Преосвећени Епископ Мелентије био је оличена кротост и смиреност. Многи његови пријатељи, чак и најближи, мислили су, да су код њега те добродетељи урођене, природне. И ја сам тако мислио све до пре две године, док ми се није дала прилика да прочитам његове интимне забелешке о самоме себи, вођене кроз неколико година у виду једнога дневника. Тада сам ја са запрепашћењем узвикнуо: Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човечијега који живи у њему (Кор, 2, 11)? Kpoз тај дневник мени се открио цео човек, кога сам ја до тада само делимично познавао. Открио ми се човек тешке унутрашње борбе, постојаног самосавлађивања, постојаног самоукоревања, беспрекидног незадовољства самим собом, неутољиве глади и жеђи за царством Христовим. Испод његове ведре и привлачне спољашње тихости скривала се унутрашња бура и мука духа, На једном месту пише он: „Данас нисам могао плакати на Литургији. Ах, камено срце моје! Господ ми нуди Своје Тело и Крв, а ја нисам у стању да му то платим ни са једном сузом!“ Не подсећа ли ова реченица на златни век великих подвижника? У томе златном веку Владика Мелентије је и тражио себи надахнућа и примера. Но ако је тај век и прошао постоји један сребрни век подвижништва у наше време. Тај век представља Свёта Гора. Владика се био повукао у Свету Гору, не да мирује и одмара се у нераду него да се свом енергијом устреми на унутрашњу борбу са самим собом, на очишћење себе, на разрачунавање са самим собом и на припремање за смрт. У неколико махова он ми је говорио, да му је много лакше било „у свету“, на епархији, него ли у пустињској самоћи. Но ипак се радовао, што је ступио на тежи и ужи пут. Кротост, тихост и смерност његова изазивала је опште поштовање према њему код свих светогораца. По спољашњем свом животу он се није разликовао ни по чему од најпростијих монаха. Код простих монаха, он се исповедао, од њих тражио савета, с њима се дружио не као раван с равнима, него као нижи с вишима. Његова послушност, ђачка послушност, према манастирским старешинама служила је за диван пример послушности свима монасима у Хилендару. Кроз ту своју драговољну послушност он је стекао огроман духовни ауторитет. Они, које је он слушао, слушали су њега са двоструком ревношћу и љубављу. Ко зна до чега би непокорни дух српски довео Хилендар, да Владика Мелентије није проживео десетак година у овој светињи! Слободно се може рећи,

Да је он духовни обновитељ Хилендара. Он је унео и оставио бољи дух у братству. Поред тога, он је увећао братство својим сопственим ученицима, које је доводио из Србије. Ти његови ученици, и ако још млади људи, представљају данас главну духовну силу у Хилендару. Сви се они с необичном љубављу сећају свога учитеља. Дух Мелентијев живи међу њима, и они се старају, да подражавају његову његову кротост и његово смирење.

Но сем ова два крупна посла, која је Владика Мелентије свршавао у Хилендару, посла око исправљања самога себе и посла око исправљања братства Хилендарског, он је радио и на једном трећем послу. Писао је поучне списе за српски народ. Дубоко упознат са духовном литературом Светих Отаца, свакако као ниједан други митроносац у новије време, њему овај посао није био тежак. У том погледу он је много имао, па му није било тешко давати. Сва тешкоћа била је у физичком труду и напору при једном скрханом телесном здрављу, око писања, исписивања, преписивања и сређивања. Он је оставио доста рукописа, који ће се, надам се, постепено објавити.  На једном месту у свом дневнику он с болом описује, како га је један од претпостављене братије у манастиру тешко и безочно увредио, па на крају додаје, говорећи самоме ссеби: „Нисам ли ти сто пута говорио: буди равнодушан према увредама људи исто као и према њиховим похвалама? То је азбука хришћанског живота, а ти ниси још ни ту азбуку научио! Кад ћеш се једном привићи, да очекујеш само увреде од људи а награду само од Господа. Кад те је Н. олако увредио, зашто ниси метанисао пред њим?“

Као руски васпитаник Владика Мелентије је веома ценио велике и богодане подвижнике и светитеље руске од којих су нарочити утицај, изгледа, на њега имали Димитрије Ростовски и Тихон Задонски. Слично првоме и он је пред своју смрт написао сам себи „посмртно слово“ молећи братију, да се оно прочита над његовим мртвим телом. У том слову он исповеда своју грешност и слабост, молећи за опроштај и за молитве за душу своју. Живео је као сиромах и умро је као сиромах. Све што је кад  добијао, он је сматрао Божјом позајмицом и раздавао је шчедро. Извео је многе ђаке на пут, нахранио је многе гладне руске монахе у времену опште руске оскудице а својим „владичанским“ расама оденуо је многе озебле и оголеле. Све што је чинио, трудио се да чини из љубави према Господу Христу. Заиста, велика и светла појава био је Владика Мелентије у животу српске цркве, А великим и светим чинила га је пре свега и изнад свега љубав, истинска љубав према живоме Господу. Благо души његовој! И благо свима оним душама, које се буду запојиле духом његове кротости и смирености, његове вере и љубави.

Охрид, 1924.

Свети Николај Жички

Извор: hilandar.org

Насловна фото: епископ Мелентије Вујић, извор: bogoslovijaprizren.org