Први део

           По начину примене инфодронови се могу поделити на два типа и ова разлика није само квантитативна, већ је и структурна.

Инфодрон за једнократну употребу, „камиказа“ је човек који јавни акт чини рачунајући на једнократни ефекат: изјава, прелазак*.

Такве су, на пример, пребеглице из УПЦ у „ПЦУ“: људи су о њима мало причали и заборавили су, али је сваки од њих за собом одвео један део људи – и погубио је своју душу и душе оних који су кренули за њим. Инфодронови за вишекратну употребу, као што су пребеглице и каријеристи у епископском звању, поступају другачије: такав човек редовно избацује ове или оне информације и људи који му верују их прихватају и самим тим упропаштавају своју душу. Због чега вишекратни мора много пута да понавља исто и зашто му није довољан један ударац, постаје јасно ако се човек загледа у сам механизам световне жалости као инструмент управљања. И овде је важно да видимо ту не постоји само једна полуга, већ да их има најмање три.

           Прва полуга је страх. Световна жалост почиње од сејања бриге: инфодрон рањивост не ствара од нуле, већ опипава и појачава већ постојећи страх од тога да се човек не покаже као „издајник“, страх од тога да ће бити искључен из круга за који му се чинило да је поуздан. То је управо она жалост коју светитељ Теофан Затворник назива жалошћу „због губитка славе, части, имовине, зато што му лоше иду овоземаљски или грађански послови“. То је жалост због световног, чак и ако се заодева религиозним речима.

           Међутим, световна жалост има и другу страну која је подједнако делотворна. То није само страх да ће нешто изгубити, него су присутни и љутња која је већ акумулирана, увреда, потмуло незадовољство животом, за које човек не може да пронађе логичан излаз. Инфодрон му не нуди толико нове информације колико повод – оправдану и наизглед благочестиву мету на коју напокон може да избаци оно што се у њему накупило, а није разрешено. Управо ово је механизам за подметање раздражљивости уместо покајничке туге, о чему Јефрем Сиријски директно каже: „раздражљивост је дрска и бестидна страст после које следи туга“, односно, није се десило да се човек прво ражалостио због греха и да се зато смирио, већ је било обрнуто: прво је у њему планула раздражљивост, која тек после тога тражи жалостан повод да се оправда. Инфодрон у овој улози не само да информише, већ и даје индулгенцију за злобу која је већ спремна: ево ти кривца, ето ти „Каина и Исава“ – оних који се, по речима Златоуста, жалосте због туђе славе и зато завиде – само што сад улогу тужиоца преузима присталица инфодрона, а окривљени постаје онај на кога му је инфодрон указао. Олакшање наступа тренутно, зато што је жуч напокон нашла примаоца; међутим, ово олакшање је лажно, зато што не изазива скрушеност срца, већ га, напротив, јача у самооправдању – човек с туђег места за осуду одлази задовољан собом, а не скрушен.

           Трећа полуга је подједнако подла, зато што изгледа потпуно невино. То је глад за новином, потреба за сталном дотоку информација ради самог дотока, без икакве везе с њиховим садржајем.

Савремени човек је навикао на непрекидну бујицу вести и тешко подноси паузу, тишину и незнање, а инфодрон гаси управо ову жеђ, мање нудећи истину, а више саму чињеницу новости, нови повод за реакцију.

Овде се понуда среће с потражњом: публика која је научена на сталну стимулацију сама захтева повода бар онолико колио је инфодрону потребно да их даје. И тако се циклус не затвара само по вољи манипулатора, већ и по узвратној жељи оних којима манипулише.

           Све три полуге се спајају у једном покрету: узнемиреност, увреда или глад за новином сужавају мишљење до хитне реакције, а затим се као једини излаз нуди готова радња – да се човек придружи, да осуди, да подели, да се одрекне, да прећути – свака радња која уклања унутрашњу напетост по цену човекове унутрашње воље. Управо овде долази до претварања – није битно шта је тачно послужило као ороз – страх, злоба или досада – у покорност: не зато што је човек уверен, већ зато што се уморио од подношења унутрашње напетости и радује се сваком олакшању.

           Ова шема је по својој структури супротна ономе што се дешава у случају кад постоји жалост по Богу. Она, по речима светитеља Теофана, „не приморава човека да се каје због онога за чим жали“: стабилна је, издржава време, не захтева хитно пражњење кроз спољашњу радњу, зато што се њено разрешење – покајање – одвија у човеку, у његовим односима с Богом. А световна жалост, у ком год од ова три облика да се појављује – страха, љутње или информационе глади – је нестабилна по природи и захтева стално потхрањивање новим поводима: ево зашто је вишекратном инфодрону потребно да стално и изнова избацује информације, а његова публика, често то ни не примећујући, од њега исто то захтева. Није довољна једна инјекција, ефекат се сваки пут све брже гаси и циклус мора поново бити потхрањен.

Светитељ Лука Кримски о жалости по Богу говори као о оној која рађа „стално и непромењиво покајање“ – и у овој сталности унутрашњег труда састоји се директна супротност постојаности зависности од спољашњег, коју световна жалост култивише у свим својим облицима.

*) превера, отпадање од Цркве одласком код расколника у "ПЦУ" (транзиција из канонске структуре у неканонску)

Наставља се

ЛУКА (Коваленко)   
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор: t.me/lekarzpmluka

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Насловна страна: снимак екрана видеа архиђакона Анреја Палчука