Блиски исток, тај јединствени, крхки мозаик древних култура и вера, пролази кроз дубоке историјске потресе који прете да у потпуности избришу материјалну и духовну заоставштину најстаријих хришћанских цркава.

Оно што су векови, различите империје и сурови освајачи поштедели, сада се налази пред трагичним егзодусом и затирањем у сенци немилосрдних савремених геополитичких обрачуна. Од либанских гора и сиријских светиња, преко египатских пустиња, па све до Месопотамије, односно Ирака, и саме Свете земље, на делу је немилосрдно гашење живих заједница које вековима чувају аутентичну хришћанску духовност на њеном извору.

Од Малуле до древне Антиохије

Сирија, земља у којој су следбеници Исуса Христа први пут названи хришћанима у древној Антиохији, већ дуже од деценије крвари, док њено биће трпи ненадокнадиве духовне и демографске губитке. Антиохијска православна патријаршија, чије је историјско седиште данас у Дамаску, као и Сиријска православна црква, као дохалкидонска, односно оријенталноправославна заједница, налазе се у самом епицентру ове дуготрајне хуманитарне и културне катастрофе.

Посебно је болна судбина Малуле, прелепог градића уклесаног у хриди планинског венца Каламун. То је једно од последњих места на планети где мештани и даље говоре западноарамејским дијалектом – језиком којим је говорио сам Спаситељ Господ Исус Христос.

Након што су древне светиње, манастир Свете Текле Равноапостолне и манастир Светих Сергија и Вакха, претрпели тешка разарања, паљења и скрнављења од стране џихадистичких екстремиста, преостала заједница грчевито покушава да обнови живот. Међутим, стална безбедносна несигурност, претња од нових сукоба и страховито економско гушење земље чине да млади масовно напуштају овај живи споменик вере, остављајићи вековне зидине без оног највреднијег: људских гласова и молитве на језику првих хришћана.

_{Фото: Асирска црква Истока, црква светог Јована Крститеља у Анкави (Ербил)рукополагање свештеника, извор: news.assyrianchurch.org}

Егзодус Асираца и тихи одлазак Јермена

Даље на истоку, у библијској земљи између Тигра и Еуфрата, хришћанско присуство сведено је на трагичне статистичке маргине. Након деценија сукоба који су кулминирали бруталним терором Исламске државе у Нинивској равници, древна Асирска црква Истока и већинска Халдејска црква, која се налази у унији са Римом, претрпеле су незапамћен демографски слом.

Више од 90 одсто ирачких хришћана било је присиљено да трајно напусти своју домовину. Иако се у безбеднијим пределима ирачког Курдистана и око његове престонице Ербила чине огромни напори да се кроз црквене образовне центре сачувају литургијска баштина и стари сиријски, односно новоарамејски језик, нови таласи ратних разарања на Блиском истоку потпуно блокирају повратак прогнаних на њихова разорена вековна огњишта.

_{Фото: Васкр у Јерменска католичка црква Светог Григорија Просветитеља у Техерану, извор: khabaronline.ir}

У суседном Ирану, суочавање хришћана са реалношћу данас добија нову, драматичну ратну нијансу. Историјска Јерменска апостолска црква, као дохалкидонска, односно оријенталноправославна заједница, у овој исламској републици ужива званично уставно признање, заштиту, па чак и загарантована посланичка места у парламенту.

Древни јерменски манастири на северозападу земље, попут Светог Тадеја (Црне цркве) и Светог Стефана, налазе се на листи Унескове светске баштине и држава их пажљиво одржава као споменике културе. Ипак, актуелни војни сукоб и жестока размена ракетних удара којима је Иран директно изложен, уносе дубок страх међу тамошње хришћане да би се ратни вихор могао трајно прелити на њихове домове. Док пројектили лете изнад иранских градова, крути шеријатски закони и страховито пооштравање међународне економске изолације земље додатно стежу обруч око ове заједнице.

Уместо сигурности под заштитом закона, Јермени се суочавају са реалношћу затвореног гета, што младе генерације приморава на убрзан, тихи, али непрекидни одлазак ка Западу.

Либанска тврђава и искушења Копта подно пирамида

Либан је деценијама важио за неприкосновени бедем хришћанског суверенитета на Блиском истоку. Сложени конфесионални систем ове земље почива на строгој равнотежи моћи у којој су хришћани маронити, који се налазе у унији са Римом, заједно са православцима Антиохијске патријаршије, кључни државотворни чинилац. Симбол те духовне вертикале и несаломиве снаге јесте манастир Светог Марона у Анији, где почивају чудотворне мошти Светог Шарбела. Овај светитељ уједињује Либан – његовом гробу у потрази за исцељењем и духовним миром подједнако притичу и хришћани и муслимани.

_{Фото: почивалиште Шарбела у манастиру светог Марона у Анаји, у Либану, извор: ncregister.com}

Међутим, жестоки ваздушни удари који не поштеђују либанске градове и села, у комбинацији са вишегодишњом економском и системском блокадом, гурају ову земљу у амбис. Хришћани, који традиционално чине образовни и привредни стуб друштва, сада масовно користе своје породичне и пословне везе на Западу како би спасили породице, чиме се убрзано руши демографски баланс без којег Либан губи своју суштину.

Јужније, у Египту, Коптска православна црква води потпуно другачију битку. Окупљајући милионе верника, она представља бројчано највећу хришћанску заједницу на читавом Блиском истоку. Наследници древних фараона и чувари вере коју је, по предању, донео Свети апостол Марко, Копти вековима балансирају између мирног суживота са муслиманском већином и крвавих таласа исламистичког терора.

Иако званични Каиро улаже видне напоре у обнову монументалних катедрала и заштиту древних манастира у пустињи Вади Ел Натрун, хришћани у сиромашним руралним деловима Горњег Египта и даље су лака мета сегрегације и напада радикалних исламских група. За њих је опстанак подно пирамида свакодневна, исцрпљујућа борба на самој ивици егзистенције.

Чувари Светих места на политичкој ветрометини

Најдраматичније странице савремене хришћанске историје исписују се у самој колевци хришћанства – на простору Израела и Палестине. У Јерусалиму и Витлејему, опстанак хришћана одавно је престао да буде само теолошко питање; то је сада грчевита борба за голи опстанак под налетом сукоба који не штеде никога. Православни Грци под окриљем древне Јерусалимске патријаршије, Латини (римокатолици), Јермени, Копти, као и Руска духовна мисија са својим бројним манастирима и поседима, вековима чине живе стубове сложеног система Статуса кво на светим местима, пре свега у храму Васкрсења Христовог (црква Светог Гроба).

Данас је ова вековна равнотежа пред пуцањем. Ратна дејства у Појасу Газе готово су збрисала малобројну хришћанску заједницу, која је вековима опстајала у овом обалском појасу. Њихова једина уточишта, попут историјске православне цркве Светог Порфирија – једне од најстаријих активних богомоља на планети – претрпела су директна и тешка ратна разарања, уз људске жртве међу цивилима који су под њеним сводовима тражили спас. На Западној обали, библијски Витлејем је физички угушен безбедносним зидовима и пунктовима, што је потпуно паралисало ходочашћа и туризам од којих тамошњи хришћани искључиво живе. Истовремено, у самом старом делу Јерусалима, свештенство и верници изложени су све бруталнијој вербалној и физичкој агресији екстремних националистичких група, док се црквена имовина, посебно у стратешки важној Јерменској четврти, налази под незапамћеним притиском јеврејских ултранационалистичких досељеника који агресивно покушавају да измене вековну демографску и власничку личну карту Светог града.

_{Фото: црква Светог Гроба (Васкрсења Христовог), Јерусалим, Света земља, фрагмент изворне: dannythedigger.com}

У овом потпуном хаосу, Краљевина Јордан опстаје као једина стабилна оаза. Православни Арапи, који се налазе под канонском јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије, уживају пуну безбедност и грађанска права под личним покровитељством хашемитске краљевске породице, која је и званични чувар хришћанских и муслиманских светиња. Манастири дуж реке Јордан и само место Христовог крштења (Ал-Махтас) пажљиво су заштићени, али ова мала и затворена заједница не може сама да издржи страховит терет хуманитарне и безбедносне кризе која букти свуда око њених граница.

Искушење за савест човечанства

Очување хришћанског наслеђа на Блиском истоку већ одавно није само археолошко питање заштите древних зидина, светих моштију и реликвија, старих и непроцењивих рукописа. Ово је, пре свега, борба за опстанак живих људи – преосталих чувара непрекинуте нити духовности и културе дуге пуна два миленијума. Ако се тренутни војни сукоби, немилосрдна разарања и изнуђене егзистенцијалне миграције наставе овим застрашујућим интензитетом, простор Блиског истока ризикује да постане огромни, хладни завичајни музеј; празна историјска кулиса потпуно лишена својих изворних становника. Потпуни нестанак ових заједница не би био само локални политички пораз, већ ненадокнадив цивилизацијски суноврат и трајни, неизбрисиви грех на савести савременог света, који данас готово немо посматра како пред његовим очима заувек нестаје колевка из које је потекло модерно човечанство.

Драган Радојчин

Извор: novosti.rs

Насловна фото: манастир Мар Саркис код Малуле, Сирија, посвећен је светим Сергију и Вакху, припада Мелкитској грко-католичкој патријаршији