Сви ми живимо један Васељенски Сабор. Нисмо сви епископи које је сазвао цар, нити смо велики Оци Цркве сабрани да би изрекли најдубљу мудрост. Ипак, живимо  Васељенски сабор – сваког минута свакога дана – и исти испит који је увек стајао пред светилницима Цркве стоји и пред нама.

Тај испит јесте борба за љубав. Васељенски сабори у историји Цркве нису сазивани да би показали своју ученост и бриљантност. Такви сабори представљају неуспех љубави и одговор Цркве на тај неуспех. Када се јаве јереси, оне настају као плод недостатка љубави. Не чујемо, не слушамо, не препознајемо истину у наручју Цркве. Раздор рађа окорелост срца. Срца која не успевају да љубе постају утроба раскола (и нечег још горег).

Колико год да с правом прослављамо велике саборе Цркве, толико бисмо морали и да жалимо због њихове нужности. Заповеђено нам је да „љубимо једни друге“, а исто тако нам је речено да онај који не љуби брата свога, не познаје Бога (1Јн 4, 7–8). Када љубав ишчезне, истина почиње да нам измиче.

Иако не седимо у дворанама моћних и не расправљамо о питањима озбиљне догматике, свакога тренутка суочавамо се са изазовом љубави, са потребом да „превазиђемо раздор“ који угрожава сваки људски однос. Ако те не љубим, не могу те ни познати. Ако не могу да те познам, онда је и моје познање Бога утолико умањено.

Ти си мој Васељенски сабор. Свет (икумена) почива у твом и мом срцу док се сусрећемо, боримо и тражимо истину. У Цркви говоримо: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву.“

Без љубави, мој најдражи Васељенски саборе, ниједно од нас не може истински исповедати Символ вере. Оно што су нам Оци сачували јесте љубав – љубав која исцељује срце и која нас оспособљава да загрлимо једни друге и Васкрсењем све опростимо.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"