Упоређивање вишевековне црквене историје са савременим геополитичким реалностима омогућава да се открију опасне, у суштини есхатолошке законитости у животу савременог Православља. До овог закључка је током садржајног и свестраног разговора у емисији „Разговор” дошао познати бугарски богослов и публициста Георгиј Тодоров. Експерт је уверен да теологија и историја остају егзактне науке тачно до тренутка док човек не почне да се додворава моћницима овога света. Ако се одбаци страх и на чињенице погледа непристрасно, открива се строга законитост која се поновила стотине пута током последњих 1500–1700 година, а тиче се директног утицаја политичких хегемона на живот Цркве.

           Анализирајући епоху Ромејског (Византијског) царства, експерт је приметио да је карактер црквених сабора и одлука директно зависио од личности владајућег монарха. У време православног цара, каквог је представљао Теодосије Велики, сазивани су сабори који су потврђивали чистоту вере, и јереси су одступале. У време цара-јеретика државна машина је радила на гушењу истине. Владар је постављао себи лојалне патријархе и епископе, а сабори су доносили одлуке у корист заблуда. Публициста је нагласио да у ситуацијама када би нека јерес постала „јерес хегемона”, Црква није могла да се избори са њом искључиво унутрашњим средствима. Нису помагале ни молитве, ни напори појединих праведника, ни ауторитет светитеља. Верницима је преостајало само да се моле за долазак православног владара. Тако су у историји настајали читави ланци константинопољских патријараха-јеретика: аријанаца, монотелита, иконобораца и присталица уније.

           У вези с тим, експерт поставља кључно питање о томе ко врши функцију таквог „цара” након пада Византије. Према речима аналитичара, прво је ту улогу играо турски султан, а затим је његово место заузела такозвана „дубока држава”, коју Тодоров условно назива „Великим Братом”. Колективни западни хегемон почео је да се формира у XVI веку са појавом европских колонијалних империја — Енглеске, Француске, Шпаније, Португалије и Холандије, које су, иако су међусобно ратовале, заједнички господариле светом. У XX веку, посебно након 1945. године, једини лидер овог савеза постале су Сједињене Америчке Државе. Будући да овај светски центар моћи није православни, он, према изведеној историјској законитости, неизбежно промовише сопствену идеологију и јерес.

_{Фото: сцена са уручивања ордена Јерусалимске патријаршије Великог крста Светог Гроба (са честицом Часног Крста) председнику САД Харију Труману од стране грчког америчког архиепископа Атинагоре у знак захвалности за подршку САД (фебруар 1947. године), крајем следеће године је Атинагору у Истамбул довозио Труманов авион, извор: ebay.com}

           Богослов је указао на индикативну историјску подударност. Управо 1948. године основан је Светски савет цркава, који он сматра главним носиоцем данашње јереси екуменизма, и тачно исте године САД су успоставиле фактичку контролу над Константинопољском патријаршијом. Експерт је повукао директну паралелу између догађаја из IV века, када је цар Констанције II сменио легитимног православног патријарха ради свог штићеника, и догађаја из 1948. године у Истанбулу, када је смењен патријарх Максим V, а на његово место постављен проамерички оријентисан Атинагора. Од тог тренутка, како тврди публициста, на Фанару се формирао непрекинути низ патријараха-екумениста, у којем је актуелни патријарх Вартоломеј већ трећи по реду. Штавише, његови могући наследници — митрополити Елпидофор и Емануил — такође су убеђене присталице овог курса, што пред Бугарску цркву поставља акутно питање о прихватљивости дијалога са јерарсима који се могу сматрати јеретицима.

           Дотичући се личности самог патријарха Вартоломеја, Георгиј Тодоров је строго разграничио појмове личног греха и службеног преступа. Он је подсетио да хришћани немају право да суде човеку као личности, јер тај суд припада само Господу. Међутим, када јерарх, дарован патријаршијском влашћу, чини злочине против саме Цркве, верници не само да имају право, већ су и дужни да их разобличавају, следећи позив апостола Павла да се разобличавају „бесплодна дела таме”. У деловању поглавара Константинопољске патријаршије бугарски интелектуалац је издвојио три главне бољке: 

• екуменизам,
• „фанарски папизам” (покушај успостављања апсолутне власти над васељенском Православном црквом) и
• елинофилетизам (грчки црквени колонијализам, који се манифестује у погубном уздизању грчког начела у хијерархији и језику).

           Тему језичког и хијерархијског империјализма експерт је дотакао са посебним болом, подсетивши на трагично искуство саме Бугарске. У османском периоду, након укидања Бугарске патријаршије, епископат је принудно постао грчкојезичан. За разлику од обичних сеоских свештеника који су поучавали народ свакодневном моралу, стратешко вођство је припадало управо епископима. Оставши без архијереја који говоре језиком разумљивим народу, Бугари су се задуго нашли под претњом губитка историјског памћења, националне самосвести и духовне перспективе.

           Посебно, богослов се осврнуо на црквени раскол у Украјини, назвавши га тешким и крвавим злочином против Цркве, који је задао ударац принципима саборности и аутокефалности. Анализирајући документ о оснивању нове украјинске црквене структуре, истраживач је дошао до закључка да је оно што се догодило обична превара. Организација на челу са Думенком названа је аутокефалном само на папиру, док је њен стварни поглавар заправо сам патријарх Вартоломеј. Осим тога, формулације унете у томос подразумевају да и друге Помесне цркве, укључујући Бугарску, Руску, Српску, Румунску и Грузијску, признају врховну власт Фанара. Према мишљењу публицисте, ћутање и жеља да се угоди Фанару, које данас показује Свети Синод Бугарске цркве, наносе директну штету како Православљу, тако и самој Бугарској.

           Разлог због којег православни свет тако лако прихвата овакве деформације као норму, Георгиј Тодоров види у недостатку веродостојне црквене историје и у томе што се богословка свест нашла у двоструком ропству. Прво ропство је западно. Док су балканске земље биле под османском влашћу, у Западној Европи су оснивани универзитети, проучавани су и објављивани рукописи. Западни научници су прикупили огроман чињенични материјал, али им је недостајао православни критеријум, а касније су православни истраживачи некритички изградили своја поимања историје на тим непоузданим темељима. Друго ропство је елинофилетско, које приморава да се историја чита кроз призму „Велике идеје” о обнови Ромејског царства као грчке националне државе. Присталице ове опасне утопије неоправдано поистовећују грчки језик дела Светих Отаца са савременим политичким пројектом.

           Публициста је приметио да се заношење „Великом идејом” претворило након Првог светског рата у катастрофу и за саме Грке. Покушај обнове Византије довео је до губитка прилика за опстанак у Источној Тракији (европском делу садашње Турске) и протеривања Грка из Мале Азије, иако је без те утопије Истанбул можда могао да добије другачији, вероватно међународни статус. Ипак, ову идеју настављају да уносе у Цркву, поистовећујући целокупно васељенско Православље искључиво са грчком нацијом. Тодоров је категорички одбацио термин „грчко-православни” у смислу поистовећивања етноса и вере, нагласивши да Црква обухвата Русе, Грузијце, Бугаре, Србе, Румуне и друге народе, због чега је исправно говорити само о „православним Грцима” или „православним Бугарима”.

           Као очигледан пример тога како лажна историографија продире у свакодневни живот, аналитичар је навео уобичајену употребу црквених титула и топонима. Према његовим речима, сваки пут када верници по навици кажу „Константинопољ” уместо „Истанбул”, они учествују у општој самообмани, јер град са тим именом више не постоји. Још опаснијом заблудом теолог сматра употребу титула „Васељенски” и „Свесветјејши” у односу на земаљског јерарха. Ослањајући се на речи Светог Григорија Великог, који је овакве претензије осудио још у VI веку као сатанску гордост, експерт је подсетио да је истински Васељенски Првосвештеник и Свесветјејши само Исус Христос. Присвајајући ове титуле, истанбулски патријарси фактички заузимају место Спаситеља, као да на земљи постоји „други Христос”, а верници се, правдајући се учтивошћу, једноставно навикавају на лаж.

           Завршавајући своју мисао, бугарски публициста је скренуо пажњу на застрашујућу перспективу будућности. Ако се историјска законитост коју је уочио настави, последњи светски хегемон постаће антихрист, који ће промовисати сопствену религију преко њему покорних првосвештеника (баш као што су у време Христовог земаљског живота првосвештеници Њега осудили, а римска власт извршила пресуду). Главна опасност данашњице, резимирао је Георгиј Тодоров, лежи у томе што се разлика између садашњег навикавања на лаж и будућег отпадништва састоји само у размери, и што мали уступци неистини већ сада постају кораци ка великом отпадништву, када ће антихрист бити прихваћен као Христос.

За портал "Живот Цркве" припремио: Илијан Минчев

Насловна фото: снимак екрана интервјуа богослова Георги Тодорова за бугарски медиј "Факти"