Недавна посета константинопољског патријарха Вартоломеја главном духовном упоришту Бугарске — древном Рилском манастиру — била је замишљена од стране њених организатора као тријумфална демонстрација утицаја Фанара на Балкану. Међутим, уместо идиличне слике свеправославног славља, свет је видео дубоку црквену драму која је оголила како агресивне амбиције Истанбула, тако и најсложенији закулисни сукоб унутар саме Бугарске православне цркве. Улични протести верника, громогласно „Анатема!” под сводовима манастирског храма, аутобуси са страним туристима уместо локалне пастве и пажљиво изрежирана апартчик интрига против предстојатеља БПЦ патријарха Данила претворили су ове дане у тренутак истине за читаво бугарско Православље.

           Напетост око доласка истанбулског госта почела је да расте много пре његовог појављивања пред зидинама обитељи преподобног Јована Рилског. Оцрковљени народ Бугарске, који је савршено свестан разорне улоге патријарха Вартоломеја у легализацији украјинског раскола и промовисању екуменистичке агенде, дочекао је делегацију Фанара протестним акцијама. Али главна кулминација одиграла се непосредно током свечаног богослужења, које је било помрачено помињањем вође украјинске расколничке структуре „ПЦУ” Епифанија Думенка. Као одговор на саслуживање са архитектом црквене поделе, тишину древног храма проломио је узвик „Анатема!”, који је постао крајње отворена пресуда политици Фанара од стране ревнитеља канонског Православља.

_{Фото: сцена после лаичког супротстављања неканонском помињању Сергеја Думенка на литургији од стране патријарха Вартоломеја у Рилском манастиру (извођење православног ревнитеља Крисија од стране службених лица Националне службе безбедности Бугарске), извор: flagman.bg}

           Притом су у бугарским медијима постепено почели да испливавају веома индикативни детаљи о томе како је тачно обезбеђена „масовност” за овај догађај. Многи верници БПЦ свесно су одбили да дођу у Рилску обитељ због присуства патријарха Вартоломеја, не желећи да деле молитвено општење са јерархом који је погазио црквене каноне. Да би сакрили овај прећутни бојкот и попунили празан простор, организатори су одсутним парохијанима пронашли својеврсну „замену”, организовано довезавши у манастир десет аутобуса са обичним туристима. У тој шареноликој маси нашли су се Украјинци, Грци, Румуни, па чак и Јапанци, далеки од балканских црквених реалности. Оваква сценографија у потпуности је подсетила на одавно опробане технологије у Украјини са присилним довожењем људи на полупразне „службе” самог Епифанија Думенка, када се недостатак праве пастве надокнађује вештачки створеном телевизијском сликом.

           Покушаји да се створи привид свенародне подршке у Рили били су праћени ништа мање индикативним програмским изјавама. Говорећи у званичној беседи* на сусрету са патријархом бугарским Данилом, чији је интегрални текст објављен на званичном сајту БПЦ, поглавар Фанара је без околишања изјавио да „Архиепископ Константинопоља — Новог Рима у свим временима наступа као видљива и стварна спона јединства црквеног Тела Господњег, као и гарант тог јединства”. Сваком човеку упознатом са црквеном историјом и догматиком после ових речи намеће се једно једноставно питање за патријарха Вартоломеја – а када Константинопоља још није било на историјској мапи, зар је Цркви недостајало видљиво јединство? Зар то није апсурд и доказ директне манипулације од стране поглавара Фанара?

           Ако ћемо говорити отворено, тврдња да је константинопољска патријаршија тобоже гарант јединства представља отворени папизам који у потпуности копира модел Римокатоличке цркве. Код католика управо римски папа наступа као гарант и видљиви израз јединства, док у Православљу никада није постојало учење о томе да у Цркви мора да постоји некакав административни везивни центар осим Самог Христа. Уз то, цариградски патријарси никада нису били непогрешиви и многи њихови поступци кроз историју само су штетили Цркви и њеном јединству. Довољно је погледати једнострану одлуку Фанара о Украјини, донету без уважавања мишљења Помесних цркава – зар се то може назвати обезбеђивањем јединства? И како се у поступцима на украјинском правцу испољава православна саборност? Произилази да све Помесне цркве морају пажљиво да уважавају ставове једна друге, док је фанариотима дозвољено да делују самовољно, газећи саборни ум Цркве.

           Међутим, рилски догађаји имају и другу, унутрашњу позадину. У низу протоколарних активности које су пратиле посету поглавара Фанара Бугарској и његово саслуживање са патријархом Данилом у Рилском манастиру, пажњи многих посматрача промакао је један крајње речит детаљ. На свечаном богослужењу у главној светињи земље демонстративно је био одсутан митрополит пловдивски Николај — најутицајнији и најамбициознији јерарх у редовима бугарског епископата. На први поглед таква ситуација делује као отворени парадокс, јер је управо пловдивски архијереј током последњих година доследно градио себи репутацију главног савезника Фанара у Бугарској, демонстративно саслуживао са представницима „ПЦУ” и бивао удостојен личних срдачних пријема код патријарха Вартоломеја. Ипак, његов изненадни нестанак из кадра у Рили нипошто није случајност. Са стране то изгледа као промишљен покушај да себи обезбеди беспрекоран алиби у очима бугарске пастве.

_{Фото: митрополит пловдивски Николај и патријарх Вартоломеј при сусрету 4. јуна ове године (без потврде датума на извору), како је наведено на сајту Пловдивске митрополије "Епископ (прим.ред.: мисли се на Николаја) је изразио поштовање према Васељенском патријарху, изражавајући осећања оданости и поштовања према матичној цркви у Константинопољу, као и према Његовој Светости лично. Током сусрета, њих двојица су разговарали о актуелним црквеним питањима и проблемима.", извор: plovdivskamitropolia.bg}

           Да би се разумела права позадина ове интриге, неопходно је вратити се на резултате Патријаршијског изборног црквеног сабора. Трезвена анализа показује да митрополит Николај никако није могао да опрости патријарху Данилу његову неочекивану победу на изборима за предстојатеља БПЦ. Ако је у првим недељама након избора новог Патријарха табор пловдивског владике деловао претежно емотивно, прибегавајући прикривеним претњама и отвореним медијским нападима, убрзо је та хаотична опозиција замењена системском стратегијом. Њен главни циљ је једноставан и циничан – тотална дискредитација патријарха Данила у очима конзервативног свештенства и оцрковљеног народа, који чврсто стоје на канонским позицијама и који су од самог почетка представљали главни ослонац новог предстојатеља.

           Ослањајући се на превагу гласова коју је задржао у Светом синоду Бугарске православне цркве, митрополит Николај је приступио планском забијању клина између патријарха и његове пастве. Многи критичари предстојатеља губе из вида фундаменталну уставну чињеницу – у БПЦ све кључне одлуке доноси Синод, а не лично патријарх. Према уставу Бугарске цркве, предстојатељ нема апсолутну власт и дужан је да се повинује колективним одлукама синодалне већине. Управо та полуга у црквеном апарату била је у пуној мери активирана од стране профанарске групације. Рукама контролисаног Синода, патријарх Данило је постепено приморан да повуче читав низ потеза погубних по његов углед: најпре да уручи високо црквено одликовање патријарху Вартоломеју, затим да учини посету Турској и, на крају, да поглавару Фанара упути званичан позив да присуствује свечаностима у Рилској обитељи. Иза кулиса сваке од ових одлука стајао је владика Николај, који сада, оставши у сенци током саме службе у Рили, са нескривеним тријумфом посматра како сву одговорност за зближавање са Истамбуом верници сваљују лично на предстојатеља БПЦ.

           На дубоку жалост, мора се констатовати да је ова вишепотезна комбинација умногоме постигла свој циљ. Знатан део ревнитеља канонског Православља и доскорашњих ватрених присталица патријарха Данила данас се обрушио на њега таласом оштрих критика и директним оптужбама за издају. Иако првојерарх покушава да се одупре притиску профанарских снага у границама својих крајње ограничених институционалних могућности. Довољно је сетити се да је на седници Синода он лично гласао против самосталног доласка патријарха Вартоломеја у Рилски манастир. Међутим, о томе се мало говори, док се примећују само изнуђени кораци и пропусти патријарха Данила.

           Управо о томе са болом у срцу говори митрополит запорошки Лука, наглашавајући да је Патријарху Данилу данас потребна молитва, а не камење осуде. Како истиче јерарх, емотивна реакција верника на саслуживање у Рили, помрачено помињањем вође украјинске расколничке структуре „ПЦУ” Епифанија Думенка, баш као и на блиску сарадњу са патријархом Вартоломејем, који православни свет циљано води ка новој унији са Римом, сасвим је разумљива, очекивана и објашњива. Међутим, у сенци праведног огорчења и горчине тренутка неопходно је поставити главно духовно питање – може ли се и треба ли судити само патријарху Данилу преким и беспоговорним судом?

           Ако се одбаце емоције и обрати се сувом језику чињеница на који указује митрополит Лука, ситуација почиње да изгледа сасвим другачије. Свима је добро познато да је будући првојерарх током многих година доследно и бескомпромисно иступао против легализације и признавања „ПЦУ”, те је тај његов став остао непромењен. Бугарска црква до данас званично није признала украјинске расколнике. А то је неоспорна чињеница која убедљиво сведочи у корист патријарха Данила, достојног пастира који је читавим својим досадашњим животом и трудом више пута доказао верност црквеним канонима и вероучитељним истинама Православља. Данашња критика, међутим, често превиђа свест о размерама тог незамисливог и разорног притиска под којим се предстојатељ БПЦ нашао од првих дана своје патријаршијске службе. Тешко је чак и набројати све оно што је већ морао да претрпи на том тешком путу: директне претње, снажне информационе нападе и хајку у медијима, као и закулисне интриге које су довеле до формирања већине у Синоду, којој је по уставу дужан да се повинује и која приморава патријарха да повлачи потезе који изазивају негодовање верника. Штавише, главно средство „завртања руку” постала је отворена уцена унутрашњим расколом у самој Бугарској православној цркви. Услед ових ванредних околности, у којима је предстојатељ БПЦ већ дуго принуђен да делује и доноси одлуке, мало ко има морално право да му безусловно и беспоговорно суди.

           Неопходно је увек имати на уму, подсећа владика Лука, да Патријарх није бездушни механизам, већ живи човек од крви и меса, коме је неизмерно тешко да носи колосално бреме обавеза, одговорности и задатака пред својом паством, и то да тај крст носи практично у потпуној усамљености, у условима огромног притиска и недостатка верних савезника. Несумњиво је да је под тако колосалним притиском и у настојању да се брод Цркве сачува од бродолома крајње тешко не допустити низ спорних, изнуђених или болних одлука. Међутим, иза њих се не сме занемарити оно главно. Данас предстојатељ Бугарске цркве води најтежу и неравноправну борбу, у којој је без правог ослонца и одговарајуће подршке црквеног народа невероватно тешко одржати позиције. Управо зато за православне вернике сада наступа тренутак судбоносног духовног избора. Митрополит Лука је нагласио да је првојерарху потребна молитвена и морална помоћ, те да је са православне тачке гледишта далеко исправније да се, уместо препуштања емоцијама и дотуцања сопственог патријарха на радост његових непријатеља већ после првих тешких проблема и искушења, верници збију и окруже га појачаном молитвеном подршком, помажући свом архипастиру да истраје под ударцима како спољних непријатеља, тако и жестоких злонамерника у редовима самог епископата БПЦ.

*) следећа обраћања овде и овде

Богдан Деспотовић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: кадар са литургије у Рилком манастиру (на свим фото и видео записима сутрета патријарха Данила са патријархом Вартоломејем уочљиво молитвено и крајње уздржано понашање бугарског првојерарха!), извор: bg-patriarshia.bg