Случај Молдавије

Притисци различитог карактера и интензитета којима су претходних месеци отворено изложене Православна Црква Молдавије и Јерменска Апостолска Црква, али на индиректан начин и Бугарска Православна Црква и Српска Православна Црква, на први поглед не делују повезано. 

Да би се довела у везу и разумела геополитичка позадина различитих видова притисака на поменуте цркве, нужно је да за потребе такве анализе занемаре оне, иначе важне, догматске и канонске чињенице по којима се ове цркве разликују, поготово с обзиром на чињеницу да јерменска црква не припада Православној цркви.

Вишегодишњи неспоразуми и конфликти између Православне Цркве Молдавије (ПЦМ) и молдавске државе, који су ескалирали доласком на власт Маје Санду (у својству премијера од 2019, а у својству председника од 2020.), досегли су врхунац 30. јула ове године. 

Тог дана је председник Ребулике Молдавије Маја Санду, иначе и румунска држављанка (румунски пасош имају и актуелни премијер Дорин Речан, као и председник молдавског парламента Игор Гросу, овде), након завршене седнице Високог савета безбедности упознала молдавску јавност са „инструментима“ које наводо користи Русија у циљу дестабилизације Републике Молдавије (овде, овде).

Међу десет иструмената руског утицаја у Молдавији, као пети инструмент Санду је означила Православну Цркву Молдавије. У прилог тој оцени, председница Молдавије је навела, да ова „Црква служи интересима стране државе“, пошто Русија преко ње „инструментализује религију с циљем ширења страха и радикализације различитих категорија становника“. 

Том циљу, по Санду, служе, ни мање ни више, него „организације поклоничких путовања у Русију“, током којих ходочасници добијају „инструкције“ за различите активности, које молдавска председница сматра опасним по националну безбедност земље. Потом је навела и „медијску и логистичку подршку“ коју од Русије добијају групе повезане са Православном Црквом Молдавије, као и грађанске организације и фондови. 

Таква организација је, према речима Санду, „Евроазија“ коју је наводно основао молдавски бизнисмен и политичар Илан Шор и то „уз могућу индиректну подршку ФСБ“. Своје излагање о Православној Цркви Молдавије, као инструменту руског утицаја у Молдавији, Санду је завршила претњом клиру ове Цркве, поручивши му да је „предаја свог ближњег, предаја своје земље“, а то је не само противправно дело, него и „велики грех“ (овде).

Историја раскола

Да би се разумео најновији напад председнице Молдавије и румунске држављанке Маје Санду на Православну Цркву Молдавије важно је знати новију црквену историју ове земље.

Седам епархија које данас чине Православну Цркву Молдавије (ПЦМ), на челу са најстаријом Кишињевском митрополијом, канонски су део Руске Православне Цркве. Од када је проглашена независност молдавске државе, прецизније од томоса који је патријарх Алексеј II донео у децембру 1994. године, Православна Црква Молдавије ужива високи степен самоуправе у оквиру РПЦ.

У моменту распада СССР на подручју некадашње Молдавске ССР, деловала је једино Руска Православна Црква. Након проглашења независности Молдавије (1991. г), на сабору клира Кишињевске митрополије (у том моменту једине црквене организације на територији Молдавије), 8. септембра 1992. године, одлучено је да митрополија остане у саставу Руске Православне Цркве. На такву одлуку реаговала је мала група незадовољних, прорумунски најстројених клирика, тако што је самовољно формирала Бесарабијску митрополију, коју је Румунска Православна Црква примила под своју јурисдикцију (овде, овде). Оно што је противканонски урадила Цариградска патријаршија у Украјини, када је 2018. од анатемисаних бивших клирика РПЦ основала тзв. Православну цркву Украјине, учинила је још 1992. године Румунска црква у Молдавији, када је на челу новоосноване Бесарабијске митрополије поставила бившег клирика РПЦ, викарног епископа белцког Петра (Педураруа), кога је Московска патријаршија претходно одлучила из Цркве (овде, овде).

Оснивањем Бесарабијске митрополије на територији која је била под јурисдикцијом Руске цркве, Румунска црква је прекршила бројне каноне који строго забрањују епископу да врши јерархијску власт у туђој епархији (нпр. 35. правило Св. апостола; 17. правило IV Васељенски сабор, овде) и који такве противканонске акте карактеришу као „разбојничке“. Притом је јурисдикција Руске цркве над територијом Молдавије стара више од два века, јер је историјска покрајина Бесарабија ушла у састав руске државе и истовремено у састав Руске цркве још далеке 1813. године. Дакле, много деценија пре него што је формирана аутокефална Румунска црква 1885. године (овде).

Бесарабија је била под јурисдикцијом Румунске цркве само током две и по деценије 20, века, након румунске анексије ове територије 1918., па све до 1940, (у периоду од 1940. до 1941. била је у саставу СССР) као и током фашистичке окупације 1941-1944. године (овде). Међутим, ни тада цела територија данашње републике Молдавије није била у саставу Румунске цркве, пошто је подручје источно од реке Дњестар, данашња непризната Придњестровска република, између два рата била у саставу СССР и под јурисдикцијом Руске цркве.

Фанар и Букурешт на истом задатку

Као што је Цариградска патријаршија искористила тешко стање у коме се нашла Руска црква након доласка на власт бољшевика, да прошири своју власт на канонске територије РПЦ у Естонији, Финској и Пољској, тако је и Румунска црква неканонски присвојила територију Бесарабије између Прута и Дњестра против воље Руске цркве, уз њене непрестане протесте, али и бројне жестоке прогоне локалних архијереја (нпр. румунске власти су прогнале кишињевског митрополита и два епископа), свештенства и монаштва (нпр. жестоко су испребијале монахиње манастира Речула) које се противило замени у богослужењу црквенословенског језика румунским, као и замени Јулијанског календара Грегоријанским (овде).

Наиме, Румунска црква, уз здушну подршку међуратних и ратних, окупационих румунских власти, насилно је хтела да латинизује молдавско црквено предање, које је вековима уназад било формирано у крилу црквенословенског језика и у овирима Руске цркве, а које је притом било један од пресудних консолидујућих културних чинилаца етнички иначе врло слојевитог молдавског идентитета (словенско-романска мешавина). Притом је црквенословенско православно предње Молдаваца у прошлости било и извор геополитичке оријентације Молдаваца ка Московској Русији. Речју румунског историчара А. Болдура, „с црквене тачке гледишта, растојање од нас до Москве или Београда увек је било мање него растојање до Рима“ (овде). Стога до кризе молдавског националног идентитета заснованог на православљу, те последичне  поступне промене културне и геополитичке орјентације Молдаваца, долази већ у 19. веку под утицајем Француске револуције и либералног национализма. С тим у вези, савремени румунски историчар Лучијан Боја закључује: „Док су главне вредности које су исповедали биле православне, Молдавци и Власи су осећали да су део источно-европског пространства. Када је у први план избио осећај националног идентитета, они почињу на себе да гледају као на ‚латинско острво у словенском мору’“ (овде).

Саборни храм Рођења Христовог у Кишињеву, подигнут у Руској империји 1830-1836 (Фото: Pelin Oleg, CC BY-SA 4.0,)

Имајући све то у виду, није случајно што је у прошлости црквенословенска традиција Молдавије била главна мета и фанариота, који су у 18. веку уз одобрење Порте преузели управу над овом земљом, након чега су богослужење подрвргли насилној грцизацији (овде, овде, овде). То само показује да је касније формирани латинизовани црквени Букурешт био природни савезник Фанара у његовој вековима дугој борби за потискивање и слабљење православног словенства. Притом, главни мотиви фанариотских претензија на Молдавију у прошлости, којима се недавно у интервјуу бавио архиепископ ПЦМ Маркел (Михејеску), умногоме објашњавају и данашње папистичке претензије Цариградске патријаршије на различите словенске православне земље, а нарочито на дијаспору православних словенских Цркава: „Грчки архијереји Цариградске цркве такође су до тада (до ослобођења Бесарабије од Турака и њеног прикључења Русији 1813.) овде формално служили, али они нису овде створили традицију, нису пустили корене. Они су пре свега куповали те функције од турске Порте, а овде су долазили на месец дана у току једне године, покупили би порез и вратили би се назад кући у Стамбол“. За разлику од њих, „руски јерарси су овде заложили врло чврсту основу православне културе, на којој Молдавија све до данас стоји“ (овде).

Експанзионистичку политику Румунске цркве према Молдавији почетком 90-их година прошлог века, која се огледала у неканонском обнављању рада Бесарабијске митрополије, Александар Крилов са Националног института за истраживање свестке екомномије и међународних односа Руске Академије Наука објашњава политичким разлозима: „На одлуку Румунске патријархата по питању Бесарабијске митрополије није могла а да се не одрази криза коју је Румунска црква преживела после свргавања режима Николаја Чаушескуа. Крајем 1980-их и почетком 1990-их година румунска црквена јерархија била је подвргнута жестокој критици због сарадње са комунистичким режимом. Патријарх Теоктист се чак и одрекао престола, али је касније враћен одлуком Синода. Сукоб са Руском Православном Црквом омогућио је румунским јерарсима да добију подршку националистички настројеног дела румунског друштва и да тако преброде кризу и васпоставе ауторитет“ (овде). Стога није случајно што се патријарх Теоктист у децембру 1991. године нашао у улози суорганизатора Националног савета 27 молдавских и 33 румунска посланика, као и једног броја свештеника, који је за свој главни циљ прогласио убрзање „реинтеграције“ Молдавије и Румуније (овде). Притом, историчар Крилов доводи у везу оно што Румунска црква ради у Молдавији на канонској територији ПЦМ, са оним што иста Црква ради у Србији, „где је без сагласности са СПЦ био постављен ‚румунски епископ за Влахе’“. Све то јасно говори у прилог постојања једне шире националне великорумунске стратегије, у чијој је реализацији Румунској цркви додељена важна улога од стране румунске државе (овде). Том темом се писац ових редова бавио још 2013. године, у анализи написаној за руски портал Фонд стратешке културе:, као и у једном научном раду.

Стразбуршка подршка расколу

Државне власти Молдавије нису после 1992. године спечавале деловање неканонске Бесарабијске митрополије Румунске цркве, али су одбијале да региструју још једну православну цркву у земљи, поред већ регистроване Православне Цркве Молдавије. Такву своју одлуку власти су правдале тиме да Бесарабијска митрополија не представља неки посебан религиозни култ, већ исповеда православну веру, као и већ регистрована ПЦМ, а да једина разлика међу њима јесте у томе да Бесарабијска митрополија припада Румунској, а ПЦМ Руској цркви. Следствено томе, реч је о унутарцрквеном питању разграничења јурисдикција помесних аутокефалних цркава, а у таква питања световна власт нема право да се меша и да својим одлукама подстиче раскол (овде, овде).

Због таквог става молдавских власти, присталице Бесарабијске митрополије Румунске цркве поднеле су 1998. године тужбу Европском суду за људска права из Стразбура. Суд је 2001. године усвојио тужбени захтев, утврдивши да су молдавске власти одбијањем регистрације ове цркве прекршиле чл. 9. и 13. Европске конвенције о људским правима. После додатног притиска Савета Европе, Молдавија је 2002. године регистровала Бесарабијску митрополију Румунске цркве и том приликом је ову митрополију признала за наследницу митрополије Румунске цркве која је деловала у Моладвији између два светска рата и током окупације (овде, овде).

Имајући у виду да је православље најважније везивно ткиво молдавског идентитета, а да се одлуком Европског суда за људска права подстиче раскол међу православним верницима, тадашњи министар правде Молдавије Јон Мореј оптужио је Суд из Стразбура, да је својом одлуком „довео Републику Молдавију на ивицу етничког и религијског сукоба са непредвидивим последицама“. У Суду у Стразбуру молдавски званичници су први пут отворено оптужили Румунију за дестабилизацију земље, а Румунску цркву да је средство за реализацију државне политике „румунског експанзионизма“ (овде, овде). Додуше, Румунија није ни скривала такве намере, а румунске власти никада нису сузбијале великорумунске испаде. Када је 1998. године Врховни суд Молдавије одбио регистрацију Бесарабијске митрополије Румунске цркве, у  румунским новинама Cotidianul написано је да је „борба за уједињење Румуније започела са Црквом“ (овде).

Након званичне регистрације Бесарабијске митрополије дошло је до продубљивања раскола у молдавском друштву, али и до преотимања храмова

Оно на шта је упозоравао молдавски министар правде далеке 2002. године задесило је молдавско друштву. 

Након званичне регистрације Бесарабијске митрополије дошло је заиста до продубљивања раскола у молдавском друштву, али и до преотимања храмова, неканоског преласка светештеника, физичких сукоба између верника. 

Додуше, пре доласка на чело Молдавије Маје Санду 2020. године, Румунска црква се у Молдавији ширила на рачун ПЦМ углавном уз помоћ новца и различитих облика превара, а врло ретко коришћењем насиља и у том периоду без асистирања државних власти. 

Наиме, румунска држава је обезбеђивала плате за архијереје и свештенике Бесарабијске митрополије, а према неким подацима свештеници који би пребегли из ПЦМ у Румунску цркву, тј. Бесарабијску митрополију добијали су и једнократни износ од више хиљада евра. 

Таквим понудама су нарочито тешко одолевали сиромашни молдавски сеоски свештеници, који су у кризним временима 2000-их неретко просили да би преживели.  Свештеници ПЦМ су често сведочили да су им клирици Бесарабијске митрополије обећавали реконструкцију старих оронулих храмова, иконостаса, певница, парохијских домова, уколико се одлуче да пређу у Румунску цркву. 

Такође, румунска држава је директно или преко локалних бизнисмена улагала огромна средства у изградњу храмова, парохијских домова и румунских културних центара. Међутим, Румунска црква је пре свега тежила да се на различите начине дочепа старих цркава и манастира, како би наконадно прибавила тапију на молдавски идентитет, иако је већина тих храмова била подигнута још у Руској империји. 

Истовремено, ПЦМ није добијала никакву материјалну помоћ из буџета молдавске државе, што је канонску Цркву Молдавије доводило у материјално неравноправан положај у односу на експанзионистичку Румунску цркву (овде, овде, овде, овде).

У таквим околностима морало је доћи до повећања броја парохија и манастира под јурисдикцијом Бесарабијске митрополије. 

Док је у време регистрације 2002. године ова митрополија Румунске цркве имала само 24 парохије, а ПЦМ 1080, већ 2007. године Бесарабијска митрополија је у свом саставу имала 309 регистрованих парохија, манастира, богословских установа и  мисија (овде). 

Синод Румунске цркве је 2007. године донео одлуку о формирању три нове епархије у оквиру Бесарабијске митрополије (овде). У истом периоду у Молдавији се само 2,2% становника изјаснило као Румуни (овде).

Репресивни режим Маје Санду

И поред свега, 2021. године Бесарабијска митрополија Румунске цркве имала је тек негде око 20% од укупног броја верника у Молдавији (овде). 

Следствено томе, још увек снажна позиција у молдавском друштву Православне Цркве Молдавије, којој припада око 70% православних Молдаваца (овде), подстакла је садашњи прорумунски унионистички молдавски режим, на челу са Мајом Санду, да крене у огољену репресију против клира ПМЦ.

С тим у вези, свештеник Антоније Журавељ примећује, да се клир ПЦМ не бави политичком делатношћу, али очигледно иритира садашњу власт својим опозиционим погледима: „Велики број свештеника је стварно против ове власти, иако се о томе не изјашњавају у јавном простору. 

А људи свештеницима итекако верују, код нас је високи степен поверења у цркву као институцију. И власт то разуме“ (овде). Ипак, главни разлог што режим Санду прогони клир ПЦМ лежи у томе што „већина клира ПЦМ јесу носиоци идеје независности Молдавије“. 

Стога се, по речима свештеника Журавеља, „наша Црква противи томе да Румунија на неки начин присаједини Молдавију, да се изврши анексија наше територије“. Притом, „то није службена позиција Цркве,  јер се Црква не изјашњава о о таквим политичким темама, али је то лична позиција већине клирика“. 

С друге стране, „садашња власт“, по речима овог свештеника ПЦМ, „одредила је за свој основни циљ уједињење са суседом“. Исти свештеник објашњава зашто садашња молдавска власт у ПЦМ „види свог идеолошког противника“. „Ми не говоримо гласајте за тог или другог. 

Међутим, у Молдавији није мало свештеника (ПЦМ), више нас је од хиљаду, и наше окружење, наше породице и пријатељи знају нашу грађанску позицију. Ако нас приватно питају, ми им свакако одговарамо: ако хоћете губитак независности Молдавије и присаједињење Румунији – гласајте за ову власт“, закључује свештеник Журавељ.

Други разлог због којег режим Маје Санду прогони ПЦМ, јесу „везе молдавског клира са руским“. По речима свештеника Журавеља, „објективно гледано, још једино Црква повезује Молдавију са Русијом“. То се, наравно“ садашњим властима „не свиђа, па зато против нас воде такву политику“. 

Притом архиепископ Маркел напомиње да је таква веза са ПЦМ Руском црквом не само формална, канонска, већ супстанцијална, јер се „литургијски живот у Православној Цркви Молдавије ни по чему се не разликује од литургијског живота у Руској Православној Цркви, што се не може рећи за Румунску цркву“ (овде, овде)

Црква Св. Теодоре из 1885. сада саборни храм Бесарабијске митрополије Румунске цркве у Кишињеву (Фото: visit.chisinau.md)

Трећи разлог за прогон ПМЦ од стране режима Маје Санду, јесу жестоки протести њеног клира против ратификације Истанбулске конвенције од стране Молдавије 2020. године, као и уопште против  подршке коју промотерима идеологије политичког хомосексуализма пружају актуелне молдавске власти. 

Због жестоких јавних протеста против промоције ЛГБТ идеологије, појединим архијерејима ПЦМ већу су изрицане новчане казне за нарушавање јавног реда (овде, овде, овде, овде). 

Режим Маје Санду, којем су „евроинтеграције идол“, доживљава јавно и масовно супротстављање промоцији ЛГБТ идеологије од стране клира и верника ПЦМ, као опструкцију евроинтеграција од стране присталица „руског света“ (овде).

Најчешће репресивне мере које режим Маје Санду користи против клира ПЦМ, јесу новчане казне за дела тзв. изборне корупције, потом спречавање поклоничких путовања у иностранство, као и јавна дискредитација ове Цркве (овде).

Током последњих изборних циклуса новчане казне за тзв. изборну корупцију постале су вид свакодневног притска актуелног режима на свештенство и вернике ПЦМ у бројним њеним епархијама. 

По речима свештеника ПЦМ Виталија Шинкарја, било какав контакт са Русијом током изборне кампање, било да је реч о поклоничком путовању или новцу који би неки пензионер добио од својих из Русије, квалификовао се, и то без икаквих доказа, као вид изборне корупције. 

У неким случајевима оптужени свештеници су успевали да на суду докажу неоснованост такви оптужби, али су ови монтирани судски поступци и у том случају остваривали сврху застрашивања верника и свештенства ПЦМ. 

Молдавски политиколог Виктор Жосу, сматра да се смисао новчаних казни које се изричу свештеницима и верницима ПЦМ у изборној кампањи за наводну изборну корупцију крије у томе, да се обезбде благовремено докази за поништавање избора због наводног руског мешња, уколико је њихов резултат неповољан за садашњу власт (овде).

Режим Маје Санду покушава на све начине, не само да отежа везе између ПМЦ и Московске патријаршије, него и да њеним клирицима спречи било какву црквену комуникацију са другим православним црквама

Режим Маје Санду покушава на све начине, не само да отежа везе између ПМЦ и Московске патријаршије, него и да њеним клирицима спречи било какву црквену комуникацију са другим православним црквама. 

Тако је ове године молдавска полиција два пута спречила архиепископа Маркела (Михејескуа) да отпутује на поклоничко путовање. Једном да одлети са аеродрома у Кишињеву у Јерусалим како би донео у Молдавију Благодатни огањ (овде), а други пут да за празник Преноса моштију св. Николаја Чудотворца посети античку Миру, односно Демре у данашњој Турској (овде). 

У оба случај је неосновано полицијско задржавање на аеродрому у Кишињеву трајало онолико дуго колико је било потребно да авион за који је архиепскоп Маркел имао карту полети, након чега се полицијско испитивање завршавало без икаквог образложења и накнаде трошкова. 

Прошле године је десетак клирика ПЦМ, који су били на поклоничком путовању по Русији по благослову патријарха Кирила, подвргнуто полицијском испитивању и на крају су и новчано кажњени.  Тако су старешину храма Св. Георгија у Кишињеву, о. Никлаја Флоринског, молдавске власти прошле године казниле високом новчаном казном у противредности од 2 000 евра за организацију поклоничког путовања по светињама Русије. 

Деветанест свештеника ПЦМ, који су прошле године у сопственој режији посетили Свету земљу, одмах по повратку у Молдавију постали су предмет обраде полиције, а Генерални инспектор полиције Молдавије, Виорел Чернеуцану, јавно их је оптужио да су се тамо „срели с човеком блиским Путину“ (овде, овде).

Од доласка на чело Модавије Маје Санду и њене Партије акције и солидарности (2020. године), ПЦМ се стално налази на удару молдавских званичника и медија. Игноришући молдавско законодавство и Европску конвенцију о људским правима, а уз прећутну подршку Савета Европе, молдавски званичници редовно називају ПМЦ „самопроглашеном“ и „екстремистичком“ организацијом, а њен клир „агентима Москве“. 

Посланик владајуће Партије акције и солидарности Василе Шојмару поручио је у августу прошле године, да ће „доћи моменат када ћемо се и ми, као Украјина, одрећи Митрополије Молдавије, која је у ствари руска“ (овде).

Реприза Украјине?

Јавни напади највиших молдавских функционера на ПЦМ, репресивне мере против њеног свештенства и верника, ограничење њених контаката са матичном Црквом и другим православним помесним црквама, уз додатно ионако лош материјални статус, доводе ПЦМ у незавидан положај у односу на конкурентску Бесарабијску митрополију Румнске цркве.

Дискриминација, коју уз прећутну подршку Савета Европе, врши прорумунски унионистички режим Маје Санду, још је већа, ако се узме у обзир чињеница да Буковинска митрополија од њеног доласка на место председника Молдавије ужива вербалну и материјалну подршку молдавске државе, што је симболично најављено присуством „митрополита Бесарабије и егзарха Нових земаља Румунске Православне Цркве“ Петра (Педураруа) инаугурацији Санду 2020. године (овде). 

Док се свештеници ПЦМ кажњавају и за поклоничка путовања Русији, митрополит буковински се редовно састаје са премијерима Румуније, а из Румуније и даље стиже обилата материјална помоћ његовој митрополији (овде). 

А то што свештеници целе Румунске цркве, а не само Бесарабијске митрополије, примају плате од румунске државе, за архиепископа ПЦМ Маркела (Михејескуа) је недвосмислени доказ „да је Румунска црква налази у потчињеном положају у односу на румунску државу“, јер, додаје овај архиепископ, „онај ко даје паре, тај наручује музику“. Свештеници ПЦМ живе о свом „круву и руву“, али су и поред тога јавно стигматизовани као „агенти Москве“. 

Притом нема начин да се те оптужбе ослободе под русофобним и еврофанатичним режимом Маје Санду, јер и када нема доказа остају, по моделу „добре“ старе средњовековне европске/римокатоличке праксе суђења јеретицима, на неодређено време под сумњом.

Архиепископ Маркел (Михејеску) Православне Цркве Молдавије (Фото: Printscreen/X/Tadeo Casteglione)

Притом је важно напоменути да је државни прогон ПЦМ, као кључне чуварке молдавске црквенословенске културе, заправо само део свеукупне политике румунизације коју агресивно спроводи режим Маје Санду. 

Тако је 2023. године румунски језик добио статус службеног језика, док је традиционални руски језик изгубио статус првог страног језика и тај је статус додељен енглеском. Као што Буковинска митрополија Румунске цркве нема у својим редовима већину православних Молдаваца, него још увек једну драстичну мањину, тако ни режим Санду није имао 2023. већину у парламенту за додељивање статуса службеног језика румунском. 

Али је унионистички режим за политику румунизације нашао подршку у Уставном суду Молдавије, чијом је одлуком румунски постао други службени језик у Молдавији (овде).

У таквим околностима Маја Санду, као што смо већ горе навели, направила је 30. јула још један додатан, чини се пресудан корак, у политици петогодишње отворене државне репресије над ПЦМ, тиме што је ову црквену структуру означила као руски инструмент за дестабилизацију Молдавије. 

Поједини молдавски и руски аналитичари очекивали су после овакве изјаве председнице Молдавије и Високог савета за безбедност да врло брзо дође до реализације украјинског сценарија у Молдавији. 

Показало се, међутим, да садашњи режим неће додатно радикализовати свој однос према ПЦМ пре парламентарних избора, који су заказани за 28. септембар. У случају изборне победе Партије акције и солидарности актуелне председнице државе, клир и верници ПЦМ не очекују ништа добро, када је у питању статус њихове Цркве.

Полазећи од тога да на постсовјетском простору постоји „један сценарио за борбу против цркве (РПЦ, прим аут), али постоје и његове модификације, Украјина има своје спцеифичности, Прибалтик своје, Молдавија своје“, молдавски политиколог Виктор Жосу не верује да ће се у Молдавији ићи, као у Украјини, на потпуно затирање Православне Цркве Молдавије, јер је реч о Цркви којој припада убедљива већина грађана Молдавије. 

По њему, пре се може очекивати да молдавске власти, у случају поновне победе партије Мају Санду, донесу закон којим ће тражити формални прекид канонских веза ПЦМ са Руском црквом. 

У том случају се може очекивати и да митрополит кишињевски Владимир (Кантарјана) буде прогнан из Молдавије, ако одбије да напусти место у Синоду Руске цркве, што су естонске власти већ урадиле са митрополитом талинским Јевгенијем (Решетњиковим). Према Викотору Жосу не треба одбацити ни сценарио са понудом неканонског преласка ПЦМ под јурисдикцију Цариградске патријаршије. 

Тако, реално је очекивати повећану државну репресију према клиру и административне покушаје одузимања храмова, који се налазе у државном власништву, а тренутно их по основу закупа користи ПЦМ, што се већ догоило са једним храмом у Кишињеву. 

Ипак, клир и верници ПЦМ се надају да до свега тога неће доћи, јер очекују да ће прорумунска унионистичка политика председнице Санду и њене партије бити кажњена на септембарским парламентарним изборима. (овде, овде, овде).

Случај државног прогона и отворене дискриминације Православне Цркве Молдавије, која је не само кључни чувар црквеног и културног јединства Молдавије и Русије, него и чувар молдавске државности и етничке посебности, а истовремена подршка, домаћа (режим Маје Санду) и инострана (Румунија, Савет Европе, Европски суд за људска права) црквеним структурама суседне државе које негирају молдавски идентитет и државност, јасно показују да Колективни запад у Молдавији има други циљ од оног који је зацртао у Украјини. 

Док у Украјини покушава, раније у условима „обојене“ револуције, а сада рата, да оконча формирање новог, вештачког, антируског украјинског идентитета, дотле у Молдавији чини све да уништи затечени, током историје формирани молдавски идентитет, и тиме олакша румунску анексију ове земље. 

Различите геополитичке позиције Украјине и Молдавије у геополитичким плановима Запада свакако имају везе са њиховом величином и употребљивошћу у конфронтацији са Русијом. 

Следствено томе, Колективном западу је у Украјини била потребна црквена структура која ће бити потпора новом антируском украјинском идентитету, због чега је, уз подршку верног савезника са Фанара, и основао тзв. Православну цркву Украјине. 

Супротно томе, у Молдавији је црквена структура која штити молдавски национални идентитет сметња реализацији стратешких планова Запада у вези са овом територијом. 

Оно што је заједничком украјинском и молдавском црквеном случају, јесте тежња запада и локлних марионетских режима да по сваку цену прекину канонске везе локалних аутономних цркава са „мајком“ Руском Православном Црквом.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.