Положај Епархија Српске православне Цркве на подручју Хрватске након Другог свјетског рата или другог свјетског помрачења умова, био је условљен ратним разарањима, мученичким страдањем свештенства и вјерног народа, великим недостатком свештеничког кадра, а свакако односом тадашњих државних власти према вјерским заједницама.

Успостављањем комунистичке власти 1945. године, ново државно руководство приступило је изради мноштва закона који би се ускладили са идеологијом и убјеђењима тога времена. Истим принципом Федеративна Народна Република Југославила, априла 1946. године, јавности је представила Закон о државним матичним књигама[1], по којем су парохијска звања, односно они који су водили матичне књиге били приморани, а на захтјев матичара, истом на располагање ради преписивања и знања, доставити цјелокупне матичне књиге.

Закон је ступио на снагу исте године и тиме омогућио државним матичарима увид у постојеће црквене матичне књиге и преписивање података. Истини за вољу, не можемо аутоматски исто изједначавати са одузимањем свих оригиналних матица од парохијских звања, међутим на основу претходно поменутог закона, 1948. године донијета су Општа начела за преписивање матичних књига са важношћу за цијелу Југославију[2], што је, испоставиће се доцније било увод у Закон о измјенама и допунама закона о државним матичним књигама[3] који је донесен 1949. године у којем је скарадно и противно разуму наведено да (парафразирам опширан чланак 2.) ”онај ко изврши крштење или одговарајући обред прије него је поднесена пријава рођеног имена за упис у матичну књигу, казни се новчаном казном до 2.000 динара или поправним радом”, као и да ће се истом казном казнити ”онај ко изврши погреб или обред погреба прије пријаве смрти матичару, односно без дозволе надлежног народног одбора”. Дакле, не постоји никаква потреба преча и узвишенија од потребе овоземаљске власти?! Осим казни, закон доноси и да се књиге могу одузети од вјерског представника и предати на чување матичару. Посљедица овог закона јесте одузимање матичних књига парохијским звањима и потпуна контрола над њима од стране државних власти.

Важно је напоменути да су приликом спровођења закона забиљежени и случајеви одузимања књига које нису биле матичне у ужем смислу, а односе се на домовне протоколе, љетописе и старе богослужбене књиге. Засебан проблем представљало је и то што су црквене матичне књиге, љетописи и остали списи имали и другу вриједност, не само административну. Исти списи су представљали, а и данас представљају важан извор за проучавање историје становништва, породичних односа, кретања становништва, као и вјерског и културног живота православних житеља и вјерног народа на подручјима која су под канонском јурисдикцијом Епархија Српске православне Цркве у Хрватској. Поврх свега, матичне и друге књиге представљају историјски податак о досељавању, животу и постојању нашег народа на овим подручјима вијековима прије доласка комунистичке власти.

Црквене матичне књиге до данас нису враћене. Односно, желећи бити истинољубиви и правдољубиви, оне нису враћене Српској православној Цркви. Оправдање за то јесте валидно, али не и праведно и подложно је измјенама уколико постоји добра воља. Наиме, Уговором између Владе Републике Хрватске и Српске Православне Цркве о питањима од заједничког интереса[4] из 2003. године, чланак 16. прописује:

”Република Хрватска се обвезује да ће Српској православној цркви у Хрватској дати у власништво, али не и у посјед, све матичне књиге и архивско градиво које је сада у власништву Републике Хрватске, а одузето за вријеме југославенске комунистичке владавине, те се сматрају архивским градивом. Матичне књиге и архивско градиво остају у посједу у установама културе ради стручне обраде, заштите и кориштења.”

Дакле, СПЦ у Републици Хрватској јесте власник, али не и посједник својих матичних књига. Да искрени будемо, пропуст који је направљен приликом склапања уговора огледа се у немогућности посједовања књига, стварног власника истих.

Да ли се исто може промијенити? Дефинитивно. Уколико има воље. Навешћемо неколико примјера добре воље и уважавања, не само у Републици Хрватској, него и у региону.

„Министар за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу у Влади Републике Србије Милан Марковић и патријарх српски Иринеј потписали су данас у Владимирцима Споразум о враћању матичних књига Српској православној цркви (СПЦ).“[5] – 11. мај 2011. године, Република Србија.

Министарство је само два мјесеца касније потписало још један значајан споразум: ”Министарство за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу Владе Републике Србије потписало је данас са Римокатоличком црквом споразум о враћању матичних књига одузетих на основу Закона о државним матичним књигама из 1946. године, од којих су неке књиге с почетка 18. века.”[6]

У закону о потврђивању Уговора између Свете столице и Републике Хрватске о сурадњи на подручју одгоја и културе[7], чланак 13. стоји:

”Република Хрватска се обвезује да ће вратити црквене матичне књиге, књиге стања душа, љетописе и друге књиге које су за вријеме комунистичког режима незаконито одузете Католичкој Цркви, а које су у њезину посједу.”

Надаље, исто је и извршено, у већем или мањем обиму, управо онако како и треба бити, јер власнику је потребно вратити оно што му припада.

Током текуће године упућени су дописи и молбе за поврат матичних књига које се налазе у посједу државних архива, матичних уреда и других институција. Молбе су упућене на више адреса, али је одговор стигао само са једне, уз образложење да не постоји правни основ нити овлаштење за предају матичних књига Српској православној цркви у Хрватској, да још једном будемо прецизнији, односи се на матичне књиге са подручја Епархије горњокарловачке.

Поставља се питање постоји ли добра воља да се, по принципу реципроцитета, и у Републици Хрватској учини оно што је већ учињено у Републици Србији, гдје су враћене све матичне књиге, као и у Републици Хрватској, гдје је враћен један дио матичних књига и других црквених списа? Остаје нам да се надамо да ће такав приступ бити примијењен и на преостале матичне књиге и црквену архивску грађу.

Повод за писање ових редова није жеља за истицањем било какве једнакости или неједнакости, ма како се то чинило. Повод су вишегодишње молбе и упити са којима се свакодневно сусрећемо.

_{Фото: снимак екрана дигитализованог листа матичне књиге парохије Бабина Ријека Горњо-карловачке епархије СПЦ}

Наиме, већ годинама, а посебно интензивно у посљедње вријеме, свештенство на подручју Републике Хрватске прима велики број захтјева и молби за издавање извода из матичних књига рођених и крштених, вјенчаних и умрлих. Ове захтјеве упућују потомци са свих страна свијета, а који настоје да истраже своје поријекло, докажу право власништва над имовином или из других разлога дођу до потребних података и сазнања. И док пишемо ове редове, још једна електронска пошта стиже са једнаким упитом: ”Поштовани, обраћамо Вам се из Сједињених Америчких Држава, а по упути Државног Архива у…” и тако редом.

Многи од тих захтјева стижу након што се заинтересовани обрате државним архивима и другим надлежним институцијама у Републици Хрватској, одакле бивају упућени на црквене општине, управе парохија и свештенство, иако би се очекивало да запослени у тим институцијама знају да се матичне књиге о којима је ријеч налазе управо у њиховим архивским фондовима.

Било би сврсисходно вратити сваком оно што му припада, а ако се не нађе ни за сходно да се то учини из добре воље, онда барем нека се подносиоцима захтјева за извадке из матичних књига дају истините и правовремене информације, односно, да књиге Српске Православне Цркве нису враћене стварном власнику и да ће можда или највјероватније неће никада бити враћене.

Напослијетку, можда и најзначајније питање, које отвара посебну тему, а то је употреба самих матичних књига и стручност, односно могућност ишчитавања и тумачења истих. Наиме, многе матичне књиге и списи православних парохија и других звања писане су српским језиком и ћириличним писмом, а оне књиге прије прве половине 19. вијека и Вукове реформе коју је спровео на чврстим темељима постављеним од стране Саве Мркаља и његовој чувеној филолошкој брошури ”Сало дебелог јера, либо азбукопротрес”, велики су изазов, али не и непремостив и за нас који смо у свом досадашњем образовању стекли основе црквенословенског језика и који се књигама из тог периода и данас служимо или их сусрећемо у Државним архивима, фондовима и збиркама приликом истраживачких радова.

За многе је и сама ћирилица данас непознаница, а да не говоримо о нереформисаном тексту. За неке ће те књиге бити безвриједне и неразумљиве шкработине на папиру, а за нас, ипак су то драгоцијене хартије са историјским свједочанством о постојању и животу једног народа.

”Показао ти је, човјече, што је добро; и шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смјерно с Богом својим.”(Михеј 6:8)

[1] Службени лист ФНРЈ, бр. 29, 1946. г.

[2] Службени лист ФНРЈ, бр. 109, 1947. г.

[3] Службени лист ФНРЈ, бр. 4, 1949. г.

[4] Народне новине, бр. 196/03.

[5] https://www.srbija.gov.rs/vest/152674/potpisan-sporazum-o-vracanju-maticnih-knjiga-spc.php

[6] https://www.srbija.gov.rs/vest/156078/potpisan-sporazum-o-vracanju-maticnih-knjiga-rimokatolickoj-crkvi.php

[7] Народне новине, бр. 2/1997

Протојереј Саша Лончина

Насловна фото: фрагмент снимка екрана дигитализованог листа једне матичних књига Горњо-карловачке епархије СПЦ