. Даруј да и ми, помазујући се њиме, примимо здравље душе и тела.“

Зашто се овај чин савршава на Велику среду увече?

Овај чин ушао је у антиохијску и грчку богослужбену традицију на Велику среду током XV и XVII века.

Ако пажљиво читамо текст службе, уочавамо да она говори и о телесном и о духовном исцељењу, те зато ставља снажан нагласак на покајање — реч која се више пута понавља у молитвама. Због тога је Света Тајна Јелеосвећења, пре свега, чин покајања.

Из тог разлога, служба се завршава полагањем Светог Јеванђеља на главе верних који су погнуте главе, док свештеник чита разрешну молитву за грехе — исту ону молитву која се обично чита над покајником након савршавања Свете Тајне Исповести.

У антиохијској традицији ова Света Тајна се савршава сваке године на Велику среду, јер многи верни приступају Светом Причешћу на Велики четвртак ујутру, када се сећамо установљења Тајне вечере.

У појединим парохијама тог дана се Света Литургија служи веома рано — пре свитања — како би запослени и ученици могли да присуствују. То је пракса коју подржавам и препуштам пастирском расуђивању свештеника Архиепископије. Служење Литургије у раним јутарњим часовима велики је благослов и омогућава свим вернима да учествују и приступе Светој Чаши.

Када сам, као свештеник, уз благослов митрополита, започео ову праксу у својој парохији — служећи јутрење и Свету Литургију на Велики четвртак у четири часа ујутру — многи су у почетку негодовали. Ипак, када сам у 3:30 ушао у храм да припремим Свете Дарове пре почетка богослужења, изненадио сам се затекавши храм већ испуњен: неки су седели, а други стајали, јер више није било места!

Да ли верни могу узети освећено уље (јелеосвећење) са ове службе ради самопомазања?

Важно је разумети да се разлика између клира и лаика повећала након XIII века, а нарочито после пада Цариграда, делом из страха да светиње не доспеју у руке нехришћана. Временом је та разлика била пренаглашена до мере да је засенила царско свештенство које припада сваком крштеном хришћанину.

Такође треба имати на уму да Црква понекад исправља неправилне праксе уводећи привремена ограничења у супротном смеру. Та корективна мера може деловати као одступање од првобитног предања, али јој је циљ да исправи злоупотребе које су се временом развиле.

На пример, када су се десетине малих посуда са уљем износиле ради дељења вернима, поједини су — било из незнања, било због недостатка страхопоштовања — неприкладно поступали са освећеним уљем. Због тога су у појединим периодима доношена пастирска упутства којима се забрањивало дељење уља вернима, како би се нагласила светост ове Тајне и спречили неред, немар и непоштовање.

Међутим, када такве одредбе остану на снази дуги низ година, људи почињу да их доживљавају као „свето предање“. Тако се дешава да верни бивају лишени благослова освећеног уља у тренуцима потребе — као што су болест или разне животне невоље.

У наше време често је веома тешко позвати свештеника да у дому саврши читав чин ове Свете Тајне (који траје најмање сат и по) сваки пут када се неко разболи или буде примљен у болницу. Осим тога, број свештеника често није довољан да би се ова служба могла обавити у свакој прилици.

Истовремено, живо православно предање познаје праксу да верни примају освећено уље из храмова или манастира и њиме се помазују као благословом у временима болести, искушења или потребе.

Шта данас треба чинити?

Поставља се, дакле, питање: да ли вернима треба забранити да у својим домовима чувају освећено уље, или им га треба давати када га затраже? И како га треба чувати?

Пре свега, потребно је разликовати помазивање освећеним уљем од самог савршавања Свете Тајне, коју може вршити једино свештеник. Чување и употреба освећеног уља не значе да је Тајна савршена, већ да се прима благослов кроз помазање. Стога саветујем свештеницима да вернима омогуће да узму уље, уз кратку пастирску поуку о томе како да га са побожношћу употребљавају и чувају у дому. Православно предање препознаје његову употребу нарочито у временима болести или бола, као и у периодима искушења, жалости или тескобе. Верни треба најпре да узнесу молитву, а затим да се помажу на челу или на месту бола, чинећи знак Крста.

Како га треба чувати?

Освећено уље треба чувати на месту у дому које је посвећено Богу — у молитвеном кутку, како се то уобичајено назива у православном дому — где се налазе иконе Господа Христа, Пресвете Богородице и крсне славе, заједно са кандилом. (Надам се да у сваком дому постоји молитвени кутак.)

Нека Бог дарује да вам се ови свети дани увек изнова враћају са непролазним благословима.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"