Првобитно овај текст је настајао као шире објашњавање ситуације у Молдавији почетком године, тачније када се 27. јануара 2026. у селу Деренеу десио инцидент, те је дошло до покушаја преузимања цркве Успења Пресвете Богородице, која припада Молдавској православној цркви (на молдавском језику Biserica Ortodoxă din Moldovа), од стране представника Бесарабске митрополије Румунске православне цркве. 

Не улазећи у сложену предисторију јурисдикција на том простору, треба рећи да је Молдавско-кишињевској митрополији одлуком Светог Синода Руске Православне Цркве од 2. октобра 1992. године дарована самоуправа, потврђена и томосом тадашњег руског патријарха Алексија Другог 1994. године. Ови процеси, нису нови, већ су део једне шире временско-просторне слагалице, коју слободно можемо назвати црквено-канонска геополитика постсовјетског простора. Упоредо постојање на једној канонској територији две Помесне цркве је таква ствар, која се тиче свеправославних односа уопште, па је ред да кажемо како се дошло до ове ситуације. Све је почело када је Синод Румунске православне цркве 24. децембра 1992. године донео одлуку о обнови Бесарабске митрополије, која је постојала у периоду 1918—1940. и 1941—1944. године. Именованом епископу Петру (Педурару), Свети синод Руске православне цркве је још те давне 1992. године забранио свештеничко служење, док се потпуно не покаје, а то је изазвало озбиљне тензије између две Помесне цркве. Проблем је добио на значају када је након мајданских дешавања у суседној Украјини, новембра 2004. у самој Молдавији дошло до званичне државне регистрације Кишињевске епархије Бесарабијске митрополије. Синод Румунске православне цркве одлучио је октобра 2007. године да обнови три епархије у оквиру Бесарабске митрополије у Молдавији и делу Украјине. Споменимо и то да је и осталим присталицама прикључења румунској цркви, без канонског отпуста из Руске православне цркве, попут протојереја Пјотра Бубуруза, коме је, такође било забрањено свештенодејство по одлуци канонске Руске православне цркве, у Румунској православној цркви био спреман дочек оберучке.

Деловање Румунске православне цркве у Молдавији подсећа на деловање у Тимочкој Крајини, где се на канонској територији Српске православне цркве међу влашким становништвом у основи шири великорумунска пропаганда кроз квазиклерикалне структуре.

Међутим, молдавски случај није једини, мада је актуелан и парадигматичан, па смо решили да дамо једну ширу слику црквено-канонске ситуације на постсовјетском простору. Разбијањем Совјетског Савеза и стварањем самосталних држава, њих укупно петнаест, дошло је почетком деведесетих прошлог века не само до геополитичке катастрофе за тај свет, већ и до промена, које су морале имати последице и у сфери црквеног живота.

Ескалација црквених раскола на постсовјетском простору десила се мешањем Васељенске патријаршије и прозападних политичких фактора, када се под изговором добијања „аутокефалности УПЦ“ десило да се црквени раскол превлада организовањем сабора на којем би се ујединиле све „православне цркве“ у Украјини, по тој идеји, почевши од канонске УПЦ – Московског патријархата, затим расколничких УПЦ – Кијевског патријархата и Украјинске аутокефалне православне цркве у јединствену Православну Цркву Украјине, која би „томос о аутокефалности“ добила не од Москве већ од Цариграда. Такозвана Кијевска митрополија Украјинске православне цркве (Православне цркве Украјине) је, дакле,  настала уједињењем две расколничке организације:  УПЦ – Кијевског патријархата и Украјинске аутокефалне православне цркве, а њој је васељенски патријарх Вартоломеј јануара 2019. године неканонски даровао статус аутокефалне цркве установљен путем издавања патријаршијског и синодског томоса. Ипак, такозвана „Православна црква Украјине“ (ПЦУ) нема свеправославно признање, јер већина Помесних цркава схвата да је то политички пројекат, те да је једина канонска црква на украјинској територији Украјинска православна црква са предстојатељем митрополитом кијевским и све Украјине господином Онуфријем. Не улазећи у природу руско-украјинског рата који бесни већ више година на плодном чернозему у долинама великих река које иду у Црно море, осим речних токова, неповратно одлазе и многе светиње, па се дешава да дронови погоде вишевековна здања. Са жељом да дође до помирења међу народима и државама, доћи ће се и до потребе дијалога о послератном уређењу односа међу православнима на ширем подручју.

Света Русија – на руском језику Святая Русь постоји још од покрштавања Руса у Кијеву за време великог кнеза Владимира (988), али је Руска православна црква своју аутокефалност стекла тек 1448. године као Митрополија, а достојанство Патријаршије 1589. године. Данас је највећа православна црква на свету, која има канонско право на целој територији бившег Совјетског Савеза. При томе, ваља нагласити да су у новонасталим државама различити степени црквене аутономије. У самом Уставу РПЦ стоји дефиниција да је то „многонационална помесна аутокефална црква која се налази у верском јединству и молитвено-канонској заједници са другим помесним православним црквама“. Не само то, под јурисдикцијом Руске православне цркве се налазе и две потенцијално велике мисионарске цркве: Јапанска православна црква (као аутономна црква од 1970. године) на чијем је челу као предстојатељ Високопреосвештени архиепископ токијски и митрополит целог Јапана Серафим (Нобору), а такође и Кинеска аутономна православна црква, која има аутономију још од 1956. године.

Када је реч о постсовјетском простору, прегледно изложено ситуација је следећа: већ споменута Украјинска Православна Црква има статус самоуправне цркве са правима широке аутономије; у Белорусији канонски статус има Белоруски егзархат Московског патријархата са 15 епархија, који је основан 1989. године, а 2014. године основана је и Минска митрополија, а Митрополит мински и заславски, Патријаршијски егзарх све Белорусије Господин Венијамин (Тупеко) је пуноправни члан Светог Синода РПЦ. Тако стоје ствари у канонском смислу са Русима најближим Белорусима и Украјинцима. Када је реч о осталим постсовјетским државама, ситуација у Молдавији је можда посебно актуелна, зато смо текст и почели пасусом посвећеним њој.

У балтичким државама ситуација је следећа: Летонска православна црква (са две епархије) и Естонска православна хришћанска црква су самоуправне цркве под јурисдикцијом Руске православне цркве. Естонској православној цркви је 1993. године патријарашким томосом дарована самосталност у црквено-административним, црквено-грађанским, црквено-привредним, црквено-просветитељским пословима. Деведесетих, православни су се етнички поделили у тој земљи и то тако што су у оквиру Естонске православне цркве Московске патријаршије (ЕОЦ МП) остали углавном етнички Руси, док су православни Естонци од 1996. године отишли у правцу обнове Естонске апостолске православне цркве под јурисдикцијом Цариградске патријаршије (а основ за то се видео у одлукама из 1923. године цариградског патријарха Мелетија (Метаксакиса). То је довело накратко те 1996. године и до прекида општења између Фанара и Московског патријархата. Канонска законитост деловања Цариградске патријаршије на територији Естоније не постоји, али има подршку државних власти Естоније. Званично ново име цркве - Естонска православна хришћанска црква – проглашено је марта прошле године. У Литванији постоји од маја 2022. захтев да се додели статус самоуправне цркве, а наредне године су петорица свештеника из политичких разлога напустили РПЦ.  Патријарх Вартоломеј I током посете Литванији у марту. 2023. је рекао да ће сарађивати са литванским властима на оснивању новог православног огранка, тако да се црквено двовлашће може и ту очекивати.

Када је реч о Централној Азији, јурисдикција РПЦ тамо је следећа: постоји снажан Митрополијски округ у Републици Казахстан (са 10 епархија и на стотине активних парохија) са центром у Астани, а у Ташкенту у Узбекистану постоји Средњоазијски митрополијски округ (са 4 епархије у Узбекистану, Таџикистану, Киргистану и Туркменистану), који је одговоран и за диоцезу ван своје јурисдикције за руске дипломате у Авганистану.

_{Фото: Казахтански и Средњоазијски митрополијски округ, мапа епархија РПЦ (2022.), извор: drevo-info.ru}

Три постсовјетске кавкаске државе: Грузија, Азербејџан и Јерменија, имају различиту ситуацију у вези РПЦ. Аутокефалност Грузинске цркве признала је Московска патријаршија још 1943. године и то је једина канонски призната потпуно аутокефална црква на постсовјетском простору уз РПЦ. У Азербејџану делује једна епархија РПЦ са центром у главном граду Бакуу. У Јерменији, где су већина монофизити, тек је 2021. основана Епархија јереванско-јерменска, чиме се укинуло дотадашње Патријаршијско благочиније парохија Руске православне цркве у Јерменији.

Уз све ово, напоменимо још неколико чињеница: Руска православна црква је формирала 2018. године Патријарашки егзархат Западне Европе са центром у Паризу (покривају 15 држава); исте године за 11 југоисточноазијских држава формиран је Патријарашки егзархат југоисточне Азије са седиштем у Сингапуру и има укупно 4 епархије: Сингапурску, Корејску,  Тајландску и Филипинско-вијетнамску. Патријарашки егзархат Африке са седиштем у Каиру формиран је 2021. године одлуком Светог Синода РПЦ на захтев самих људи из Африке, а и због одлуке Александријске патријаршије да призна неканонску структуру у Украјини (под утицајем Цариграда). Значајан број православних парохија налази се у афричкој држави Кенији. РПЦ има у свом саставу и Аргентинску и јужноамеричка епархију, Патријарашке парохије у Канади, истовремено настале са доделом аутокефалности Православној цркви у Америци, од парохија бивше Едмонтонске и Канадске епархије, а уз њих и Патријарашке парохије у САД, такође формиране те 1970. године, које су канонски део Руске православне цркве, која уједињује парохије и манастире Московске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама и Мексику. Њима управља викарни епископ патријарха московског и све Русије са неамеричком титулом и представља Руску цркву у Сталној конференцији канонских православних епископа у Америци (SCOBA). Познате су руске епархије и парохије у Централној Европи (пре свега у скандинавским и германским земљама, као и у Мађарској). Историјски веома важна Руска православна загранична црква је самоуправна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве од 17. маја 2007. године, када је потписан Акт о канонском општењу РПЦ и РПЗЦ.

Овим текстом сам желео да српском православном аудиторијуму приближим комплексност постсовјетског простора и обим канонске јурисдикције деловања РПЦ, без улажења у дневнополитичке и догматско-теолошке теме. Није случајно да се Југославија распадала отприлике у исто време када и Совјетски Савез. Па ако су се тада поклапали неки процеси, неће нас чудити да се то и у будућности понови.

Руска црква се у самој Руској Федерацији консолидовала, баш као што се и Српска православна црква показала као веома чврст темељ духовности, без обзира на политичко стање у постјугословенском региону. Сличност са постсовјетским термином је намерна, јер су аналогије бројне, а питања и одговори се сами намећу.

_{Фото: мапа епархија СПЦ на постјугословенском простору (Ivan25 - Hadži Ljubiša Gvoić, 2011.), извор: wikimedia.org; Актуелније издања мапа епархија СПЦ можете видети код историчара Дамира С. Живковића (2020.)} 

Закључка нема, осим што постоји огромна забринутост за будућност традиционално православних простора, као што је ситуација у деловима Молдавије и у Украјини, али се надамо да ће бити мање црквено-канонске геополитике у будућности и етнофилетизма, а више молитве и духа покајања међу православним светом. Ово је један српски, балкански угао гледања на ове теме, а како смо ми позвани да будемо оштрог ока на Веригама света, како су Балкан називали мудрији од нас, није лоше споменути на крају и мисао Светог владике Николаја о српском соколу и руском медведу. „Србија је соко, а Русија је медвед: ако соко упозори птице, медвед ће се пробудити. И соко и медвед су у војсци Христовој, против које су кренуле војске слугу Антихриста, поклоника мамона и златног телета.“

Горан Игић за портал "Живот Цркве"

Насловна фот: мапа канонске територије Руске православне цркве, извор: foma.ru