Поводом Светског дана заштите животне средине, који се сваке године обележава 5. јуна, Јероним II упутио је своју традиционалну поруку вернима, истичући заједничку одговорност за очување творевине и суочавање са савременом еколошком кризом.

У својству председника Светог Синода Грчка православне цркве, архиепископ је нагласио пионирску улогу Православне Цркве у покретању питања заштите животне средине и истакао да је брига о природном окружењу нераскидиво повезана са евхаристијским и аскетским етосом православног предања.

У својој поруци архиепископ је указао на потребу сарадње Цркве, научне заједнице, државе и цивилног друштва у суочавању са последицама климатске кризе. Истовремено, позвао је све да еколошку свест претворе у конкретна дела и иницијативе на добробит човека и целокупне творевине.

Порука архиепископа атинског и целе Грчке Јеронима II

Православна Црква била је пионир у препознавању еколошког проблема у савременом свету и цивилизацији. Још 1989. године Васељенска Патријаршија установила је 1. септембар као годишњи дан молитве за заштиту Божије творевине. Такође, Васељенски патријарх Вартоломеј I својим глобалним иницијативама и међународним конференцијама покренуо је до тада незапамћену мобилизацију која је утицала и на шири хришћански свет. Од тада је однос Цркве према природном окружењу постао једна од централних тема савременог православног богословља, које је дубоко истакло евхаристијски, филокалијски и аскетски етос Православља.

Усредсређена на Свету Евхаристију, Црква поседује свеобухватно виђење света и живота. Црква постоји, као што постоји и Света Евхаристија, „да свет има живот“. Етос и искуство Евхаристије не тичу се човека само као појединачног духовног или разумног бића, већ суштински обликују човеков однос према свету и природном окружењу.

Божанствена Литургија је пре свега евхаристијски чин кроз који човек приноси свет и живот Богу. Она представља човеково примање материјалног света не као нечега што треба искоришћавати ради индивидуалне самодовољности или биолошког опстанка, већ као дара који се са благодарношћу узноси Творцу и потом праведно дели са другима.

Овај живи однос човека и Бога открива личну и друштвену употребу творевине, као и смисао и циљ материјалне стварности. У евхаристијском чину човек не приноси само себе, већ и свој делатни однос према природном окружењу и однос према другим људима, који се остварују кроз употребу и старање о даровима и материјалним добрима творевине. У Евхаристији све пролази кроз материјални свет, који постаје место и средство сусрета Бога и човека. И сама Евхаристија приноси се „за живот и спасење света“.

Кључно питање нашег времена јесте да ли можемо надахнути и заједнички изградити цивилизацију утемељену на смислу и циљу — цивилизацију која истински поштује природно окружење. Данас су богословље и пастирска мисија Цркве позвани на дијалог и сарадњу са савременим светом и културом, нарочито у тренутку када наука, политика, философија, етика, уметност, образовање и друге области саме по себи изгледају недовољне да се суоче са новим стварностима насталим услед све већег уништавања природе и климатске кризе.

Црква и њено богословље не могу заменити рад науке, технологије, политике, образовања, философије, етике или еколошких организација. Али могу сарађивати, надахњивати и помагати у обликовању другачије културе у заједничком напору за заштиту животне средине и очување њене одрживости.

Озбиљни изазови које доноси климатска криза не тичу се неког далеког природног окружења или апстрактног квалитета живота негде другде; они се непосредно и свакодневно тичу свих нас. Наш однос према природи није ни луксуз ни нешто спољашње у односу на православно Предање Цркве. Као део пастирске и богословске одговорности Цркве за очување природног окружења и за промовисање евхаристијске и аскетске употребе света као Божије творевине намењене човеку, Посебна синодска комисија за божанску и јавну икономију и екологију већ активно координише мрежу еколошких иницијатива под окриљем Светог Синода Грчке православне цркве и локалних светих митрополија.

Истовремено, већ дуги низ година, делимично надахнута далековидим иницијативама Васељенске патријаршије, наша Црква подстиче плодоносан дијалог између богословља и науке, политике, философије, етике, образовања и културе уопште. Такође је развијала сарадњу са еколошким организацијама и цивилним друштвом у јавном простору. Еколошком проблему мора се приступити на свеобухватан начин и кроз практичну сарадњу на локалном, националном и глобалном нивоу.

Од 5. јуна 1972. године, када су Уједињене нације установиле овај дан ради подизања свести о питањима заштите животне средине, ситуација се, нажалост, наставила погоршавати уместо да се побољшава. Не останимо само на речима. Коначно пређимо на конкретна дела и програме за заштиту животне средине и очување њене одрживости, „да свет има живот“.

+ ЈЕРОНИМ АТИНСКИ
Председник Светог Синода
Грчке православне цркве

Извор, фото: orthodoxtimes.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"