Од најранијег детињства непрестано сам слушао како се о будућности говори у суперлативима: најбоље, најбоље могуће и слично. Постојала је неизречена претпоставка да сваки човек има посебан дар за нешто и да, ако открије шта је то и посвети му се, може постати најбољи у нечему. Неки од мојих раних успеха били су везани за клавир. Уз мало труда успевао сам да надмашим свог старијег брата (који је био пет година старији од мене). Држао сам корак и са другим ученицима мог професора, мада сам примећивао да нисам увек био најбољи. А онда сам кренуо у више разреде.

Тамо је у мом разреду био један јеврејски дечак (први Јеврејин кога сам икада упознао). Током године указала му се прилика да нам свира клавир. Имали смо тринаест година, а тај мршави момак је сео за клавир и са лакоћом одсвирао један Рахмањиновљев прелудијум. Никада раније нисам видео – у стварности – да неко тако свира. Такође сам знао да ја никада нећу свирати на тај начин. Можда је он пронашао своју јединствену ствар.

Како је мој свет настављао да се креће ка одраслом добу и како се ширио круг мојих познанстава, изнова сам откривао да нисам најоштрији нож у фиоци. Иако сам имао извесног дара за понешто, у најбољем случају био сам тек нешто изнад просека. Илузија да је свако од нас „нарочито надарен за нешто“ показала се као охрабрујућа прича, али не и као истина о нашем постојању.

Живимо у култури охрабрујућих парола, било да су оне упућене нама или не. Гледати следећег невероватно талентованог тинејџера у емисији „Америка има таленат“ може бити задивљујућа забава, али и подсећање да већина нас није таква. Наша просечност била би лош телевизијски програм. Изузетност је у великој мери мит, и то болан мит за многе. Она је истовремено и одвраћање пажње од онога што је истински изузетно у сваком човеку и у свему што постоји.

Савремени култ изузетности у великој мери одређује наша потрошачка економија. Изузетност се продаје. Увек нам се шаље порука да би, када бисмо открили оно по чему смо јединствени, то нашло и своје јединствено место на тржишту. Били бисмо продуктивни, људи би нам за то плаћали, волели би нас и били бисмо срећни. То углавном није истина. Већина људи открије да, без обзира на свој дар или таленат, оно што непрестано раде – јесте посао. Понекад волимо свој посао, а понекад не. Чак и Пикасо може да заврши слику и сматра је безвредном, па чак и да је баци. Пикасо у смећу!

Иако су изузетност велика ствар и лепота разлог за дивљење, ми не живимо исправно када свој живот претварамо у део некакве маркетиншке стратегије. Унутар тржишта готово сви бивамо сведени на публику, купце улазница, навијаче за веште преваранте. То није мудар начин живљења.

Понекад сам замишљао један обичан дан нечијег живота, снимљен у високој резолуцији, пажљиво монтиран и приређен уз задивљени наратив сера Дејвида Атенбороа. Колико год то звучало забавно, оно што чини садржај серијала Плава планета и сличних остварења једнако је свакодневно као и обичан дан у животу једне хоботнице. Али филмско умеће успева да са стрпљивим дивљењем обрати пажњу на оно што би иначе прошло непримећено.

Наши животи вођени су лажним претпоставкама, због којих сами себи постајемо највећа разочарања, док се истовремено дивимо изузетности других. Истина је да у нашим животима недостаје истинско чуђење и дивљење. Не посвећујемо пажњу ономе што нам је најнепосредније пред очима. Оно што је свакоме од нас истински својствено није наша тржишно употребљива вештина, него само наше постојање. То што не умемо правилно да сагледамо сопствено постојање значи да не умемо правилно да сагледамо ни постојање других. Постајемо попут публике у биоскопу у којем сви стварни људи седе у мраку, несвесни једни других, док дигиталне слике играју на платну као средиште нашег пролазног света.

Отац Томас Хопко у својих чувених 55 правила више пута помиње потребу да човек „буде мали“, или речима сличног значења. Ја бих то донекле преобликовао и рекао: „Научи да будеш задовољан.“ У нашој тежњи ка изузетности или непрестаном усавршавању никада не научимо умеће да будемо задовољни било чиме. Познавао сам људе који су били потпуно посвећени успону на лествици каријере и нису имали појма шта да раде када су стигли до врха. Научили су све, осим како да живе.

Свети апостол Павле сматра задовољство и унутрашњу довољност једним од нормалних циљева духовног живота:

„А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донесосмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао. Јер је корен свију зала среброљубље, којем неки предавши се застранише са пута вере и навукоше на себе муке многе.“ (1 Тим. 6, 6–10)

Реч задовољство (αὐτάρκεια) има значење „имати довољност у самоме себи“, односно унутрашњу довољност и мир. На другом месту Свети Павле говори о сопственом искуству:

„Јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам. Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудевати.“ (Флп. 4, 11–12)

Задовољство нам омогућава да останемо пажљиви према ономе где се налазимо (и према ономе што јесмо). Стремљење наше културе непрестано нас омета и усмерава нашу пажњу на оно где нисмо и где бисмо желели да будемо. Оно ствара узнемиреност и чини да нам садашњи живот постане споредна ствар. Садашњост је чудесно место. Она је и место срца.

Само срце је мали сасуд, али у њему су змајеви, и ту су лавови; ту су отровне звери и све ризнице зла. Али ту су и Бог, и анђели, и живот и Царство, и светлост и апостоли, и небески градови и ризнице благодати – све је тамо. Свети Макарије Велики (Омилија 43, 7)

Тиме би требало да будемо задовољни.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"