На Литургији у Војној академији учествује више од сто кадета и кадеткиња а недељом и празницима Литургија се служи на многим местима у војсци. Када се отаџбина брани, треба се борити срчано и храбро. Док траје борба, поступај као ратник. Када се противник преда, када је заробљен или рањен и више не учествује у борби, поступај према њему као човек, као хришћанин. Бранимо своје ближње и свој народ, са спремношћу да за њих положимо и живот. Униформа коју носимо обавезује нас да ту дужност испунимо часно.

За портал "Живот Цркве" разговор водио Слободан Ерић

Др Борислав Д. Гроздић у свом научном и наставном раду бави се етиком, православним разумевањем рата и мира и српским духовним наслеђем.

Завршио је Војну гимназију и Војну академију у Београду. Магистрирао је на Факултету политичких наука у Београду тезом Новија схватања рата у православљу код Срба (1994), а докторирао дисертацијом Схватање о политичком насиљу, ненасиљу и миру у српским средњовековним списима (2006).

У војној служби обављао је дужности у области морала војске, до руководеће дужности за та питања у Генералштабу. Радио на васпостављању верског живота у војсци. На Војној академији предавао је више предмета, најдуже Војну етику.

Међу његовим књигама су Православље и рат (2001), Војевање за веру и отаџбину (2003), Свети ратници – житија светих војсковођа и војника (2013) и Немањићи и православно предање о рату и ратовању (2019). Приредио је зборнике Војска и вера (2001) и Православље и рат (2017), као и хрестоматију Војна етика (2009).

Увођењем Верске службе у Војску Србије 2013. године обновљена је традиција војних свештеника која је постојала у Војсци Краљевине Србије и Краљевине Југословије. Али званично увођење Верске службе је било финале једног вишегодишњег духовног  процеса повратка припадника наше војске православној вери. Пошто сте Ви један од важних учесника у овој борби, молимо Вас, да нам пренесете сећања на тај период уласка православне вере у нашу војску, као и на још неке личности које су, заједно са Вама, радиле на том пионирском духовном подухвату?

— Обнављање верског живота у нашој војсци започело је у време разбијања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и оружаних сукоба на њеном некадашњем простору. Заједно са државом рушила се и дотадашња идеологија, која је у војсци имала посебно снажно упориште. Братство и јединство, југословенство, Тито и култ његове личности — све оно на чему су васпитаване генерације војника и старешина — доведено је у питање.

Та идеологија је, на свој начин, покривала и духовну раван, многим је заузимала и место вере. Њеним сломом остала је духовна празнина, управо у време рата, страдања и свеопште кризе. Отварао се простор за повратак православној вери, из које су многи потекли, али о којој су мало знали. Истовремено је требало омогућити и припадницима других вероисповести да слободно исповедају своју веру у војсци.

У томе је учествовало много људи, и у војсци и изван ње. Набрајањем ћу сигурно некога изоставити, али поменуо бих Славољуба Марковића, др Миодрага Петровића, Константина Антошина, Стевана Стојисављевића, Небојшу Крстића, тадашњег хиландарског монаха, сада епископа липљанског и војног Доситеја (Радивојевића), као и тадашњег викарног епископа јегарског Порфирија, данас патријарха српског. Заиста би тај списак могао да буде много дужи.

Занимљиво ми је било да је готово свако ко је дао и најмањи допринос имао потребу да то истакне. Било је и оних који су покушавали да присвоје све заслуге. Мени је та потреба била разумљива. Дешавала се велика ствар и многи су желели да у томе имају своје место. Али, објективно, људи су доприносили на различите начине и било би неправедно заслуге приписати само некоме.

Није то ишло ни лако ни брзо. Захтевало је велике напоре, па и жртве. За мене лично то је било време после повратка са ратишта, када је започело моје преумљење, мој улазак у веру. Радио сам и магистарску тезу из области православног схватања рата. Тако су се некако мој лични пут у веру и рад на обнављању верског живота у војсци одвијали упоредо. У том периоду речено ми је да у Војној академији за мене више нема места. Прекомандован сам у Генералштаб, у одсек који је управо требало да се бави верским питањима. Ту је било невероватно тешко. Али био сам решен да по сваку цену издржим док се не појави неко ко ће тај посао наставити.

Могу да сведочим са каквом су радошћу људи прихватали и најмање помаке. Дуго нису могли слободно да изразе своју веру у војсци, а сада је и то постајало могуће. Увођењем Верске службе 2013. године тај вишегодишњи процес добио је и свој званични, организациони облик.

Најважније ми је да кажем да је обнављање верског живота потекло из саме војске. Ту је иницијатива настала и осмишљавана. Није нам била наметнута споља. И у самој Цркви дуго је постојало неповерење према војсци као средини која је пола века била васпитавана у атеистичком духу.

_{Фото: са почетка верске службе у Српској војсци 31. јула 2013. године, извор: vs.rs}

Ви сте са реализацијом те идеје започели када је Начелник генералштаба Војске Србије био, сада почивши, легендарни командант Треће армије на Косову и Метохији током НАТО агресије, генерал Небојша Павковић. Какав је био став генерала Павковића према повратку вере у војску и да ли сте у Вашем раду имали разумевање и подршку генерала Павковића?

— Могу да сведочим да је генерал Павковић имао разумевања за тај подухват и да га је подржавао. Не кажем то због оне народне: „О покојнику све најлепше“, него на основу личног искуства са дужности коју сам тада обављао у Генералштабу.

Захтеви из Цркве за помоћ војске долазили су службеним путем до мене. Радило се, на пример, о поправци деонице пута до неког манастира, поправци неког објекта и слично. За то смо тражили сагласност начелника Генералштаба. Колико памтим, сви такви захтеви били су одобрени.

Чуо сам и да је својим најближим сарадницима говорио, отприлике: „Ви не гледајте шта ја радим. Ово је моја одлука, ја ћу овако поступати и за то ћу одговарати. Ви не брините због тога.“ Том разговору нисам присуствовао и не могу да тврдим да су то биле баш његове речи. Али то је било у складу са његовим одлукама по захтевима који су службеним путем пролазили кроз моје руке.

Да ли је након периода комунизма и богоборства, а потом и ратова на простору бивше Југославије, увођењем војних свештеника у јединице Војске Србије довршен процес изградње физиономије, идентитета и личности српског официра и војника?

— Будући да сам већ више од деценије у пензији, немам довољан увид да бих могао да дам потпуну оцену данашњег стања. Али да је увођењем војних свештеника учињен велики корак, у то немам дилеме.

Када чујем да на Литургији у Војној академији учествује више од сто кадета и кадеткиња, да се недељом и празницима служи Литургија на многим местима у војсци, јасно је да то више није иста војска у којој смо започињали обнову верског живота. Њени припадници данас могу да учествују у богослужењима и да се обрате војном свештенику.

Али не бих рекао да је тиме довршено обликовање личности српског официра и војника. То се не завршава самим увођењем војних свештеника. Оно што вера од нас тражи треба усвојити и показати у животу: у односу према дужности, подређеном и претпостављеном, а у рату и према непријатељу.

Много је учињено. А да ли је у том духу обликован сваки припадник војске? Ту има простора за даљи рад, и свештеника и старешина, али и сваког човека на самом себи.

У случају да поново избије рат, дође до ратних дејстава, какав однос српски официр и војник треба да имају према униформи коју носе, према својој Отаџбини коју бране, али какав однос треба да имају и према непријатељима против којих се боре. Колико је поштовање витешких традиција и међународног ратног права, односно нечињење ратних злочина, битно, не само за морални већ и за војни исход рата?

— Важно је да наши припадници војске буду утврђивани у православној вери. Из наше вере проистиче много тога што је суштински важно за држање човека у рату. Прво, свест да снага војске није само у оружју и материјалним средствима. Важна је и духовна снага човека, његов морал и спремност на жртву.

Христос каже да нема веће љубави од оне да неко положи живот за пријатеље своје. У томе видим и смисао одбране отаџбине. Бранимо своје ближње и свој народ, са спремношћу да за њих положимо и живот. Униформа коју носимо обавезује нас да ту дужност испунимо часно.

Када се отаџбина брани, треба се борити срчано и храбро. Али увек треба имати на уму да је и непријатељ човек. Док траје борба, поступај као ратник. Када се противник преда, када је заробљен или рањен и више не учествује у борби, поступај према њему као човек, као хришћанин. Ни током борбе није све допуштено. Према цивилима, заробљеницима и рањеницима нема места освети, понижавању и иживљавању.

Наша вера захтева да се човек бори и против мржње и осветољубивости у себи. У том смислу њени захтеви сежу дубље од онога што право може да пропише. То, наравно, не значи да војник не треба да познаје међународно хуманитарно право. Треба да га познаје, а вера може да му буде снажан унутрашњи ослонац да поступа човечно и у најтежим околностима.

Нечињење злочина важно је и за војни исход. Злочини разарају дисциплину, изазивају освету и могу да угрозе оно за шта се војска бори. Али поштовање тих граница не сме да зависи само од процене да ли нам се исплати. Не можемо оправдавати злочин тиме што мислимо да ће нам донети војну корист.

_{Фото: први пут у историји Православног богословског факултета СПЦ у Београду један (српски) официр држи предавање, "Православље и рат – бисери српског војног етоса у Првом светском рату" је био наслов предавања пуковника проф. др Борислава Гроздића 26. марта 2014. године, извор: mod.gov.rs}

Политика која се формулише у амбијенту модерних постнационалних друштава, често из разлога политичке коректности тражи од представника неких држава и народа да се извињавају другим народима и етничким заједницама за злочине који су починили у прошлости њихови сународници или да у име сопствених жртава праштају тамо неким ратним злочинцима из редова другог народа. Ви сте се озбиљно бавили овом темом и проблемом. Да ли ми можемо, и имамо право, да у име жртава праштамо њиховим џелатима и убицама. Какав је став Јевреја по овом питању, собзиром на геноцид – Холокауст, који је почињен над тим народом у Другом светском рату?

— Најпре бих раздвојио лично праштање, извињење државног представника и помирење међу народима. То нису исте ствари. Извињење може да буде важно као признавање злочина и исказивање поштовања жртвама, али оно није само по себи ни покајање починиоца ни опроштај жртве.

Могу да праштам само оно што је учињено мени лично. Немам право да у име убијеног човека опростим његовом убици? Ако је неко убио мог ближњег, мог сународника чињеница je да сам и ја погођен. Зато могу да се борим да му опростим оно што је мени учинио, али тиме нисам опростио у име онога коме је одузет живот. Не могу да располажем туђим страдањем, као што не могу ни да се покајем уместо другога.

То нас не ослобађа Христове заповести да волимо непријатеље и да се молимо за оне који нас гоне. Немати право да праштамо у име жртава не значи имати право да мрзимо. Наш је подвиг да се, уз Божију помоћ, ослобађамо мржње и осветољубивости. То је често много теже него јавно рећи: „Ми праштамо.“ Лако праштамо оно што је учињено другима, а понекад не можемо да поднесемо ни најмању увреду нанету нама самима.

Зато је важно разликовати памћење од злопамћења. Треба да чувамо имена жртава и истину о њиховом страдању. Црква памти своје мученике и молитвено их прославља. Али то памћење не треба да храни мржњу према читавим народима и њиховим потомцима. Праштање не значи брисање злочина нити укидање одговорности починиоца.

Када је реч о Јеврејима, не можемо говорити као да сви имају исти став. Али у јеврејској верској мисли снажно је присутно начело да опроштај припада ономе коме је зло учињено. Рабин Џонатан Сакс је управо у вези са Холокаустом наглашавао да нико не може опростити у име убијених. То питање поставља и Визенталов „Сунцокрет“: може ли он да опрости припаднику СС-а убиства других људи?

Заједница има одговорност да осуди злочин и да му се супротстави, нарочито када починиоци потичу из њених редова. У том смислу бих поменуо и филм Лордана Зафрановића „Златни рез 1942 — Дјеца Козаре“. По мом мишљењу, то је ремек-дело и важан чин суочавања са геноцидом који је почињен у НДХ над српским народом — са Србоцидом. То је изузетан пример колико један човек великим уметничким делом може да допринесе покајничком суочавању сопственог народа са злочинима почињеним у његово име.

Насловна фото: пуковник проф. др Борислав Д. Гроздић, снимак екрана видеа ТВ Храм