Розалија Мојсејевна Рупова је прва жена која је стекла звање доктора теологије у Русији. У мају 2025. године на Московској духовној академији у Удруженом савету за докторске дисертације одбрањен је њен рад „Богословско осмишљавање савремене природнонаучне парадигме“. Раније је Розалија Мојсејевна стекла научно звање доктора философских наука. Она је на Московској духовној академији доцент катедре за теологију и библистику. С научницом смо разговарали о њеном путу од природних наука ка теологији, о томе како научни рад довести до краја и зашто дијалог науке и богословља изгледа као излаз из ћорсокака у који човечанство могу довести нове технологије.

Розалија Мојсејевна, тема Ваше докторске дисертације гласи: „Богословско осмишљањавање савремене природнонаучне парадигме“. Молим вас да нам кажете зашто сте одлучили да истражујете управо њу?

Пошто сам у философској дисертацији већ разрадила тему неопатристичке синтезе на материјалу хуманитарних наука, одлучила сам да учиним следећи корак и да истражим постојећи инструментаријум, односно: модел антрополошке границе Сергеја Сергејевича Хоружија на материјалу природних наука. Притом је главни задатак било напредовање ка изградњи теологије културе у којој не треба да постоје неразјашњена места која не осветљава богословљски „рефлектор“.

Ваше прво образовање је инжењер за електронске комуникације. Такође, имате звање доктора философских наука, а сад сте стекли звање доктора теологије. Како је настао тако богат и разноврстан научни пут?

Живот је врло разгранат и, наравно, животни пут је шири него што је пут од једне дисертације до друге. Али ако га пратимо од почетног избора кад сам се уписала на Технички факултет, видећемо да је за то постојао разлог. С једне стране, прилично добро су ми ишли предмети као што су физика и математика. С друге стране, иако сам била заинтересована за област друштвених наука (чак и веома заинтересоваа!), нисам хтела да се упишем на факултет друштвених наука, зато што сам претпостављала да је тамо неизбежна претерано јака идеолошка компонента, а то сам желела да избегнем. То је било 1980-их година, кад је совјетска идеологија у својим већ умртвљеним облицима још увек захтевала данак. Међутим, касније, кад сам постала инжењер и кад сам с великим жаром радила на научностраживачком институту где се радило на апаратури за космичке везе, схватила сам да нисам спремна да цео живот посветим инжењерском раду и отишла сам.

Истовремено, крстивши се у двадесет првој години покушавала сам да решим противречности које су у том тренутку биле врло оштре. Оне су се тицале, како философских тема, тако и противречности између мог порекла и руског православља. Мој поштовани саговорник у том периоду постао је философ Алексеј Александрович Дорогов о којем можемо посебно да разговарамо. На основу ових разговора и његових предавања из историје културе у мени се изградио известан модел цивилизацијских процеса са свеобухватним историјским приступом, што ми је касније омогућило да предајем најразличитије предмете: историју философије, историју културе, византологију и друге предмете. А кад сам одлучила да пишем своју прву философску дисертацију, она је била посвећена савременим антрополошким моделима. Већ тада сам била стални учесник на семинару Сергеја Сергејевича Хоружија о синергијској антропологији. А на писање философске докторске дисертације надахнуле су ме идеје протојереја Георгија Флоровског везане за неопатристичку синтезу.

Што се тиче богословске дисертације, на њу су ме подстакли руководиоци факултета друштвених наука Руског државног социјалног универзитета, где сам радила дуги низ година, пошто за теолошку катедру нису били потребни доктори философије, већ доктори теологије. Преузела сам обавезу да то урадим, прешла сам овај пут и ово је сад била финална фаза.

Да ли је ваша дисертација одбрањена по новом државном стандарду за теологију?

Одбрањена је по црквеном стандарду у Удруженом савету за докторске дисертације на бази четири духовне академије – Московске, Санктпетербуршке, Сретењске и Минске. У извесном тренутку сам схватила да пошто имам једно звање доктора по систему Највише комисије за атестацију, не морам да се борим и за другу по истом стандарду, тим пре што ми је блиска управо наша Московска духовна академија. Сматрам да сам донела исправну одлуку.

Ви се бавите прилично великим бројем предмета као што су: неопатристичка синтеза, теологија науке и културе, библијска егзегетика и други. Како се формирао овај круг философских и богословских интересовања? Да ли се може говорити о извесном систему?

Може се говорити о систематичности, пошто су све ове, наизглед различите теме и знања нанизани на јединствену историјску везу. Алексеј Александрович Дорогов којег сам поменула, говорио је да је историја металогика сваке логике. Касније сам у ову тврдњу унела антрополошку исправку: историја је историја човека у свем смисаоном богатству његове боголикости. На ову осу се затим могу нанизати различите теме и оне попримају склад и целовитост.

Начин богословске интерпретације науке који нудите у својој дисертацији заснива се на представи о томе да се теологија на науку не може примењивати директно, пошто богословија као личносни феномен може да се тиче само човека. Зато се наука у Вашем раду схвата као облик антрополошке праксе. Да ли можете да нам кажете нешто детаљније о томе?

То је врло озбиљно питање. Дакле, богословска интерпретација науке, као што тврдим у свом раду, није могућа на директан начин, пошто је богословље принципијелно личносни феномени. Створила сам одређени алгоритам за богословско разматрање науке. Прво се феномен који се разматра, а који је повезан с науком, смешта у контекст културе која је у различитим епохама имала своје антрополошке карактеристике. Ова тврдња је у раду посебно образложена – тврдња о вези антропологије и културе. 

Између осталог, примењена је теорија познатог америчког социолога из ХХ века Клифорда Гирца који је тврдио да култура за људску делатност није пасивна позадина, већ активни контекст. Следећи корак је наука која је већ уписана у оквире одређене епохе у развоју културе и која се разматра као антрополошка пракса у контексту ове епохе – на нивоу парадигми. Следећи корак је управо примена модела антрополошке границе која омогућава да се оцени карактер ове праксе у њеној вези с такозваним деоницама антополошке границе. 

Помоћу ових инструмената може се проценити да ли анализирана пракса припада области верског искуства, области испољавања несвесног или виртуелној области. Деоница антрополошке границе која је повезана с инобићем ослања се на мистичко-аскетску традицију. Друге деонице одређују праксе повезане с несвесним (њих има изузетно много у време постмодерне и у уметности, у науци, и у социјалној сфери). 

Још постоји деоница која прати виртуелну тему. Виртуелна реалност је чврсто ушла у наш живот и она такође представља праксу где човек прилази својој антрополошкој граници. Притом су виртуелни формати продрли, између осталог, и у науку, а не само у сферу социјалног постојања, већ и у наш свакодневни и лични живот. Вероватно би мој одговор тако гласио.

Розалија Мојсејевна, молим вас да нам објасните шта се тачно подразумва под антрополошким границама? Да ли можете навести примере?

У само формирање овог „модела антрополошке границе“ уткан је опис човека не кроз његову суштину, већ кроз његову границу. Односно, да би се нешто дефинисало треба спровести невидљиву границу иза које човек губи свој идентитет. 

И ове границе пролазе кроз различите деонице. Лествица духовног усхођења која је описана у познатој књизи Јована Лествичника доводи човека до нивоа где пролази граница с обожењем, граница с Божанским инобићем. Опис овакве праксе прилично широко је заступљен у мистичко-аскетској литератури. Друга граница јесте граница с несвесним, да тако кажем, с безумљем. То је она граница којој човек данас такође врло брзо прилази у различитим праксама културе. 

Ту спада читав комплекс фројдовских тема и њихових широких феномена у уметности. Оне се врло јасно очитују у сликарству, као и у различитим екстремним праксама које су, између осталог, повезане с психоактивним материјама. И трећа граница је, као што сам већ рекла, граница с вирутелним светом у којем човек наводно живи. Човек се тамо остварује, тамо се дешавају неки догађаји, којима је дат висок степен значаја за човека, притом сваки узраст има своје. И овај пут виртуелизације је такође духовно опасан.

У вези с питањем о духовности. Неки научници своје концепције граде на религиозом темељу, а други, напротив, сматрају да су наука и религија две области између којих нема апсолутно никакве везе. Шта мислите, који модели сарадње науке и религије су данас најперспективнији?

Као што сте тачно рекли, постоје односи конфронтације и односи дијалога. Чини ми се да је модел дијалога врло перспективан. Премда се може десити да стране у дијалогу често, да би пронашле неке заједничке тачке, да би изградиле односе лојалности, врше редукцију својих ставова. Зато треба на неки начин трезвено оцењивати степен ове редукције.

У принципу је јасно шта наука може да понуди религији: извесну научну апологетику, научно образложење религиозних погледа, догматику и тако даље. Ипак, дијалог треба да буде узајаман. Шта у овом дијалогу религија може да понуди науци?

Религија пре свега науци даје вредносне поставке и без тога се развој науке одвија једноставно по спољашњим оријентирима, можда по економској користи или интересима власти. Религија у научни дискурс уноси вертикалу, трансцендентне теме без којих се наука редукује.

Да ли се може рећи да религија науци даје известан коначни смисао уместо бесконачне акумулације знања? И шта тачно религија омогућава науци да се од нечег корисног, од онога што олакшава живот и помаже човеку да спознаје свет, претвори у нешто што је штетно по човека  што у суштини може да га уништи?

Наравно, потпуно се слажем с вама. Религија држи ове кључне теме човековог постојања у свету. Смисао овог постојања! Указује на вредност ставова на којима се ово постојање може градити, не само на оне који се ослањају на земаљске услове, већ и на везу с Богом, на библијске основе постојања људског рода и библијски смисао.

Противници хришћанства често говоре о томе да паметан научник једноставно не може да буде верник, зато што је прешао на други степен интелектуалног развоја, а којем религија и Црква наводно нису потребни. Какав је по Вашој оцени однос верујућих и неверујућих научника у природним и у друштвеним наукама?

Што је већи научник, он тим дубље види димензије постојања, које се не своде само на раван материјалног света. И мислим да међу великим научницима има врло мало атеиста.

Генске технологије, репродуктивне технологије и виртуелна реалност посебно оштро захтевају богословско осмишљавање. Како православно богословље може да реагује на ове проблеме и какве одговоре може да дâ?

Добро, покушаћу да одговорим. Савремени антополошки ризици које сте набројали и које ја набрајам у свом раду повезани су с овим појавама. И чини ми се да их рађа секуларна антропологија за коју је човек пластичан и захтева „побољшавање“ и усавршавање. Међутим, ако је за основу узета теоцентрична антрополошка парадигма у којој се човек схвата као лик Божији, чини ми се да такав став може да успори ове негативне процесе... Притом, наравно, треба имати у виду да у светском распореду снага добра и зла човек представља бојно поље. И постоје основе да мислимо да ове појаве које су опасне по човека и човечанство у целини нису само плод непотпуног разумевања, већ и плод активности ових снага зла. Зато такође увек треба имати у виду да се методама просвећивања не могу сва питања нашег света решити у позитивном кључу.

Розалија Мојсејевна, а ако се дотакнемо теме као што су гендерска питања: у савременом свету се дешавају ствари које у корену противрече хришћанским ставовима. Како озбиљна научна заједница гледа на њих?

Нема сумње у то да тема пола представља кључну антрополошку карактеристику за сваког човека. И безумно је мешати се у ову област. Код Василија Васиљевича Розанова који је много писао на тему пола постоји апсолутно генијална мисао о томе да је човек управо кроз ову тему укључен у историју, у створени свет. И ако се мешамо у ову област, може се рећи да је то смртоносно по душу, по све животне карактеристике човековог битисања. Зато су то, наравно, врло опасне игре. Разуме се, психолози примећују да дете на известан начин не схвата одмах своју гендерску припадност, али уопште није то важно. Много тога, као и ауторефлексија не појављује се у почетној фази човековог развоја. То ни о чему не говори.

Да ли постоји извесна сарадња између Црквене комисије за биоетику и научника, научне заједнице, ради формирања црквеног става у вези са овим питањима и с другим црквеним организацијама које се баве трагањем за одговорима на изазове савременог света у погледу биоетике и нових технологија?

Да, наравно да постоји! У великој мери се одржавају конференције и пишу научне студије. Постоји и заједница православних психолога, односно, област православне антропологије, православне биоетике је широка и нека би Бог дао да се још више шири.

Односно, може се рећи да је црквени став у вези са овим сложеним питањима људског живота у савременом друштву научно основан на високом нивоу?

Да, у потпуности.

То је дивно!

Наравно, не треба гајити илузије о томе да су ова питања већ решена и да су успостављене везе с научним друштвом, али већ има доста материјала и постоји добра перспектива. Тако бих одговорила.

Међутим, постоји став по којем се тврди да богословска анализа науке води ка редукционизму, односно, покушају за објашњавање сложених предмета законима који се односе на једноставније предмете, и не само то, већ чак и до губитка објективног научног знања. Да ли се на неки начин може одговорити на ову критику?

Рекла бих следеће: богословље је управо заштита од редукционизма. Управо богословље у научни дискурс уводи ону вертикалу која је уклоњена из науке и развијање ове теме је врло занимљиво. Ја не говорим просто о некој антропологији, већ о православној антропологији и то је такође принципијелна ствар.

Да ли неопатристичка синтеза може да помогне у ширењу дијалога између теологије и природних наука? Зато што је, рећи ћемо, дијалог између богословља и друштвених наука сасвим јасна и уобичајена ствар. Вероватно је све мало другачије кад је реч о природним наукама?

Наравно. Неопатристичка синтеза коју је 1936. године објавио протојереј Георгије Флоровски развијала се искључиво на основу дијалога у кругу душтвених дисциплина – историјских, богословских и култоролошких... Међутим, ово је појава која се развија и мој рад је посвећен управо томе на који начин може бити снабдевен инструментима о којима сам говорила, ради изградње дијалога с природним наукама. Без тога се наука затвара у своју сферу са својим језиком и не подлеже богословским оценама. Антрополошки кључ чак и најригидније области научног знања уводи у богословски дискурс. Међутим, као што пишем у свом раду, то се одвија индиректно, односно, метода коју сам предложила има своја ограничења.

Да ли планирате да убудуће развијате тему богословског осмишљавања природних наука?

Несумњиво! Сад сам као витез на распућу: размишљам у ком правцу да усмерим будуће напоре. Мислим да плодови створених концепцја треба на неки начин да функциоишу, да се допуњавају и усавршавају.

Управо тако. Није тајна да многе дисертације остају незавршене или да се бране с великим закашњењем. А ви сте одбранили две докторске дисертације (2018. године је одбрањена дисертација „Неопатристичка синтеза као религиозно-философски правац у XX-XXI веку: религиозно-антрополошка анализа“ за стицање звања доктора философских наука. – Прим. ред.). Одбрана 2018. године у Савету за докторске дисертације Руске академије народне привреде и државне службе при председнику РФ је велика реткост.

Да ли истраживачима-почетницима, укључујући студенте Московске духовне академије и других духовних школа можете да дате савет о томе како да организују свој научни рад тако да уроди плодом, како у смислу стицања научног звања, тако и у смислу остваривања резултата који могу бити од користи Цркви, људима и друштву?

У писању рада, у његовом довођењу до одбране, постоји читав низ фактора који или поспешују овај процес или га ометају. Први је сам избор теме рада. Ако се изабрана тема  покаже као „пролазна“, он можда неће изазвати оштре дискусије или конфронтацију и може се чак и одбранити, али неће дати ништа у смислу даљег развоја. Сматрам да треба изабрати тему која ће се дотицати неких важних питања човековог постојања у свету и његовог погледа на свет. Други моменат је већ питање организације, зато што тема може бити одлична, али да се човек заглиби у неким фазама писања рада. Чини ми се да су за то на магистарским студијама врло корисна предавања из методологије научно-истраживачког рада. Зато што човека треба научити и томе.

Розалија Мојсејевна, да ли постоји нешто што је можда остало, о чему нисмо поставили питање, али о чему бисте желели нешто да кажете?

Свима онима који крену путем писања научних радова бих пожелела да не губе нит смисла свог рада, онај највиши смисао који треба да се открива кроз све теме. Нека се не угаси звезда која вас води стазама науке!

За "Живот Цркве" са руског превела Марина Тодић

Извор и фото: БОГОСЛОВ.RU