Неколико година сам служио као старешина цркве Светог Георгија у селу Илорију. То је био незабораван период у мом животу. Овде сам постао свестан, или, тачније, осетио сам унутрашњим бићем светог Георгија Победоносца као свог небеског покровитеља. И сви каснији догађаји из мог живота везани су за име Георгија Победоносца.

У храму светог Георгија чувале су се две иконе, од кованог сребра које је цркви као прилог поклонио мингрелски кнез Леван II.¹ Оне су се сматрале чудотворнима. На поклоњење светом Георгију долазили су богомољци из свих крајева Западне Грузије, нарочито из Мингрелије. Заклетва пред иконом светог Георгија сматрала се светом и није се смела нарушити. У народу су се проносила предања о томе да је за кршење заклетве дате пред Георгијем Илорским прекршитеља заклетве очекивала сурова казна. Освета га је пратила као сенка. Било је случајева када су се подвргавале невољама и чак потпуно затирале читаве породице у којима се један од предака лажно заклео или прекршио реч дату у Илорском храму. Слава о чудима од икона светог Георгија је, може се рећи, облетела сву Западну Грузију. Није било села у којем се не би чуло за силу великомученика Георгија, који невидљиво пребива у Илорском храму. У овом храму многи су добијали исцељења, нарочито од душевних болести и стања које се назива опседнутошћу демонима.

За време прогона када је храм светог Георгија био затворен ходочасници нису престајали да долазе до његових зидина, а мештани су ризикујући сачували иконе Великомученика. И када је храм поново био отворен донели су их у цркву.

У Илорију сам се упознао с једним познатим подвижником, делатељем Исусове молитве,  духовником Глинске пустиње схиархимандритом Серафимом (Романцовом).²

Једном сам отишао у Сенаки да посетим архимандрита Константина (Квараја) и остао у његовој обитељи неколико дана. Дошавши до Сенаке узео сам такси да бих се попео у планину где се на удаљености од неколико километара налазио манастир Рождества Пресвете Богородице, у којем је служио отац Константин. Међутим, таксиста је одједном узјогунио и рекао да не може да иде сеоским  путем. Остао сам да чекам други такси. Пролазило је време, није било кола која бих могао да зауставим. Нисам се одлучио да идем пешке, јер нисам добро познавао пут. Наступило је вече и није ми преостало да учиним било шта друго осим да се вратим у Илори.

Изашавши на трасу сео сам у аутобус и кад сам вратио се у Илори била је већ  дубока ноћ. Прилазим црквеној огради и са чуђењем откривам да у мом стану (који се састоји од две келије) гори светлост. Улазим и видим: стари монах мирно седи за столом, као у својој кући, и разговара с нашим црквењаком, оцем Георгијем (Булискерија), а други, млад монах распаљује пећ и кува кромпир – укратко, у мојој соби је топло и пријатно. Испоставило се да је стари монах Глински архимандрит Серафим, којег сам знао по чувењу, по причи мојих духовних пријатеља, који су посећивали Глинску пустињу.

Треба рећи да је за време Хрушчовљевих прогона Глинска пустиња била затворена и да су се њени монаси раселили по разним местима. Отац Серафим је у младости живео у брдима у близини Сухумија, добро је познавао овај крај и одлучио је да се привремено ту настани. С њим је био монах који је некада служио у десантној војсци, али се кад је повредио лобању за време падобранског скока демобилисао и отишао у манастир. Он је пратио оца Серафима као његов искушеник и келејник. Одликовао се беспоговорним послушањем и чинило се да је у лету хватао сваку реч оца Серафима, сваки покрет његове руке. Он је све време ћутао, а кад су га питали одговарао је кратко и једносложним реченицама. Отац Серафим је за њега причао да после ране стално има главобољу, али је без обзира на болест његово лице стално блистало дечијом радошћу.

Кад сам остао насамо с оцем Георгијем упитах га: «Како си пустио непознатог човека у моју собу?» Старац ми је без размишљања одговорио: «Срце ми је дошапнуло...» «А јеси ли га упозорио да ћу да одем у Сенаки и да ћу се вратити тек кроз неколико дана?» поново га упитах. «Да, рекао сам, а он каже: Сачекаћемо, видећемо.» Сви смо сложно појели кромпир. Чак је и отац Георгије изневерио своје правило и сео је за трпезу ноћу.

Од првих речи оца Серафима у мени се родило осећање као да га познајем већ много година. У овом старцу су постојали необична једноставност и љубав, али сам касније више пута видео како је ову љубав крио испод спољашње строгости према својој деци. Понекад се чинило да се љути на њих, али кад је видео да се искрено кају и траже опроштај од Бога журио је да их охрабри и утеши. Изгледало је као да се сунце сакрило иза облака који доноси олују, и да је онда поново изашло.

Отац Серафим није имао световно образовање. Његова академија били су манастир и пустиња. Поседовао је огромно духовно искуство и дар проницања у људску душу. Старац је био изванредан приповедач. Његове беседе су одушевљавале људе који су се налазили у његовој околини, међутим, умео је да говори о ономе што је овим људима заиста било потребно. И у причама о свом прошлом животу одговарао је на њихова још непостављена питања која су их мучила.

У разговорима са мном мало се дотицао свог живота у пустињи, више је говорио о тешкоћама духовништва, о питањима која је требало решавати на исповести, о демонским искушењима којима се подвргава монах у манастиру и у свету, о гресима и саблазнима који се најчешће срећу у парохијском животу свештеника. Његове приче су биле богате примерима, то су била као сећања на догађаје које је видео и доживео. Разуме се, није наводио имена. Ове приче су делимично личиле на приче из патерика, само што се он трудио да ми што је могуће боље покаже тамне дубине људске душе и искушења која су нарочито карактеристична за наше време. Пролазили су дани, месеци и године и ја сам почињао да бивам свестан да је он то мудро и проницљиво говорио због мене: мене је разобличавао за грехове подстичући ме на покајање, видео је моје слабости дубље од мене самог, примерима других мене је упозоравао. Овај старац је дубоко схватао трагичност монаштва лишеног манастира, избаченог из неопходне духовне средине које се гушило у атмосфери овог света. Зато је на исповести био веома снисходљив према грешнику, али је истовремено захтевао борбу са грехом и сматрао је да је главни услов за опроштај покајнику одлучност да не понавља грехове. Његова снисходљивост никада није прелазила у повлађивање људским слабостима.

За место становања отац Серафим је изабрао Сухуми. Прво се регистровао код житеља Илорија Томе Радченка – парохијанина наше цркве, а затим је купио малу кућу у Сухумију. Ово место није случајно изабрао. Притисак Хрушчовљевих прогона се у Грузији слабије осећао – он као да се амортизовао самим карактером грузинског народа: Грузини и Абхасци нису волели да гледају кроз туђу ограду шта раде комшије, а према доушницима и шпијунима се чак и власт односила с нескривеним презиром. Борба против религије, тачније, прогони клира и верујућих су се вршили прилично тромо, у појединим кампањама, ради извештаја и писаних рапорта. Такође нисмо осећали самовољу опуномоћених по питањима Цркве. Случајеви рђавог опхођења према верницима постојали су само од стране милиције, а и за то би се касније показало да је била метода да се добије поклон, после којег би чувар реда питао: «А да вас можда неко не дира? Кажите нам»...» међутим, није се само због тога отац Серафим вратио у Сухуми где је већ боравио после првог затварања Глинског манастира 20-их година. У такозваној Малој Сванетији, на неколико десетина километара од града, у рејону језера Амткел, у планинама, у непроходној шуми, где је чак и дању полумрачно, на Црној речици и на Барганама живели су пустињаци. Градили су дрвене кућице с неколико келија, крчили шуму и на створеној пољани правили башту (углавном су сејали кукуруз и садили кромпир); у шуми су скупљали гранчице, тестерисали стабла палог дрвећа, тако да је огрева било довољно и за најљућу зиму. Скупљали су бобице и кестење. Основна храна био је иситњени двопек. Од белог хлеба доброчинитељи пустиње су сушили двопек, а затим би га тукли у авану. Добијала се као нека ситна прекрупа. Могло се скувати неколико очишћених кромпира, затим бацити шака иситњеног двопека у врелу воду, долити уља – и ручак је готов! За зиму су такође сушили шипак и лишће бруснице, које су користили као чај. Пустињаци су живели или као у скиту – по три-четири човека, - или као отшелници.

Отац Серафим је главним циљем свог доласка у Сухуми сматрао духовно руковођење пустињацима. Своје огромно искуство, молитвени труд и главно, своју очинску љубав уложио је у ово духовно служење. Често је у пратњи неколико сапутника посећивао пустињаке пролазећи кроз честаре, пресецајући речице, пењући се и спуштајући по планинским обронцима,  преваљујући пут од неколико десетина километара. Овај труд, који превазилази снаге многих младића чинио је седамдесетогодишњи старац. Пустињаци су код њега у Сухуми готово увек долазили ноћу, без обзира на то што нисмо доживљавали нарочите притиске ипак смо морали да се плашимо различитих провокација, непријатности и чак тога да старца не протерају из града. Идеолошко-полицијски апарат је притискао одозго и зато су били потребни неки докази да се антирелигиозна делатност обавља. Старац није могао да одбије својој духовној деци да се види с њима, јер је ради њих и живео. Лагано куцање, врата су се тихо отварала и посетилац је брзо улазио у двориште. Да ли су власти за то знале? Чини ми се да су се само правиле да не знају.

Не тако давно изашла је на свет књига монаха Меркурија «У горама Кавказа». То је једина мени позната прича очевица о животу савремених кавкаских пустињака, која је на тај начин угледала светлост дана. Жао ми је што у записима оца Меркурија постоји празнина, нешто као шупљина: тамо је недовољно откривена сама основа монашког живота, оно што је у њему главно – послушање. Знајући многе пустињаке били смо сведоци да су они од њих који су се налазили под молитвеним покровом оца Серафима и слушали га као наставника ишли глатким духовним путем. Чинило се као да их је старац водио за руку кроз духовне литице и провалије, дубље него што су провалије и јаруге на планинама на којима су се налазиле њихове колибе. Крила монаха јесте послушање. Пустињаци, који су за духовне оце имали искусне старце као што је схиархимандрит Серафим одликовали су се расуђивањем и мирним устројством духа. А они који су живели самовољно почевши свој духовни пут од прекомерних подвига падали су у тешка искушења и губили оно што су стекли годинама труда.

Свети оци пишу да се у манастиру ђаво на монахе баца као пас, а у пустињи – као лав. Главно оружје пустињака је смирење и молитва. Међутим, није могуће стећи смирење без послушања или је то готово немогуће. Распламсала уобразиља, која се заснива на вери у своју изузетност представља црна крила гордости која могу да подигну обманутог човека изнад земље, али се изненада сламају и горди подвижник пада на земљу, разбивши се приликом овог пада.

Знали смо пустињаке који су преузели на себе подвиг потпуног тиховања и осамљивања, а да се пре тога нису за то припремили послушањем и зато су пали у помраченост ума. Један од таквих које је демон преварио трчао је по пустињи  и викао: «Серафим је чаробњак који ми не да мира ни дању, ни ноћу.» Отац Меркурије описује монаха који је од прилога који су били предвиђени за пустињаке купио себи у Сухумију кућу и пријаву боравка. Међутим, отац Меркурије очигледно није знао да је првобитни узрок пада овог монаха било непослушање духовном оцу. Ово непослушање је почело још у току последњих година постојања Глинске пустиње и завршило се на најстрашнији могући начин. Бивши монах Глинског манастира је скинуо са себе крст, отишао је у свет и почео је да пије до те мере да је доспео у стање да га пијаног скупљају на улици. Како је отац Серафим туговао због овог човека! Како је плакао молећи се да Господ не остави ову несрећну  душу да погине! И заиста, пред смрт овај монах (нећу наводити његово име) као да се освестио, као да се повратио, принео је дубоко покајање, поново је ставио крст и умро после јелеосвећења и причестивши се, отворено исповедајући своје грехове.

Монах мора да буде у послушању старцу и да одсеца пред браћом своју вољу. О овом догмату монаштва преподобни Јефрем Сирин је писао: «Смирени монах је страшан за демоне.»

Сам отац Серафим је прошао дугогодишњу тешку школу манастирског послушања, затим се учио на «академији смирења» - у тамницама, прогонствима и логорима, стекао је искуство пустиножитеља у степама Казахстана и горама Кавказа. Зато се може назвати «доктором монашких наука».

Један монах је причао како је живео са својим старцем у пећинској келији дуго година. Када је старац умирао заповедио је да буде сахрањен у пећини, а њему да одмах иде у Сухуми. Притом је навео пут – заобилазан, дуг и тежак. После погребења старца монах је одлучио да изабере кратак и познат пут кроз планински превој. Умиривао је себе тиме да је воља старца била да оде у Сухуми, а којим путем – то је свеједно, тим пре што је старац у предсмртној болести, већ готово у несвести могао у потпуности да побрка путеве. И кренуо је кратким путем.

Било је јасно јутро, ништа није наговештавало несрећу. Он је ишао путем брзим корацима и изговарао молитву на коју се навикао у годинама пустињаштва. Одједном је почео да дува ветар и небо је прекрила густа копрена као млечна пена. Почео је да пада снег. Постало је већ немогуће да се врати, а да иде напред стазицом која је нестала испод сметова такође није могао. Пала је ноћ. Монах је стајао наслонивши се на стену, укочен од хладноће. Схватио је да је послушање или непослушање старцу за њега био избор између живота и смрти. Због тога што је нарушио реч старца сада гине. Међутим, очигледно је да је зарад дугогодишњег труда и молитве покојног старца Господ помиловао непослушника. Нашли су га полумртвог и смрзнутог случајни пролазници и донели у град. После тога је дуго боловао. Често је говорио о овоме што му се догодило, и говорио је да је непослушање – издаја самог себе, да је овај грех за монаха сличан самоубиству.

Отац Серафим је сам био искусан делатељ Исусове молитве. И послушање је сматрао неопходним условом за њу. Говорио је да ако човек упорним трудом стекне навикнутост на Исусову молитву, али не исцели своју душу послушањем и ако не буде одсецао своју вољу, показаће се да молитва коју изговара по навици није она скривена непрестана молитва о којој су писали подвижници, већ су то свега речи, јер горди ум не може да се споји с именом Исуса Христа – овог непојамног Смирења.

Говорио је о томе да је за стицање Исусове молитве неопходна борба са страстима: у чистом срцу молитва се сама буди. Древни свети људи су пребивали у сталној молитви управо захваљујући својој једноставности и незлобивости. Старац је говорио да молитва не сме да буде одвојена од живота. Упозоравао је на  вештачке методе увођења ума у срце и учио да Исусову молитву, нарочито на почетку, треба изговарати наглас, тако да је човек сам чује, а затим усредсредити пажњу на кретање усана. Старац је говорио да ће касније молитва сама наћи место. Такође је сматрао да је корисно спајање Исусове молитве са дисањм када се молитва изговара у себи.

У првим годинама свог живота у Сухумију старац је сваког дана ишао у саборну цркву. Епископ Леонид (Жванија), надлежни архијереј је благословио оца Серафима да прима народ на исповест. Треба рећи да је владика Леонид био изузетна личност. У младости је учио на богословији, али није примио чин. У годинама после револуције био је иследник револуционарног трибунала у Западној Грузији, радио је у јавном тужилаштву и био на високим дужностима. Међутим, очигледно је да је јако желео да заврши живот онако како га је започео. И одлучио је да постане свештеник. Ова одлука је у одређеним круговима изазвала шок, али он се он није предомислио. Католикос-Патријарх Мелхиседек (Пхаладзе)³ га је рукоположио за свештеника, а затим му је, сматравши да човек с оваквим знањима и искуством може бити користан за Цркву у вишем чину, понудио архијерејство. Тако је свештеник Леонтије постао епископ Леонид. Одликовао се чврстим, али праведним карактером. Умео је да кажњава, али је радо праштао када је човек не правдајући се признавао своју кривицу. У годинама Хрушчовљевих прогона више пута се постављало питање о затварању сухумске саборне цркве, али је епископ Леонид храбро бранио права Цркве. Више пута се обраћао влади са званичним протестима поводом тога што нови законодавни актови Устава нису били одговарајући кад је Црква у питању. Био је један од оних грузинских јерарха захваљујући којима 60-их година, у време прогона храмови у Грузији нису били затворени, а закони о религиозним култовима који су гушили Цркву у Русији у Грузији практично нису важили. Епископ Леонид се с љубављу односио према оцу Серафиму, с љубављу и дуго је разговарао с њим.

Отац Серафим је имао велики број духовне деце у Русији. Ходочасници Глинског манастира су сада нагрнули у Сухуми, и саборна црква је била пуна народа. Отац Серафим је за време исповести решавао духовна питања, давао поуке и савете; овде, далеко од Глинске пустиње, у Сухумију, поново се срео са својом паством. Чему је отац Серафим пре свега учио људе? – Да у свему виде вољу Божију и да јој се покоровају. Нека од његове духовне деце су по његовом указивању правила изводе из светих отаца (нарочито често – из «Лествице» и «Одговора на питања» преподобних Варсануфија и Јована), и он је делио ове преписе као благослов, као кратко руководство у духовном животу.

Код оца Серафима је често долазио његов духовни друг – схиархимандрит Андроник (Лукаш)⁴. Оба старца су међусобно и личила и нису личила. Отац Андроник је водио полузатворнички живот у Тбилисију, у кући митрополита Зиновија (Мажуге).⁵ У његовој келији на налоњу увек је лежао отворени Псалтир. Старац се трудио да испуњава устав Глинске пустиње, а затим је у слободно време читао Псалтир. Оба старца су желела да сачувају јединство браће Глинског манастира који су били расејани и разбацани по читавој огромној земљи. И заиста, монаси Глинске пустиње су могли бити сигурни да ће увек наћи помоћ и уточиште код митрополита Зиновија и код обојице стараца. Надали су се да ће доћи време када ће се њихов манастир поново отворити и када ће се у храм Рождества Пресвете Богородице вратити њена чудотворна икона.

Сећам се како сам посетио у пустињи на Барганама духовну децу оца Серафима. Био сам запањен њиховим молитвеним правилом које је заузимало већи део дана. Они су читали у келији све манастирске службе, а затим би у току дана читали цео Псалтир. Касније је један од ових монаха напустио оца Серафима и прешао код другог духовника. Старац је дубоко туговао за својим вољеним учеником. Знао је да промена духовника оставља траг на духовни живота. Монах који напусти старца личи на дрво ишчупано из земље без корења и пресађено на друго место. Ако на стаблу чак и израсте ново корење оно ће бити слабо и закржљало, неће моћи дубоко да урасте у земљу и да напаја својим соком гране и лишће дрвета. Знао је за духовни губитак овог монаха и зато је туговао због њега.

Занимао ме је однос глинских монаха према књизи схимонаха Илариона «У горама Кавказа», која је послужила као узрок такозваног имеславског раскола и каснијих спорова. Међутим, имао сам прилике да за то питам оца Серафима. Неки старци су опрезно говорили: «Истина је негде на средини.» Шта значи «на средини» - тешко да би могли да дефинишу богословски. Не смем да подмећем њихове речи у својој интерпертацији, али сам ипак стекао утисак да су мислили да је, с једне стране код схимонаха Илариона сакупљен богат материјал из светоотачких дела и да негирати целу књигу значи спалити с кукољем и пшеницу, односно негирати учење отаца који су у њој описани. Међутим, истовремено су схватали и осећали да теза «Име Христа је Бог» може да доведе до самообмане и духовне гордости ако буде положено у основу «богословља молитве» и на тај начин стекне облик умног созерцања. Зато су ови старци саветовали да се с књигом схимонаха Иларона поступа веома опрезно, као с бочицма које стоје на полици, од којих је у некима лек, а у другима отров.

Они су тврдили да само човек који има лично искуство у Исусовој молитви може да узме из ове књиге оно што је за њега корисно, али је боље да се не ризикује, већ да се непосредно обраћа светим оцима, нарочито наставницима последњег времена: Игњатију Брјанчанинову и Теофану Затворнику (који у то време нису били прослављени). Одазив о књизи «У горама Кавказа» био је тежак за њих још и због тога што су као делатељи Исусове молитве доживљавали стање посећивања благодати Божије и унутрашњих озарења, кад се речи молитве у субјективном доживају сливају као у једно с дејством благодати – с унутрашњом теофанијом, богојављењем. Зато су се плашили да случајно не увреде име Исуса Христа, Којим су они духовно живели и дисали. Међутим, не знам ниједан случај да је глински старац препоручивао својим ученицима да користе ову књигу. Може се рећи да је превођење одређених момената субјективног молитвеног подвига у област богословских суђења изазвао неподударност која је попримила форму раскола, а у неким случајевима – јереси.

Старци нису били богослови, него молитвеници, и осећајући драгоценост молитве као свог духовног блага избегавали су било каква апстрактна расуђивања и оцене плашећи се да неправилно мишљење може да омете њихову унутрашњу молитву и да посеје у њихово срце сумњу. Њихов савет је био да се молитва изговара с детињом простотом: «Боље је тепати језиком као дете него се упуштати у богословска расуђивања.» - «Није ствар монаха да решавају богословске питања. Нисмо ми професори,» говорили су. Међутим, треба рећи да су управо професори академија и универзитета – Флоренски, Булгаков и други пријатељи «метежног Атона» својим гностичким расуђивањима о имеславству заиста «формирали» ову појаву као пантеистичку јерес. Касније су популаризатори Флоренског још више замрсили еклектички гностицизам Флоренског и приписали му  погледе о некаквим енергијама самог симбола, наводно једносушног с енергијама Симболисаног. Ово већ личи на кабалистичко учење о микроеманацији имена, које припремају душу за њој једносушну макроеманцију Божанства. Уосталом, постоји и мишљење да «новооткривачи» Флоренског просто нису схватили.

Међутим, вратимо се схиархимандриту Серафиму. Он је сматрао да монаси осим у болести или крајњој немоћи обавезно треба да испуњавају «петосотницу». Од акатиста је нарочито волео акатист Упсењу Мајке Божије. Учене монахе је отац Серафим поштовао, али се осећало да његова душа не тежи општењу с њима, већ с молитвеницима. Људи који су стекли Исусову молитву духом се препознају и разумеју без речи.

Отац Серафим ми готово ништа није причао о свом животу у пустињи. Вероватно је знао да ово искуство не одговара мом животу и да ми неће бити потребно. Када би се повео разговор о пустињи он је причао само о спољашњим догађајима као да је одводио човека од онога што не сме свако да дотиче својом руком. Причао ми је о томе како се медвед навадио да долази у башту у којој су монаси посејали кукуруз и како се сладио клиповима сваке ноћи. Дуго нису знали шта да раде са животињом: нису хтели да се обрате ловцима да га убију, било им је жао медведа, а и сами ловци који би се навадили да долазе код њих у госте могли су ништа мање од медведа да краду у башти. На крају су смислили: везали су празне конзерве и бацили их у поток тако да су конзерве ударале једна о другу плутајући по површини потока. Медвед се инстинктивно плаши звука метала, зато се, чувши непознато за њега злослутно звецкање уплашио и побегао.

Пољски мишеви су такође такође наносили велику штету башти. Пустињаци су из насеља донели мачку, али их је мачка, као да је закључила уговор с мишевима мирно  гледала. Тада су решили да ипак поставе мишоловке. Окупило се читаво сабрање по овом питању: да ли монах може да убија мишеве или не – и на крају су решили: «Ми мишеве не убијамо, него искушавамо: ако хоћеш – иди у мишоловку!» Отац Серафим је о томе причао с добродушним хумором.

Према екуменизму се старац, као и сви монаси, односио негативно, али није волео када се у његовом присуству о томе причало и кад су људи осуђивали јерархе. «Покриј одећом својом оца свог,» говоро је. Целог живота отац Серафим је био прогањан и праћен, много година је провео у затвору и прогонству, преживео је два пустошења Глинског манастира, али никада од њега нисмо чули ни реч осуде или роптања, он је све примао као вољу Божију. О познатом митрополиту Николају (Јарушевичу) отац Серафим је говорио: «Митрополит Николај се дубоко покајао. Исповедао се код мене. Волео је нашу Глинску обитељ.» Старац је имао високо мишљење о Патријарху Алексију I (Симанском) и сматрао је да чини све што може, али није све било у његовој моћи.

Био сам сведок како се непослушање оцу Серафиму завршавало непредвиђеним невољама, како је опасно не слушати старца, чак и када даје обичан савет. У Гудаутској цркви у којој сам служио 70-их година био је један парохијанин – столар, по имену Павле. Он је био црквен човек, али с неким чудним усмерењем. Изабрао је за руководитељку отшелницу схимонахињу Јелену која је обично грдила клир и причала о неким виђењима која је доживела. Отац Серафим није давао благослов људима да се саветују с овом отшелницом, а још мање да је називају духовном мајком. Једном је то рекао Павлу, али је овај дрско одговорио: «Значи, осуђивати било ког човека је грех, само осуђивање мати Јелене није грех?» Отац Серафим је рекао: «Упозоравам те, а ти поступај како сам знаш.» 

Овај је отишао код отшелнице и кад се вратио кући латио се уобичајеног посла. Док се у мислима сећао разговора с овом монахињом мисли су му скренуле с посла и електрична тестера му је одсекла неколико прстију на руци. Касније је признавао: «Да нисам отишао код Јелене ово се не би догодило.» Јелена је пророковала да ће њена келија постати свето место за ходочаснике, да ће ту касније бити подигнут велики манастир. Међутим, умрла је неком чудном смрћу, а место на којем је живела ускоро је било напуштено и опустело је.

Године су текле. Отац Серафим је све ређе излазио из куће, али је примао посетиоце као и раније. Не задуго пред смрт прешао је у другу кућицу – на крају града, у улици, која је попут терасе пролазила преко падине. Довде није допирала градска бука. Кад сам посетио оца Серафима он је већ лежао у кревету не устајући. Имао сам чудан утисак: изгледао ми је као новорођенче које је гледало на свет некако чистим, помало зачуђеним очима, чак му је и боја лица била розе, као у малог детета. Рекао ми је свега неколико речи. Видело се да не жели да говори. Осећао сам да је његов одговор сада – молитва. Људи који су присуствовали смрти старца сећали су се како је на глас рекао: «Сада сам нашао оно што сам тражио целог живота.» Мислим да је говорио о непрестаној срдачној Исусовој молитви, о томе да његову душу испуњавају таласи благодати, да му се молитва открила у нама непознатој дубини.

Велики старац је сахрањен на Сухумском гробљу, недалеко од храма, поред гроба свог послушника монаха Јеронима који се одликовао нарочитим смирењем и послушањем и који је у младим годинама умро од туберкулозе подсећајући својим животом и смрћу на подвиг преподобног Доситеја. Често се служе парастоси на гробу оца Серафима. То је данак захвалности, љубави и наде да молитва спаја душе, и да се старац у Небеском Царству моли за њих. Смрт је страшна за грешнике, а за праведнике представља успокојење од труда и почетак вечне радости.

Наставља се

1) Живео је у 17. веку. – прим.ред.

2) Схиархимандрит Серафим (Романцов; 1885-1976.) је глински старац. У Глинску обитељ је дошао 1910. године. Био је на различитим послушањима. Затим је био позван у војску, ратовао је. 1916. године био је рањен и кад је оздравио поново се вратио у обитељ. 1919. г. примио је монашки постриг с именом Јувеналије. 1920. г. рукоположен је за јерођакона. После затварања Глинске пустиње 1922. године настанио се у Драндском Успенском манастиру Сухумске епархије. Тамо је 1926. г. био рукоположен у јеромонаха и примио постриг у схиму с именом Серафим. После затварања Драндског манастира живео је у околини Алма-Ате, радио као стражар на кошницама. 1930. године је био ухапшен и постан на изградњу Беломор-канала. Од 1934. до 1946. г. је живео у Киргизији. Водио је изузетно аскетски живот. Летом је одлазио високо у планине где је живео као отшелник у колиби од прућа. Време је проводио у молитви, читању Светог Писма и богомислију. Спавао је веома мало, на поду. Зими је живео у једној благочестивој породици где је за њега била специјално уређена келија. Ноћу је вршио богослужења, исповедао је, причешћивао је, давао спасоносне поуке онима који су му се обраћали. 1947. г. се вратио у Глинску пустињу. 1948. године је био одређен да врши дужност духовника у њој.
    Схиархимандрит Јован (Маслов) у својој историји Глинске пустиње о њему пише: «То је био изузетно искусан духовник, познавалац свих скривених покрета људског срца, поседовао је духовна блага која је стекао дугим много трудним подвигом. <...> Његове беседе испуњене истинским смирењем грејале су хладна срца људи, отварале духовне очи, просвећивале разум, доводиле до покајања, до душевног мира и душевног препорода» (Архимандрит Јован (Маслов). Глинска пустиња. Историја обитељи и њена духовно-просветитељска делатнсто у XVI-XX веку. М., 1994. стр. 471.
    Осим труда на руковођењу мноштва монаха и монахиња и мирјана који су му се обраћали за помоћ отац Серафим је водио и изузетно опширну преписку. 1960.г. је био унапређен у чин игумана. После новог затварања обитељи преселио се у Сухуми и овде је такође наставио подвиг старческог руковођења. Због свог ревносног служења 1975.г. је био унапређен у чин архимандрита од стране митрополита Сухумског и Абхаског Илије (данашњи Католикос-Патријарх целе Грузије).
    Занимљива је била кончина оца Серафима. Пошто је осетио слабост 18. децембра 1975.г. уочи празника светитеља Николаја био је принуђен да легне у постељу. У току своје болести старац је непрестано творио Исусову молитву, а кад се уморио замолио је некога од присутних да настави да је изговара. У току две недеље сваког дана се причешћивао Светим Христовим Тајнама. Потпуно свестан отац Серафим се удостојио да види многу своју браћу по духу, која су певала, како је говорио, стихиру Мајци Божијој «Совјет Превјечниј». Затим је старац гласом који је ослабио због болести и сам запевао: «Вкусите и видите, јако благ Господ. Алилуја». После овог виђења рекао је: «У мом срцу се открило оно за шта сам се молио целог живота и што сам тражио; душа ми је толико испуњена благодаћу да не могу чак ни да је примим.» И додаде: «Сад ћу да умрем.» 31. децембра отац Серафим је затворио очи и више ни са ким није разговарао. А следећег дана, 1. јануара 1976. године у миру је предао свој дух Богу.
    Опело почившег старца вршио је сам митрополит Илија при чему је саслуживало мноштво клирика. Четрдесетог дана након упокојења оца Серафима владика је заједно са свештеницима који су дошли из различитих места – духовном децом преминулог – у саборној цркви у Сухумију служио парастос и одржао беседу. У њој је обраћајући се оцу Серафиму као живом митрополит Илија рекао: «Моли се за нас, оче, Богу, јер си стекао смелост пред Њим.»

3) Католикос-Патријарх Мелхиседек III (Пхаладзе; 1876-1960) дошао је на свет у Тифлиској губернији у породици црквењака и на крштењу је добио име Михаил. Његов отац, који није био богат човек, ипак је тежио ка томе да деци пружи образовање. Кад је Михаил напунио девет година био је дат на учење у Духовну школу, а затим је образовање наставио у Тифлиској Богословској средњој школи и на Казанском Богословском факултету, који је завршио 1900. године са титулом магистра богословља. Још у време школовања на факултету будући Патријарх се занимао за математику и ову љубав према природним наукама сачувао у и у току каснијих година.
    Након завршетка образовања Михаил је неко време радио као предвач у богословским школама. Затим је 1915. године примио свештенство и служио је у Подољској епархији, а касније, када је Грузинска Црква успоставила своју аутокефалност вратио се у домовину. Након што је постао удовац отац Михаил је 1925. године прими монаштво с именом Мелхиседек и исте године је хиротонисан за епископа. Од 1943. године био је митрополит Урбниски, а од 1952. до 1960. године – Католикос-Патријарх целе Грузије.

4) Схиархимандрит Андроник (Лукаш; 1889-1974.) је такође познати глински старац. У обитељ је дошао 1906.г. Имао је послушања у манастирском конаку, на прању веша, у кухињи, у врту, у пчелињаку, а затим у скиту. 1915. године био је позван у војску. Доспео је у заробљеништво, три и по године је провео у Аустрији. По завршетку рата 1918. године поново се вратио у обитељ. 1921. годиен примио је постриг с именом Андроник. Након затварања обитељи 1992. године био је келејник епископа Павлина (Крошечкина), викарног епископа Курске епархије и он га је исте године рукоположио у јерођакона.
    1923. г. отац Андроник је прогнан на пет година на Колиму. Након амнестије вратио се из прогонства пре рока и као и раније, био је келејник владике Павлина који га је 1926. г. рукоположио у чин јеромонаха. Годину дана касније, када се јако разболео отац Андроник је примио постриг у схиму при чему му је остало раније дато име.
    1939. године поново је био осуђен и протеран на Колиму. У прогонству је доживео многе муке и недаће, али је затим 1948. г. поново могао да се врати у Глинску пустињу која је тада била отворена. Тамо је убрзо био постављен за заменика настојатеља и чувара ризнице обитељи.
    "Душа оца Андроника," пише о њему архимандрит Јован, "очишћена многим мукама била је препуна благодатних дарова Светог Духа. Ова старчева духовност је привлачила људе. <…> Смирење и кротост су у потпуности владали у његовој дужи, старац је чак и ишао смирено сагнут. <…> На почетку су му се браћа обраћала само у вези с послушањима, међутим, осећајући његову ватрену, искрену и према свим људским слабостима снисходљиву љубав и духовно искуство почела су да му поверавају сву своју душу. Након разговора са старцем његова молитва и тиха благодатна утеха испуњавале су њихова срца. Брзо је стекао такво поверење да је постао духовник братије." (Архимандрит Јован (Маслов). Цит. дело. стр. 464-465.).
    1955. г. отац Андроник је био унапређен у чин игумана. Његов ауторитет у обитељи је био тако велик да се код њега исповедао и сам настојатељ, схиархимандрит Серафим (Амелин), а не само братија.
    Након затварања Глинске пустиње 1961. године отац Андроник се преселио у Тбилиси под непосредно руководство митрополита Тетрицкаројског Зиновија (Мажуге) који је веома волео старца. И овде је наставио своје служење као старац. У храм светог благоверног Александра Невског, где је отац Андроник служио и исповедао, као раније у Глинску пустињу, стицали су се људи који траже спасење, из свих крајева земље. 1963. г. по благослову Његове Светости Патријарха Алексија (Симанског) митрополит Зиновије је унапредио оца Андроника у чин архимандрита.
    1973. г. старац се тешко разболео, одузела му се лева страна. Иако није могао да учествује у богослужењу болест је трпео без роптања, стално пребивајући у молитви и свакодневно се причешћујући Светим Христовим Тајнама. Недуго пред смрт, у несвестици, неочекивано је разговетно изговорио: "Милост Божија ће све покрити," и почео је некога да благосиља.
    Тако га је, вероватно, Господ удостојио да види некога од сабраће која су већ отишла на онај свет. После овога отац Андроник је дошао к себи и тихо рекао: "Сад ћу да умрем," склопио је очи и ни са ким није разговарао, иако је био потпуно свестан. 21. марта 1974. године тихо и без боли је отишао у вечни живот.
    Тело архимандрита Андроника сахранио је митрополит Зиновије. А тадашњи Католикос-Патријарх целе Грузије Давид V (Девдариани) посетивши старчев гроб ставио је на њега црвено васкршње јаје и обраћајући му се рекао: "Оче Андрониче! Христос васкрсе!" Знамо да си сада у Царству Небеском. Чиме си се одликовао у овом животу? Ниси имао непријатеља, и зато су те сви волели. Твоје срце пуно љубави је било отворено за све. Моли се за нас, да и ми поделимо радост твог блаженства."

5) Митрополит Тетрикцкаројски Зиновије (Мажуга; 1896-1985.) започео је свој монашки пут у Глинској пустињи. У обитељ је ступио 1914. г. Био је на послушањима као кочијаш, а касније у кројачкој радионици. 1921. г. примио је постриг с именом Зиновије.
    После затварања Глинске пустиње ступио је у Драндски манастир. Тамо га је 1924. г. епископ Пјатигорски Никон рукоположио за јерођакона, а 1926.г. – у јеромонаха.
    Од 1925. до 1930. г. отац Зиновије је служио у Сухумију, затим у Ростову на Дону, где је и био ухапшен. У заточеништву се срео с оцем Серафимом (Романцовом). Од 1942. до 1945. г. отац Зиновије је служио у Тбилисију, у Сионском Успенском храму, био је духовник скита свете Олге у Мцхети. 1945.г. унапређен је у чин игумана.
    Од 1945. до 1947. г. служио је у селу Кирову у Арменији, затим, до 1950. г. у Батумију. 1950. г. постављен је за старешину тбилиског храма у име светог благоверног кнеза Александра Невског и унапређен у чин архимандрита. А 1952. г. одређен је за члана Светог Синода Грузинске Православне Цркве.
    Због свог подвижничког и богоугодног живота о.Зиновије је био толико поштован од од стране грузинских јерарха да је 1956. г. иако је био Рус рукоположен за епископа, а 1972. г. унапређен у чин митрополита Грузинске Цркве.
    "То је био старац високе духовности; његова душа је била озарена благодаћу, која се обилно изливала на све оне који су прибегавали његовом духовном руководству. Имајући у свој пуноти дар прозорљивости, митрополит Зиновије је људима који су га за то питали откривао вољу Божију. Богослужења је вршио с таквим свештеним страхом да је схиархимандрит Андроник (Лукаш) писао: "Толико сам радостан што ме је Господ удостојио да се у цркви помолим с нашим светитељем."
    Нераскидиво духовно везан с братијом Глинске пустиње владика Зиновије је писао да се "увек моли и призива благослов на све Глинске" и сам је молио за њихове молитве." (Архимандрит Јован (Маслов). Цит. дело, стр. 553.).
    Достигавши дубоку старост владика Зиновије је много боловао. И на заласку свог живота примио је постриг у схиму с именом Серафим, у част преподобног Серафима Саровског.
    Упокојио се 8. марта 1985. г. и сахрањен је у храму у има светог благоверног кнеза Александра Невског, где је духовно руководио својом паством у току тридесет пет година.

Извор: azbyka.ru

Превод са руског: Марина Тодић

Насловна фото: Свети Серафим (Романцов), око 50-их година XX века, извор: pravenc.ru