У недељу 6. септембра 2026. године на старом православном гробљу и Меморијалном комплексу Спомен – гробље у Сремској Митровици обележена је 84. годишњица од масовног страдања становништва Срема у усташким рацијама Виктора Томића током 1942. године. 

Традиционално, у капели Преподобне мати Параскеве Његово Вископреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије са митровачким свештенством и осталим јерејима служио је Свету Архијерејску литургију а потом и парастос над хумкама неколико хиљада невиних стадалника насилно доведених из свих крајева Срема а потом и мучки уморених. Митрополит Василије у својој беседи после Свете литургије подсетио је на многобројна страдања српског народа, подсећајући на речи блаженопочившег патријарха Германа да „опростити морамо али заборавити не смемо”. Архипастир сремски беседио је и о тешкоћама човековог живота на земљи, али и крајњем смислу тог живота, указујући на значај вере у васкрсење и други долазак Господа Исуса Христа.

Након одслуженог парастоса када су хумке страдалника преливене црвеним вином – симболом невино проливене крви Господње и мучеништва,  присутнима – међу којима су били заменица градоначелника Сремске Митровице Даница Недић, председник Скупштине града Владимир Санадер, представници војске, борачких и других удружења, обратио се ђакон др Никола Лукић, професор на Православном богословском факултету у Београду. Професор Лукић говорио је о историјским, али и духовним аспектима страдања српског народа у Независној Држави Хрватској наводећи конкретне примере систематског затирања њиховог имена, вере, писма, обичаја  и националне културе.

“Све је почело прокламацијом Виктора Томића, усташког повереника Велике општине Вука 10. аугуста 1942. године. Наводни позив тадашњих власти за успостављање мира у Срему у стварности је било обзнањивање позива на убиства и систематску пљачку и прогон српскога народа. Та акција трајала је све до 16. септембра и за тих месец дана страдале су хиљаде невиних српских родољуба. Дана 26. августа 1942. године Томић прелази из Вуковара овде у Сремску Митровицу коју чини извршним седиштем својих злодела. За сабири центар жртава бира Казнени завод – данашњи затвор, где бестијално мучи и пребија своје жртве, сакупљене са свих страна Срема а потом их познатим плавим аутобусима довози овде на митровачко гробље – ту где данас стојимо, и убија их. Неки историчари кажу – стреља, али дивљаштво демонизованих усташа имало је много више начина да одузме живот, већ од мука обамрлим страдалницима. Понављам, довођени су са свих страна Срема, најпре у казниону, па на гробље. Између те две поменуте тачке дешавало се много тога о чему имамо данас сачуване историјске изворе. Стрељања су почела 30. августа и трајала су до 11. септембра и број жртава се процењује на 7950. Различити тумачи помињу различите бројеве, али када говоримо о бројевима, треба бити опрезан, јер нас у приче о бројевима неретко увлаче управо доскорашњи егзекутори, да би тиме изнудили неки обзир за своје злочине, и казали да су ипак, под знацима навода били обзирни. Нас ове статистике као хришћане не оптерећују у тој мери да од њих зависи истина, да је злочин, у овом случају речи – геноцид, учињен, јер знамо да је у једном човеку садржана сва вредност космоса и да Адам и Адами – да кажемо библијски, деле исту љубав Божију. Од Казненог завода до православног гробља у Сремској Митровици био је пут бола. Тај пут се у Јерусалиму данас назива Виа Долороса а то је исти онај пут којим је Христос  носио крст када је пошао на страдање.

Затрпане  узвишене јаме у којима су претходно бацана тела страдалника, која су крварила, у свему подсећају на слику Голготе. Ту су били онај непокајани крволочни са пиштољем и камом, у усташкој униформи и они покајани који су вапили да их Господ што пре прими у свој загрљај, пре него што до њих дође смрт. Горчину оцата који Господ није хтио да окуша, заменила је проливена крв којом су се убице опијале. Овако реална слика не служи да би библијска парадигма некога разгоропадила и покренула на друга осећања, него само на она која са Голготе потичу – саосећање и праштање” – рекао је, између осталог, ђакон Никола Лукић и додао да сремске страдалнике у овој усташкој акцији треба прибројати мноштву сирмијумских мученика из најстаријих времена. У молитвама и беседама Архипастира сремског и ђакона Лукића поменути су личност и душа недавно упокојеног генерала Ратка Младића.

Присутнима се обратила и заменица градоначелника Сремске Митровице Даница Недић.

“Овде, на православном гробљу, довођени су угледни грађани, честити домаћини, радници, интелектуалци. Мучени, злостављани од стране усташке руке, бацани у јаме, живи и мртви, посипани кречом. Гледали су како умиру у патњама, полако и беспомоћно. Уживали су у томе. Харали су Сремом као гладне звери, остављајући пустош за собом. Сметале су им и иконе. Скрнавили су их. Пуцали су у дечије лутке, пустошили цркве, нападали и повређивали монахиње у сремским манастирима. Убијали су натенане животе а покушавали су да убију и достојанство Срба. Хтели су да убију све што је српско. Прво оно највредније – људе а онда и културу, ћирилицу, веру и све што је чинило идентитет српског народа. Изузетно су тешке и болне слике ексхумације из 1945. године каде исплакане очи траже своје најмилије. Тешке су слике мајке Персиде Шумановић – мајке храброст, симбола свих мајки и свих родитеља којима су деца отета са огњишта, ишчупана из руку, али не из срца. Богдан Богдановић нам је овај спомен комплекс оставио као парк који ће да слави победу, победу живота над смрћу. На овим хумкама стоји вечна ватра. Окружује нас природа која нас подсећа на величину живота али и на живот невино страдалих. Наша је једина дужност да сваке године будемо овде, а 84 године после сећање морамо пренети и на нове генерације којима ћемо кроз историјске чињенице и тежину страдања објаснити која је величина жртве коју су наши преци поднели за наш мир и слободу” – рекла је између осталог заменица градоначелника Сремске Митровице.

Представници локалне самоуправе, борачких удружења, Министарства одбране  и остали гости традиционално су поред камене плоче на спомен обележју положили венце и цвеће. У наставку комеморативног скупа приређен је пригодан културно – уметнички и духовни програм.

Текст и фотографије: Дејан Мостарлић

Извор, фото: Радио Српски Сион