Руска црква се у самој Руској Федерацији консолидовала, баш као што се и Српска православна црква показала као веома чврст темељ духовности, без обзира на политичко стање у постјугословенском региону. Сличност са постсовјетским термином је намерна, јер су аналогије бројне, а питања и одговори се сами намећу.

Потпуно је тачно да наша јавност још није довољно свесна да је "последњих деценија српска црква предмет промишљене, планиране, подмукле, перфидне и потпуно нове врсте агресије – мрежних напада. Као једина преостала институција свеколиког Српства, српска црква је непремостива препрека за дефинитивно разбијање српског националног духа и дефинитивно потчињавање, распарчавање и касније уништење српске нације".

Мера мушкости у животу Цркве — као и у свему — није снага, надмоћ или самоувереност, већ саобразност Христу. Христос није мушки архетип, него откривење новог човека. Стога је живот Цркве крстообразан: сила се открива у служењу, а победа се налази у самоиспражњењу (кенози). 

Украјинској православној цркви веома би помогла два правца подршке коју могу пружити братске Цркве. Прво је оглашавање на свим могућим међународним платформама, као и пред владама својих земаља, о прогонима хришћана који се дешавају у самом центру Европе у ХХI веку! (...) А друго је консолидована заштита канонског поретка васељенског Православља, његових традиција и поретка.

Динамика спасења свакога од нас оживљава кроз ревност за спасење других. Она се не зауставља на границама личног подвизавања. Постити, молити се и пребивати у унутрашњој вези са Господом — свакако је важно; али човек не гори у Духу ако не гори љубављу! Топлина срца рађа се из састрадавања са браћом. 

Свечана академија и пројекција филма о мајору Зорану Радосављевићу „Сећање на хероја – одговорност према будућности“.

Током посете српској светињи, др Сефер Љајћи није пећким средњошколцима објаснио зашто су је, ако је Патријаршија албанска, запалили албански екстремисти 16. марта 1981. године