Први део

Питао сам оца Серафима за многе стране монашког и парохијског живота. Од тада је прошло већ неколико деценија, и пошто нажалост нисам записао његове одговоре, преносим их по сећању, својим речима.

Основом духовног живота отац Серафим је сматрао послушање. Старац је категорично тврдио да човек без благодати Божије не може да побеђује искушења и задржава огромну силу греха који је као отров, отровао цело његово биће. Само благодат Божија може да обузда грех и да учини човека победником у духовној борби. Због тога је главни задатак аскетике – стицање благодати и њено чување. Благодат делује у смиреном срцу. Где је гордост – тамо је већ пораз. Ако се гордом чини да је постао неприступачан за грех и страсти због својих самовољних повига он постаје играчка у рукама мрачних сила. Сатана може да му да на неко време лажно бестрашће како би га учврстио у гордости и надмености над сабраћом, али ово личи на летење Симона Волхва којег су демони подизали увис, у ваздух, док га нису бацили и док се није разбио и умро.

За стицање благодати је неопходно, апсолутно неопходно - као ваздух, послушање. Монаха без послушања отац Серафим уопште није сматрао монахом. Само кроз потпуно послушање свом старцу могућ је прави, реалан, а не умишљен и илузорни духовни пут. Спољашње подвиге осамљивања и поста отац Серафим је сматрао другостепенима у односу на послушање, односно помагалом, а не основом монашког живота. Телесни подвиг треба да се ослања на благослов старца и да буде тачно одређен. Отац Серафим је сматрао да је без послушања бављење Исусовом молитвом немогуће. Она ће остати на нивоу понављања звука, пошто није у стању да дотакне срце окамењено у гордости. Једном монаху отац Серафим је рекао нешто што сматрам да је дрско и што не бих поновио да нисам лично чуо: «Никакве Исусове молитве код тебе нема: просто си се навикао на њене речи као што се неки људи навикавају на псовке.»¹

Једном кад сам био код оца Серафима у Сухумију код њега је дошла монахиња којој је монах Меркурије посветио знатан део књиге «У горама Кавказа». Отац Серафим је знајући њен необично суров пост почео од тога што јој је рекао: «Једном дневно треба да једеш кувану храну.» Она је зачуђено погледала оца Серафима: «Није ваљда да треба да губим време и одвајам ум од молитве како бих спремила ручак?» Отац Серафим се широко прекрстио: «Ево ти крст да немаш никакву молитву и да је никада ниси имала.» Кад је отишла отац Серафим је рекао: «Ништа није схватила. И онај ко јој је дао схиму сам је био у обмани. Сирота душа, колико јој искушења предстоји!»

Отац Серафим је сматрао да је подражавање животу светих отаца без послушања исто што и да човек почне да гради кућу од крова. Говорио је о искушењима савремених монаха: они траже прозорљиве старце, а када виде обичног човека који је ипак прошао у искуству монашки пут почињу да се колебају и сумњају да ли могу да га слушају. Они захтевају од старца чуда као фарисеји од Христа, желе да старац прориче и предсказује будућност, да их не учи да испуњавају вољу Божију, него како да успешно обаве овај или онај посао. А старац може да благослови и посао да се не испуни, али ће се зато испунити воља Божија и човек ће добити лекцију смирења и одрицања од своје воље, односно главно – благодат Божију. Дешава се овакво искушење: старац благосиља, а посао као да од самог почетка наилази на несавладиве препреке – то представља испитивање вере. У Библији се говори о томе како је једанаест колена Израиљевих неколико пута питало Господа да ли да иду да ратују с коленом Венијаминовим које је починило нечувено злодело или  не. Господ је кроз првосвештеника одговарао: «Идите,» и неколико пута су претрпели пораз, али нису роптали на Бога и зато су напослетку извојевали победу (в.: Суд. 19.20).

Ако човек остане у послушању Бог ће све Сам уредити, иако не онако како овај претпоставља. А крај дела и живота самовољника ће обавезно бити рђави. Оно што он чини без послушања неће му донети корист и често ће својим очима видети неочекивано рушење свог дугогодишњег труда. Због поверења у старца Господ наставнику даје нарочиту смелост у молитви за његово духовно дете. Може се рећи да у том случају Господ Сам помаже старцу да руководи учеником. Архимандрит Серафим је причао да је било случајева када је благосиљао или саветовао као одговор на питање некоме нешто о чему није раније размишљао, када је његов сопствени одговор био очекиван за њега самог и говорио је да му је Господ у тој прилици откривао шта да каже по човековој вери.

Ако ученик или духовно чедо нису искрени до краја, ако једно говоре, друго крију, питају без решености да испуне, наговарају и убеђују старца, као да му сугеришу своје сопствено решење старац пред собом не осећа живог човека, већ неки зид који његове речи не могу да пробију. Тада може да уследи и казна за лицемерје и лукавство – нетачан одговор старца. Отац Серафим је говорио да разговор с непослушним човеком веома замара, и зато је саветовао  да се при најмањем супротстављању прекида овакав разговор речима: «Ради како знаш.» Старац није волео кад уместо кратког питања људи причају читаву историју, као да желе да објасне у чему је ствар и шта треба рећи, а питање треба да буде кратко и јасно. Што је краће тим пре ће старац у својој души осетити одговор.

Старац Серафим ни на исповести није волео многословље. «Треба се кајати, а не причати аутобиографију,» сматрао је. Телесни грехови треба да буду исповеђени једном, а затим човек сам треба да се потруди да заборави детаље ових грехова и само да има осећање покајања трудећи се да због ових грехова никога не осуђује, иначе у њему могу да се пробуде исте ове страсти и да се понове падови. Отац Серафим је категорички забрањивао својој духовној деци да говоре међусобно о телесним гресима сматрајући то некорисним, нарочито с људима другог пола, чак и ако то наводно има невин циљ упозорења. Говорио је да у таквим разговорима постоји тајно сладострашће. Један монах му је с негодовањем причао како је у аутобусу видео полуголу жену, отац Серафим је упитао: «Још увек се тога сећаш?» Говорио је да разговори на ове теме никога неће «оцеломудрити», већ ће у души оставити неки смрад који подсећа на смрад трулежи. 
    Били смо сведоци тога да су се монаси-пустињаци који су долазили код оца Серафима по благослов и савет одликовали чак и по спољашњем изгледу неким миром: скромношћу и оним што бисмо назвали «монашком племенитошћу» - смиреном једноставношћу. И оно по чему су се још разликовли јесте то што су се трудили да буду неприметни. Насупрот томе, они који нису били у послушању одликовали су се оштрином речи, категоричношћу судова о другим људима или насупрот томе спољашњим, истакнутим смирењем. Они су приликом сусрета с мирајанима могли да се клањају до земље, да им целивају руке, да називају себе палима, последњим грешницима иако их о томе нико ништа није питао. У овим људима је постао неки унутрашњи несклад, некакав скривени немир. Пророк је рекао: проклет је човек који се узда у човека (Јер. 17, 5), али је најгоре уздање уздање у себе.

Отац Серафим је сматрао да монаштво у свету захтева још веће послушање него у обичном манастирском животу. Монах у свету као да пролази кроз поље препуно игала и трња, а послушање му као калугариј (кожна обућа пилигрима) помаже да прође овим путем иначе ће већ после неколико корака израњавати своје ноге. За монаха је послушање као осма Тајна. Речи 90. псалма: јер ћу Анђелима Својим заповедити за тебе – да те чувају на свим путевима твојим (Пс. 90, 11) – пре свега се односе на послушање, које као крила Анђела штити душу. Ако послушник у нечему згреши по молитвама старца његове духовне ране брзо зарастају као у губавца који је по речима пророка ушао у воде Јордана и изашао исцељен (в: 4 Цар. 5, 14). Ако чак и падне старац ће га као Самарјанин у причи, подићи и понети на својим рукама (в.: Лк. 10, 30-35); међутим, истинско послушање не пада.

Старац је говорио о томе да је један од знакова послушања – срдачна радост, која га увек прати. Послушник носи у свом срцу духовну радост чак и када се каје због грехова. Друго својство или дар послушања је умирење помисли. Послушник се ни због чега не брине – он је препустио себе Промислу Божијем кроз старца, старац доноси одлуке уместо њега, зато у послушнику не постоји сукоб мисли, сталног колебања ума сумњама и помислима: све решава старац. Он не само да одговара на питања ученика, већ и пре постављања питања говори оно што му је потребно. Ако човек сам одређује шта треба да ради, одлука бива правилна или неправилна – за њом следи или успех или неуспех. Ако следи успех чак и у добром делу човек ипак не може да се ослободи осећања танане гордости и надмености: како је правилно решио, како је добро нешто урадио. Ако му посао није успео човек не може да не осећа огорченост и раздраженост. И у једном и у другом случају неће наћи духовни мир. А послушник све добро приписује молитвама свог старца, зато је слободан од унутрашње надмености – оне змије која се крије у дубини душе. А ако доживи видљив неуспех он каже: «Таква је воља Божија. Значи, то је за мене боље,» - и опет остаје миран. Међутим, неуспеха у послушању уопште не бива. Послушање личи на троножац: ма како да га бациш, један крај ће ипак гледати на горе, тај крај је смирење.

Неки људи не долазе код старца ради одсецања своје воље, већ као код астролога или гатаре како би сазнали своју будућност и шта треба да ураде како би њихови земаљски послови били крунисни успехом. Не добијајући оно што су хтели – јер Бог Своје дарове даје у зависности од човековог унутрашњег стања – они сматрају да је старац сам немоћан и слаб и да ништа не може да учини. У ствари послушање је промена читавог живота, а не средство за успех у неком подухвату. Иако понављамо да Господ као награду за послушање пружа очигледну и необичну помоћ чак и у спољашњим мирским делима, то је ипак више за слабе како би се укрепили и утврдили у вери.

Послушање и смирење, као и све добродетељи треба да буду скривени. Срели смо монаха који је причајући о свом беспоговорном послушању оцу Серафиму говорио да је на његову реч спреман да се истог часа баци у реку – и шта је било? Овај монах је прво почео да крије од оца Серафима своје грехове, што му је отац отворено рекао, а затим је потпуно напустио свог старца. Истински послушник увек осећа недовољност свог послушања. Благодат долази истим путем којим је отишла. Благодат је напустила Адама зато што је злоупотребио слободу воље. Ми смо од рођења добили болесну и покварену вољу, која се пре свега испољава у гордости, зато је послушање најделотворнији, а у суштини и једини начин враћања благодати. Учитељ монаштва, светитељ Василије Велики пише да када монах не би чврсто одлучио да се налази у послушању не би учинио ништа: подигао би кућу без темеља, и што је виша зграда, тим је већа опасност од пада. Она може да падне чак и под сопственом тежином немајући ослонац.

У последње време су почеле да се појављују књиге о монашком животу. Неке од њих садрже много драгоцених података, али ни у једној од њих нема категоричне тврдње да је монаштво без послушања немогуће, да су манастир без руководства и послушања као и скит или келија пустињака – световне куће саграђене на живописним местима.

Монаштво је анђеоски образ. Међу Анђелима царује савршено послушање нижег чина вишем, о чему пише свештеномученик Дионисије Ареопагит у књизи «О небеској хијерархији». Анђели који су отпали од овог послушања постали су демони. Гордости је својствено да пада. Понекад пад гордог бива по Промислу. Међутим, таква лекција је увек сурова и страшна. Већина оних који бивају подвргнути паду не налази снагу за искрено покајање и наставља да иде путем греха. Било је случајева, када су горди подвижници после пада завршавали живот самоубиством. Ђаво понекад умирује човека: «Па шта, згрешићеш па ћеш се и покајати,» односно: «Злоупотреби милосрђе Божије,» али треба имати на уму да клизава мочвара греха ипак није лековита купка.

Старац је истицао да често као казна за непокајани грех блуда служи разбољевање од рака, које представља извесну аналогију овог духовног труљења. У богословска расуђивања није волео да улази и избегавао је да одговара на богословска питања оправдавајући се својом простотом.

Отац Серафим је придавао веома велики значај наследности у манастирском животу, укључујући устав богослужења, свакодневну исповест, откривање помисли и т.сл. Причао је да када је архимандрит Таврион (Батоски)² који је одређен за настојатеља Глинске пустиње почео да уводи нови устав, да чита неке молитве које је сам саставио или ко зна одакле узео то је изазвало недоумицу и незадовољство браће у манастиру. То је нарушавало манастирску традицију. И зато су без обзира на подвижнички живот оца Тавриона глински старци били принуђени да моле Његову Светост Патријарха Алексија I да замени настојатеља (што је он и учинио): тако је била сачувана традиција манастира, која је уткана у њега од оснивања, и духовна наследност, чији су носиоци били глински старци.

1) Из ових речи се види да отац Серафим није могао да саосећа имеславском учењу. – прим.аут.

2) Архимандрит Таврион (Батоски; 1898-1978.). 1913. г. је ступио у искушенике у Глинску пустињу, био је на послушању у иконописној радионици. 1921. г. годину дана пре затварања манастира, када је већ био монах, заједно с епископом Рилским Павлином (Крошечкином) дошао је у Москву, где се настанио у Новоспаском манастиру. 1923.г. по декрету светитеља Тихона био је рукоположен у чин јерођакона. 1925.г. након затварања Новоспаског манастира преселио се код епископа Павлина у Курск и исте године је био рукоположен за јеромонаха.
    1926. г. кад му је било двадесет осам година унапређен је у чин игумана Витебског Марковог манастира. Међутим, и овај манастир је био затворен и игуман Таврион се вратио у Москву.
    1927. г. владика Павлин, који је унапређен у чин архиепископа упућен је у Перм. ОТац Таврион, који је тада већ постао архимандрит такође је отпутовао с њим. У Перму је био одређен за старешину Теодосијевске цркве. Овде, у Перму, активно је помагао владици Павлину у борби с обновљенцима.
    Од 1931. г. почела су митарства архимандрита Тавриона по совјетским затворима и логорима. Прво – изградња Беломор-Балтијског канала, затим – Березниковски гигант совјетске хемије у близини Соликамска, и вероватно – рудници у Инти.
    1935.г. отац Таврион се нашао на слободи, али је већ 1940.г. био ухапшен и осуђен на петнаест година лишавања слободе. После ослобођења (1947.или 1953.г.) прогнан је у Казахстан, у Кустнајску покрајину.
    1956. г. с њега је скинута оптужба и враћена су му права. Исте године архиепископ Јован (Лавријенко) га је примио у за члана Пермске саборне цркве. А убрзо се отац Таврион вратио у Глинску пустињу, где је започео свој монашки пут.
    1957. г. старешина пустиње архимандрит Серафим (Амелин) се обратио архијереју с молбом да га ослободи настојатељских обавеза (у то време је имао осамдесет четири године). Уместо њега и по његовом благослову за настојатеља је био изабран архимандрит Таврион. Ради коначног решавања овог питања отац Серафим (Романцов) је путовао у Москву да се сусретне са Његовом Светошћу Патријархом Алексијем I, и он је обећао да ће архимандрита Тавриона за глинског настојатеља.
    Међутим, на дужности настојатеља отац Таврион је провео мање од годину дана.  Његов начин управљања обитељу, његове новотарије противречиле су традицији и уставу пустиње, што је природно изазвало незадовољство, како братије у целини, тако и савета стараца обитељи. Биле су предузете мере да се нови старешина убеди да не мења поредак који је већ био успостављен у манастиру, али то није било крунисано успехом. Осим тога, у дејствима архимандрита Тавриона, по сведочанству схиархимандрита Јован (Маслова) у то време се могло уочити скретање у правцу католицизма, што је за братију обитељи било апсолутно неприхватљиво. Због тога је отац Серафим морао поново да отпутује у Москву код Патријарха и да га замоли да смени старешину. 15. јануара 1958. г. за настојатеља пустиње је поново именован архимандрит Серафим (Амелин), а отац Таврион је декретом Његове Светости Патријарха био пребачен у Почајевску Лавру.
    Касније је архимандрит Таврион био на дужности секретара Уфимске епархијалне управе, а од 1961. г. је служио у храму села Некрасова Јарославске епархије.
    Разматрало се питање о његовом рукополагању за Курског епископа, али је Савет за питања религије био против и хиротонија није одржана.
    Од 1969. г. архимандрит Таврион је постао духовник клирика Ришке епархије и братије Ришког Тројице-Сергијевог манастира, а такође свештеник манастирске Свето-Преображенске пустиње у коју је допутовао на позив тадашњег Ришког владике Леонида с заједницом своје духовне деце: монахиња и старијих жена. У његово време ова обитељ је постала центар духовног живота у који су долазили ходичасници из свих крајева земље. Многе је отац Таврион надахнуо на служење Цркве, често су после општења с њим људи бирали пут монаштва или свештенства.
    Овде је, у пустињи, архимандрит Таврион, отишао у вечност. Тихо се упокојио 13. августа 1978. г. за време читања молитве молитве када се душа с телом растаје.

Извор: azbyka.ru

Превод са руског: Марина Тодић

Насловна фото: фрагмент иконе преподобног Серафима Глинског, извор: sergeylarin.livejournal.com