По ко зна који пут истраживања јавног мнења показала су да је Српска православна црква институција од највећег повјерења међу грађанима Црне Горе. Било је тако и прије литијског покрета (Горског вијенца уживо), тако је и послије њега. Има у томе много изненађујућег за пројектанте новоцрногорског идентитета.

Они су жељели да ако већ нема интереса у народу за унијатску Црногорску цркву, оно да православље замијене – црногорослављем. Није ли, уосталом, сам Секула Дрљевић тврдио да вјера Црногораца није православље него црногорославље. Том провинцијализацијом вјере, надао се, извешће Црну Гору из православног културно-цивилизацијског круга.

И пробало се и проба, на разне начине, да се народни идентитет формира без православне вјере, а у неким тобоже традиционалистичким, најчешће атавистичко-паганским оквирима.

Послије референдума 2006. године црногорославље, уз доста усиљености, постаје не само државна идеологија већ и државна религија. Држава се развија супротно ономе што је историјско искуство Црне Горе.

Међутим, без обзира на вријеме и средства уложена у црногоскославну Државу, историјска улога православља и Православне цркве као стожера Државе није се ни за јоту промијенила!

Остало је Секулино црногорославље као један дио фолклора и, истина, иницијације у кругове власти плахих и лакомих. У неку руку, то је процес који захвата и веће државе за које се чини да им није потребан усиљени патриотизам. Но, такво је неко вријеме у свијету па и код нас.

Упркос томе, православље Црном Гором блиста, како се пјевало за вријеме литија. Највећи ударац који му задајемо јесте да га користимо у неке незавјетне циљеве, са неким предзнацима било „српскосвијетославним“, било кроз чинодејствовање за разне партије и покрете, садашње или историјске.

Православље Црном Гором блиста и може да блиста само као тврда вјера, чиста вјера, Божја вјера, како је наглашавао митрополит Амфилохије. Разумије се, маловјерни смо почесто, мами нас и то црногорославље, још кад доноси неку привилегију, али још се нијесмо исписали из народа Божјег.

- Александар Живковић
 

Журнал