Постоје људи који те изненаде! Они који до скоро нису познавали — или, тачније, нису живели Православље — ипак показују изузетну духовну будност, озбиљност и унутрашњу сабраност; док код многих других, за које се сматрало да су унутар Цркве, наилазиш на запањујућу површност, презир и равнодушност према вери. Да ли је то питање знања и обавештености? Чини се да није! Постоје они који дубоко осећају Божије присуство, и они који га не осећају. То није повезано са тим да ли си православан кроз поколења, већ са тим да ли имаш праву и чисту савест — чак и ако си одрастао ван Православне Цркве.

Твој Господ дела на начине који су ти непознати, било у ономе што цениш, било унутар Цркве или ван ње. Твој Господ не поступа са називима и титулама као људи. Сви су, и не знајући то, од Њега, у Њему и ка Њему! Његове мере нису твоје мере, нити су Његова мерила твоја мерила. У сопственим очима, можда ти се чини да долазиш из непознатог и да идеш у непознато, чак и онда када си навикао да се заклањаш именом Господњим. У стварности, често поступаш по својој природној нарави, као да немаш удела у сили Божијој. У свету у коме је Господ потиснут, као да нема никакве везе са појединостима твога живота, и у коме си тако одрастао, затичеш себе као да си слободан да Га узмеш у обзир или да Га занемариш, без много размишљања. Све се, наизглед, своди на твоје расположење и личну склоност.

Но, за твога Господа, твоје стање је другачије.

Постоји једна нужност по којој се ти крећеш око Њега, чак и не знајући то. И свака влас на глави твојој избројана је! Свака мисао, сваки покрет срца, сваки подстицај, сваки дах, сваки труд — ништа од тога не би било могуће да ниси у средишту плана Господњег за твоје спасење! Како, уосталом, објаснити оно што ти се догађа? То не значи да си у свему што чиниш у праву. Не — али твој Господ јесте Истина, и Он је пут ка Истини. Нема ничег лакшег него ходити путем који не познајеш: мислиш да је једно, а показује се да је друго; мислиш да си достигао неку тачку и ревносно јој тежиш, а онда ти постаје јасно да си се обрео у сасвим другом пространству. У сваком случају, не заборави: ти си под старањем свога Господа.

Све што се догодило и што се догађа у служби је спасења. Не говорим само о твоме личном спасењу, већ о спасењу читавог човечанства. Али то не значи свакога понаособ, јер док не живимо једни за друге, немамо користи. Другим речима, свако је одговоран за своју браћу, за све људе. Динамика спасења свакога од нас оживљава кроз ревност за спасење других. Она се не зауставља на границама личног подвизавања. Постити, молити се и пребивати у унутрашњој вези са Господом — свакако је важно; али човек не гори у Духу ако не гори љубављу! Топлина срца рађа се из састрадавања са браћом. Што искреније прихваташ оно што припада другима, то више узрасташ, и Дух Божији се у теби све снажније распламсава.

У том духу, повратак непријатеља, странца, сиромаха, далекога, угњетача, онога који је погружен у грех — постаје за тебе утолико значајнији уколико га прихватиш са дубоком, срчаном ревношћу! „Брат мој је живот мој“, по речима Светог Силуана Атонског. Љубав се утолико више излива на грешника, на странца, на болесника, на онога који је застранио… и то највише користи ономе који је излива, не мерећи и не рачунајући.

Пред тобом је човек који је застранио. Не суди му и не осуђуј га! Не знаш из каквог пакла долази. Срце — ко га може познати осим његовог Творца? Већина људи су синови бола. „Милост хоћу, а не жртву!“ Ако правда твоја не превазиђе правду злих и неправедних, нећеш ући у Царство небеско!

Човек греха обележен је лажју и обманом. У том стању, човек постаје велики тужилац. Он измишља слике о себи како би се заштитио и одбранио. За њега су и истина и неистина подједнако прихватљиве — он бира оно што му одговара. Ништа му није лакше него да се служи истином ради обмане. Претеривање му је природно стање. Ништа га не спречава да лаже, чак и онда када преноси истините речи које му иду у прилог. Његово лако усвојено начело јесте — измишљање.

А што се тиче обмане, по речима оца Илије Моркоса, нека му Бог подари покој: „Човек је варљиво биће.“ Обмана је повезана са жељом, са лукавством, са двосмисленошћу, са човековом представом о самоме себи. И, наравно, са маштом, са уобразиљом, са сновима. Тако, уопштено говорећи, машта извире из таме душе. Свет уобразиље јесте, у извесном смислу, свет греха у његовом најчистијем облику. Да Адам није допустио да се његова машта разузда, не би му ни пало на ум да је бог, те не би ни отпао од послушности своме Богу! Покрет ка уобразиљи, који је змија удахнула у њега, сурвао га је у бездан лажи. Прихвативши слику о себи другачију од оне коју му је Бог открио у заповести, човек је постао лажљив.

Ипак, постоје људи који су стекли извесне врлине, не лишене доброте и честитости, иако нису у окриљу Цркве. Ко је кроз чији живот прошао и шта је у њему оставио — то за многе остаје тајна. У души постоје стварности које пребивају у скривености, унутар догађаја који усмеравају ток живота њихових носилаца. На том путу, човек бива прогутан буком, из које може изаћи једино кроз неки потрес. Тада се буди за тајне за које никада није ни слутио да постоје — овде и тамо, у скривеним одајама своје савести. Оно што се тада открива може довести не само до изненађења, него и до дубоког преокрета који мења читав правац човековог живота.

Грешник, по правилу, није у миру са својим стањем, нити је задовољан да у њему остаје. Ако бисмо једном речју описали његово унутрашње, егзистенцијално стање, рекли бисмо да је обузет немиром. Он, додуше, настоји да у себи успостави извесни привид мира, али то чини нарочито у тренуцима кризе, прибегавајући самообманама које га воде у још већи немир и пометњу, ма колико се ослањао на оно што привремено умирује његове живце. У крајњој линији, грешник страда од унутрашњег губитка, и изнова његове реакције не успевају да превазиђу границе бекства од стварности, које се увек окончава трагично. Уопштено говорећи, он је склон да прелази из пораза у пораз. На дуже стазе, грешник се неизбежно суочава са дубоком празнином. После површног живота, пред њим се на хоризонту назире и површна смрт. „Свака се посуда прелива оним што у себи носи.“

Тајна пребива у болу, а у њеном средишту налази се егзистенцијална празнина. На крају, човек не може поднети бесмисленост. Оно што се у њему покреће, након свега кроз шта је прошао у животу, подстиче га на дубоко егзистенцијално питање: „Куда?“ Постоји нешто што превазилази сваку људску моћ, и не постоји сила — ма каква била — осим Духа Господњег, која може човеку дати одговор на егзистенцијалном нивоу о смислу живота сина Адамовог. „Доћи ће са истока и запада и сести за трпезу са Авраамом, Исааком и Јаковом, а синови Царства биће избачени напоље!“

Како и када се душа преображава? То зна једино Господ, Познавалац срца. Но, оно што остаје неизмењиво јесте да Свевишњи жели да се сви спасу и дођу у познање истине. Како каже Свети Силуан Атонски: „Држи ум свој у аду и не очајавај!“ Најважније је — не очајавати.

Архимандрит Тома (Битар)
игуман манастира Светог Силуана Атонског — Дума, Либан

Извор: araborthodoxy.blogspot.com;  фото: holytrinityfamily.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"