У недељу 19. октобра 2025. у храму Васкрсења Господњег у Јерусалиму одигао се догађај од историјског значаја како за помесну Јерусалимску цркву тако и за васељенско православље. Наиме, на светој архијерејској Литургији хиротонисан је нови архиепископ Синаја, Фанара и Раита Његово Блаженство г. Симеон (Пападопулос). Хиротонију новог архиепископа извршио је Патријарх светог града Јерусалима и све Палестине Његова Светост г. Теофил III уз саслужење митрополита Јерусалимске и Александријске патријаршије као и архијереја из Грчке православне цркве. Синајска архиепископија има специфичан статус, канонски припада Јерусалимској патријаршији а територијално припада Египту, који се налази у саставу Александријске патријаршије. Поглавар Синајске цркве носи титулу архиепископа, а уједно је и игуман манастира Свете Катарине где се налази и седиште архиепископије. Архиепископа ове аутономне Цркве бира братство манастира Свете Катарине, а од 7. века епископску хиротонију над њим врши јерусалимски патријарх, чије се име увек прво спомиње на свим богослужењима.

Јерусалимски патријарх, обраћајући се новом архиепископу, истакао је: „Данас у овом светом и најсвештенијем часу Мајка Црква Јерусалимска узноси благодарење Господу који нас је удостојио да видимо како се међу нама уздиже нови Архијереј древне Јерусалимске патријаршије и игуман светог манастира Богомпоходеће горе Синаја… У овом трепетном часу Црква Сиона срдачно Вас предаје у руке Божје и кроз полагање руку наше Смерности и саслужитеља епископа, силаском, силом и благодаћу Светог Духа Христовог потврђује непрекинуту апостолску и свештеничку благодат која се из Јерусалима излила у цео свет“. Видећемо да ове речи јерусалимског патријарха нису само протоколарне, већ да одражавају и став првојерарха и свест древне патријаршије о њеном месту и статусу у православној икумени.

Хиротонијом новог синајског архиепископа може се назрети окончање „Синајске кризе“ која је изненадила и забринула православни свет. Криза је кулминирала у месецу септембру побуном дела братства који се успротивио начину на који манастиром управља деведесетогодишњи архиепископ Дамјан (Самартзис), који се на архиепископском трону налази од 1973. године. Јерусалимска патријаршија, под чијом јурисдикцијом се и налази манастир Свете Катарине, посредовала је у решавању насталог проблема и послала своју комисију коју су чинила три представника братства Светог Гроба. Патријаршијска комисија, коју је предводио архиепископ Аристарх (главни секретар Светог Синода Јерусалимске патријаршије), састала се и разговарала са обе завађене стране (струје) братства Синајског манастира. Кроз братски разговор и дијалог нађено је ипак решење за излазак из кризе. Стари архиепископ Дамјан 12. септембра 2025. поднео је оставку и повукао се са места игумана Синајског манастира. Већ 14. септембра братство манастира у лику архимандрита Симеона (Пападопулоса) изабрало је новог архиепископа Синаја, Фарана и Раита и игумана манастира Свете Катарине. Нови игуман изабран је једногласно, јер од 20 чланова братства, колико их је гласало, архимандрит Симеон добио је укупно 19 гласова (по древној синајској традицији кандидат не може сам себи да дâ глас). Овакав резултат гласања показује да је нови игуман личност којој су поверење указале и присталице претходног архиепископа г. Дамјана као и део побуњене братије.

Новоизабрани архиепископ Симеон рођен је 1957. године у Пиреју а студије теологије и филологије завршио је на Атинском универзитету. Примио је монашки постриг у манастиру Свете Катарине на Синају 1988. године. Као економ провео је 25 година на манастирском метоху у Алеопохорију у Грчкој. За његову будућу службу поред широког образовања које поседује, битно је административно искуство које је стекао управљајући манастирским имањима. Избор братије манастира Свете Катарине потврдио је Свети Синод Јерусалимске патријаршије.

^{David Roberts, Convent of St. Satherine with Mount Horeb (1927), Извор: Wikimedia comons}

Манастир Свете Катарине на Синају најстарији је православни манастир на свету са непрекинутим континуитетом монашког живота. Синајска пустиња привлачила је бројне хришћанске подвижнике који су желели да се подвизавају на месту где су се одиграли битни библијски догађаји, месту где је Мојсије чуо глас из несагориве купине и на врху на којем је примио десет Божијих заповести. У хришћанској свести ово пустињско место, ма колико год било сурово и тешко за преживљавање, благословено је јер је место боговиђења и богоопштења. У близини несагориве купине прву капелу саградила је 330. света царица Јелена и посветила је Пресветој Богородици. За хришћане несагорива купина, која гори а не сагорева, праобраз је Пресвете Богородице у чијој утроби се оваплотио Син Божији не спаливши је, већ сачувавши њено приснодјевство (увек девственост). Касније, 542. године цар Јустинијан почео је да гради велику цркву посвећену Преображењу Господњем и опасао је манастир високим зидинама. Манастир је до 9. века био посвећен Пресветој Богородици и звао се манастир Богородице Синајске. Тада су мошти Свете великомученице Катарине Александријске пронађене на врху Синаја, а монаси су их пренели у манастир који се од тог времена назива манастир Свете Катарине. Данас се у манастирском храму чува глава и лева рука свете великомученице Катарине на којој стоји прстен којим ју је заручио сам Господ Исус Христос. Бројни поклоници из читавог хришћанског света већ вековима долазе у манастир Свете Катарине да се поклоне његовим светињама и да се у молитви попну на свети врх Синаја.

^{Глава и рука свете великомученице Катарине Александријске, извор: Leipsanothiki}

Криза која је погодила Синајски манастир и разделила његову братију превазилази границе самог манастира и залази у простор геополитике Православља. Аналитичари који прате геополитичка кретања унутар Православља виде у овим дешавањима тихи сукоб и борбу две патријаршије, Константинопољске и Јерусалимске око превласти над Синајском архиепископијом и древним манастиром Свете Катарине. Ово не представља новину у односима међу помесним Црквама, странице црквене историје о томе речито сведоче. Можда је најпознатији пример борба око превласти и престижа између Константинопољске и Александријске цркве која је кулминирала сукобом између Св. Кирила Александријског и тадашњег константинопољског архиепископа Несторија, сукоб који је поред своје теолошке имао и своју политичку димензију.

Претходни синајски архиепископ Дамјан уживао је подршку како Константинопољске патријаршије тако и грчких и египатских државних власти. Иначе, он је био и једини члан манастирског братства који поседује и египатско држављанство. Синод Васељенске патријаршије 29. августа подржао је архиепископа Дамјана као легитимног архиепископа синајског и игумана манастира Свете Катарине. Овакав поступак Цариграда може се окарактерисати као мешање у питања друге аутокефалне цркве, у овом случају древне Јерусалимске патријаршије, под чијом јурисдикцијом се налази и Синајска архиепископија. Током свог вишедеценијског управљања Синајском архиепископијом сâм архиепископ Дамјан покушавао је да оствари независност за своју архиепископију, а у остваривању тог циља ослањао се на Васељенску патријаршију. Занимљиво је поменути случај из 1993. године када је васељенски патријарх Вартоломеј сазвао сабор у Цариграду на којем је осуђен јерусалимски патријарх Диодор. Том приликом прекинуто је његово помињање на богослужењима, што значи да је његово име уклоњено из диптиха Цариградске патријаршије. Разлог ове осуде патријарха Диодора било је мешање Јерусалимске патријаршије у грчку архиепископију у Аустралији пружањем подршке и помоћи парохијама које су се побуниле против архиепископа Стилијаноса (Харкианакиса). Архиепископ Дамјан у тадашњим превирањима подржао је цариградског патријарха и престао да помиње име свог јерусалимског патријарха.

Избор новог архиепископа Симеона може се сматрати победом „јерусалимске“ струје унутар манастира Свете Катарине над „константинопољском“. Он је омогућио враћање манастира у мирне токове монашко-подвижничког живота. 

Над Синајским манастиром још у мају надвила се опасност када је египатски суд донео одлуку која доводи у питање право манастира на поседовање земљишта и имовине која се налази на другим подручјима ван манастира што директно доводи у питање и сам статус манастира. У том смислу, битно је нагласити да Синајска архиепископија поседује бројна подворја ван своје територије. Три подворја налазе се у Египту а остала у Грчкој (9), на Кипру (3), у Либану (1) и у Турској (1). Грчка држава је оштро реаговала на овакву одлуку и покренула је хитне преговоре са египатском државом. Монаси манастира Свете Катарине кроз векове трудили су се да заштите и сачувају свој манастир по сваку цену, не штедећи себе и улажући велики труд да то и постигну. Довољна су два примера да покажу ову њихову одлучност и спремност на жртву. Због опасности од муслиманских најезди и харања монаси са Синаја одлазе у Медину где траже помоћ и заштиту од самог пророка Мухамеда који им је 625. године издао „заштитно писмо“ са отиском своје шаке као гарантом да уживају његову заштиту. Други пут у 11. веку, монаси да би заштитили свој манастир, показали су предузимљивост и сналажљивост те су преко ноћи срушили трпезарију и сазидали џамију са минаретом не би ли спречили војску фатимидског калифа да разруши манастир. У томе су и успели. Синајски манастир је јединствен по томе што никада у својој 1700 година дугој историји није рушен и пљачкан, што је заиста реткост за православне светиње. Ова срећна околност омогућила је да манастир буде једна од највреднијих ризница у хришћанском свету. Манастир Свете Катарине чува више од 3.500 древних рукописа и књига, чиме спада у другу највећу збирку рукописних књига после ватиканске. Осим тога, у њему се налази и најстарија икона Господа Исуса Христа из 6. века, позната као Синајски Христос. Како се манастир у време иконоборачке кризе (726-843) познате по уништавању икона, налазио ван граница Византијског царства, чији су владари и део црквене јерархије пропагирали иконоборачку јерес, могао је да сачува богату збирку икона насталих у епохама пре ове смутње.

Манастир се вековима налази под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије а палестинско-синајско монаштво припада истом духовно-подвижничком предању. Патријарх јерусалимски Теофил III у својим говорима и беседама често истиче да је Јерусалимска црква „Мајка свих Цркава“. У свечаној сали јерусалимске патријаршије, на своду изнад патријарховог трона стоји написано на грчком језику „Свети Сион Мајка свих Цркава“. Ово схватање о јерусалимској цркви као „Мајци свих Цркава“ налазимо и у патристичким изворима. Тако у житију Светог Саве Освећеног, Кирило Скитопољски каже „да буде сачувана од сваке смутње Мајка Цркава“¹. У периоду који помињемо, након Халкидонског сабора (451. године), Јерусалимска црква одиграла је пресудну улогу у прихватању и одбрани халкидонске догме која учи о Богочовеку Господу Исусу Христу, истинитом Богу и истинитом човеку, у чијој Личности су сједињене божанска и човечанска природа тако да је свака од њих сачувала своја својства. Носиоци овог покрета одбране и ширења халкидонске вере били су вође палестинског монаштва (како оног киновитског тако и анахоретског типа): Свети Јефтимије Велики, Свети Сава Освећени и Свети Теодосије Велики. Велики оци и устројитељи монаштва јудејске пустиње добро су знали да без истините вере (догме) не може бити ни истинског духовног живота.

Монаштво јудејске пустиње са својим лаврама било је органски везано за свети Град Јерусалим и његове светиње. Још од 4. века битна одлика агиополитског монаштва био је његов међународни карактер. Ту своју карактеристику сачувало је оно до наших дана. Вероватно је међународни карактер Јерусалимске патријаршије, као и боравак поклоника из свих православних земаља, допринео и доприноси очувању свести унутар саме патријаршије и њене јерархије о њеној свеправославној мисији и потреби неговања добрих односа са свим православним помесним Црквама и народима. Патријарх јерусалимски Теофил III показао је конструктивни приступ у превазилажењу насталих проблема и подела унутар православног света, нарочито оних узрокованих неканонским деловањем цариградског патријарха Вартоломеја у Украјини, на канонској територији Руске православне цркве. Врхунац цариградског неканонског уплива представља давање томоса аутокефалије, тзв. „Православној цркви Украјине“ (2019.), структури направљеној од разних расколничких групација на територији Украјине. Јерусалимски патријарх Теофил III, свестан своје историјске улоге и свеправославног и општехришћанског значаја патријаршијског трона на којем седи, иницирао је 2020. свеправославно саветовање у јорданском граду Аману, посвећено збивањима у Украјини и могућностима тражења решења. На ово саветовање одазвале су се поред Јерусалимске цркве и Руска, Српска, Румунска, Пољска, као и Црква Чешке и Словачких земаља. Уочљиво је комплетно одсуство гркофоних православних Цркава. Под мудрим руковођењем патријарха Теофила III јерусалимска патријаршија од свих „грчких“ патријаршија најмање показује етнофилску димензију и пројављује свој свеправославни карактер. Геополитичке турбуленције на светском нивоу нису заобишле ни Православну цркву, и на њу су се прелиле поделе и превирања изазвана политичким играма великих сила. Константинопољска патријаршија као страна дубоко уплетена у изазивање и продубљивање разлика, подела и криза унутар православног света, тешко да може позитивно одговорити улози свеправославног центра који је гарант јединства Православне Цркве. У новонасталим приликама нових геополитичких промена Јерусалимска патријаршија показује се као могући центар који може да окупи и сабере све Православне цркве, како оне које су део грчког тако и оне из словенског православља. Недавним измирењем и успостављањем евхаристијског јединства са Антиохијском патријаршијом (2023.) створили су се услови и за несметану сарадњу две древне патријаршије на очувању арапског православља. Исто тако, након регулисања проблема изазваних градњом румунског поклоничког комплекса у Јерихону, без благослова Јерусалимске патријаршије, 2014. поново је успостављена црквена заједница између ове две цркве. Немајући отворених питања и сукоба са другим Православним црквама, те као чувар највећих хришћанских светиња, јерусалимски патријарх може да преузме улогу објединитеља у подељеном православном свету, а Јерусалимска патријаршија може да буде важан фактор свеправославног јединства.

^{Фрагмент карте "Путовања Светог Саве 1191-1235", А.Дерока из "Свети Сава" С.Станојевића, извор: Викиизворник} 

Српска православна црква има чврсте историјске везе како са Јерусалимском патријаршијом тако и са манастиром Свете Катарине на Синају. Везе са ова два важна центра хришћанске вере и духовности успоставио је и учврстио Свети Сава. Јеромонах Доментијан Хиландарац, биограф Светог Саве, каже: „такође устроји пут у Јерусалим и на Синај и на свако место где се именује име Божје“². Свети Сава Српски боравио је два пута у Светој Земљи - 1229. и 1234. године. Када се чита Доментијаново житије Светог Саве, стиче се утисак да је први српски архиепископ на неки начин стављао древну Јерусалимску патријаршију испред свих других патријаршија, укључујући и Константинопољску. У том смислу значајна је чињеница да се у Доментијановом житију Светог Саве чак петнаест пута спомиње тадашњи јерусалимски патријарх Атанасије II. Тиме он представља личност која се после Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог највише помиње у Житију Светог Саве³. Ова чињеница сведочи не само о важности односа два црквена првојерарха већ и о важности коју је јерусалимски патријарх и Јерусалимска патријаршија заузимала у схватању и свести ондашње српске црквене и духовне елите. 

Занимљиво је приметити и да је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије од свих древних патријаршија прво посетио Jерусалимску у току Великог и Часног поста 2025. године.

Поред питања зашто је Синај данас битан православном свету требало би да се запитамо и шта то ми Срби духовно дугујемо Светој Синајској Гори?

Две Свете Горе, Атонска и Синајска, имале су велики  утицај на духовну историју Срба и Српске цркве. На првој гори, српски просветитељ положио је темељ својим монашким заветима и подвизима, на њој је духовно узрастао у врлини и богопознању, док се на другој гори, приближавајући се крају свог „овоземаљског ходочашћа“, успео до њеног врха и стао пред лице Божије, као некада Мојсије. 

Свети Сава се одлучио, иако у позном животном добу, на друго поклоничко путовање у Свету Земљу зато што је намеравао да учврсти аутокефалност још увек младе српске архиепископије, те стога осим јерусалимског посећује и александријског и антиохијског патријарха. 

Из Јерусалима преко Египта архиепископ Сава стиже на Синај, у „манастир Пречисте Богородице“. Најпознатији српски поклоник, следећи древну традицију, босоног служи свету Литургију на месту где је купина горела а није сагоревала и где је свети пророк Мојсије чуо речи: „Изуј обућу са својих ногу јер је место на којем стојиш земља света“ (II Мојс 3, 5). Савин хагиограф Доментијан у свом житију посебну пажњу посвећује Савином пењању на Мојсијеву гору, на којој се светитељ поклонио камену на којем је стајао Мојсије. Ово Савино усхођење на свети врх Горе Синајске, на место боговиђења и богооткривења, има посебно значење и дубок духовни смисао. Доментијан описује Савино молитвено настројење и потресно духовно искуство које је на том свештеном месту опитовао: „не хтеде се отргнути од тога камена, као самога тога видећи, који је преклонио небеса и сишао, и као да је ту крепка и свесилна света мишица Његова и мислећи да се још није подигла, и умиљење из срца приносећи, умним и срдачним очима и душевним гледаше Онога који горе седи на престолу херувимском, чекајући од Њега богате милости, видећи га вернога у обећањима, нераскајанога у благодети, који свакоме молбу испуњује“⁴. Светитељево усхођење на врх Синаја може се сматрати врхунцем његових монашких и архипастирских подвига. На месту где је Свети пророк Мојсије беседио са Творцем, Св. Сава, нови Мојсије и нови боговидац, исто тако беседи са Творцем, приводећи му и предајући му „нов Израиљ“, нови изабрани народ Божији, Србе који су његовим архипастирским подвигом, молитвама и сузама увршћени у хришћанске народе и уписани на свештене странице хришћанске историје. Доментијан, описујући Савин силазак са Горе, књижевно стилизовано и богословски учено развија идеју о Светом Сави као новом Мојсију. Као што је некада у старини свети пророк дао јеврејском народу богомисписане таблице закона тако „овај Преосвећени не прими ништа на плочама каменим ни мастилом написано, већ новом апостолском благодаћу прими Светим Духом назнаменане таблице поука духовних којима испуни закон и своје отачаство просвети“⁵. Попут Мојсија који је извео јеврејски народ из египатског ропства, Свети Сава извео је род српски из ропства и преваре идолопоклонства и незнања и привео их правој вери. Први српски архиепископ на Синају провео је цео Велики пост, највероватније током 1235. године. Јеромонах Доментијан саопштава нам и како је светитељ проводио дане Свете Четрдесетнице на Синају „у ћутању, увек стражу држећи у дому душевном, крепким умом бдијући и стражарећи, истинити пастир, на крајевима земље бдијући за стадо свога отачаства, отворено око душевно имајући, ка свевидећем свагда погледајући, и вечна блага прозирући Духом Светим“⁶. Свети Сава је и у Синајском манастиру пребивао у молитвеном тиховању, као што је то чинио и у својој светогорској Карејској испосници и касније у Студеничкој, међутим духовно и молитвено је бдео и над народом и Црквом коју је оставио у Србији. Синај је, пре свега, пустиња која је, од самих почетака хришћанског монаштва, привлачила аскете жељне већих и строжијих подвига. Свети Сава је био љубитељ пустиње и велики поборник пустиножитељства, а боравак на Синају је његово последње дуже пустиножитељско искуство⁷. Савино синајско искуство важан је пример свим поклоницима који походе Свету Синајску Гору и манастир Свете Катарине места која су, изнад свега, места строгог молитвеног подвига, дубоког сагледавања себе и борбе са својим слабостима и страстима, као и најидеалнији амбијент за богомислије и уздизање ума ка вишим духовним сферама. После Светог Саве везе Србије и Српске цркве са Светом Синајском Гором настављене су и још више унапређиване. Архиепископ Данило Други у житију свете краљице Јелене истиче да је она писмима одржавала везе са великим бројем духовника из разних делова православне васељене, а међу њима и са оцима са Синајске Свете Горе. Монаси који су уживали посебно краљичино поверење носили су на Синај њена исповедна писма у којима је тражила духовне поуке и савете, као и богате дарове којима је даривала ову велику хришћанску светињу. Њени синови, српски краљеви Милутин и Драгутин наставили су да помажу манастир Свете Катарине. Краљ Милутин подигао је унутар манастира цркву Светог Стефана. У четрнаестом веку повећао се број монаха Срба који су се ту подвизавали, а један од њих, монах Јоаникије, биће изабран за игумана. О присуству Срба монаха и пре времена Светог Саве данас знамо на основу проучавања словенских рукописа из манастирске библиотеке. Од укупно сачуваног 41 словенског рукописа најбројнији су они на српскословенском језику, њих 25. Свакако, најпознатија рукописна књига је Српски псалтир, која се зове још и Димитријев псалтир по свом преписивачу и потиче са краја 11. века. Занимљива је чињеница да је писан глагољицом и српском редакцијом старословенског језика. Монах Димитрије Синаит, који је на Синај дошао највероватније из Дукље, живео је читав век пре Светог Саве. Један од српских дародаваца Синајског манастира био је и познати серски митрополит Јаков, који је поклонио манастиру Посни и Цветни триод, часослов, псалтир и чтеније Златоустово. Своју љубав према Светој Синајској Гори учени митрополит Јаков изразио је и кроз стихове записане у оба триода:

„О Синају, о светлости моје сијање!
О Синају, о силно ми за тобом жуђење!
Ти што у огњу неопаљена сачува се,
Сачувај ме од огња који вечно гори!“ ⁸

На основу сачуваних посвета и записа на дарованим књигама види се да је овај манастир међу Србима увек остао познат као Богородица Синајска, иако се увелико било одомаћило ново име манастир Свете Катарине. Свети кнез Лазар, за кога знамо да је ишао у Јерусалим на поклоничко путовање и посетио српски манастир Светих Архангела, још више је учврстио везе са Синајем. Његови наследници, деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, наставиће традицију покровитељства српских владара према манастиру Свете Катарине на Синају.

^{Степенице које воде од манастира до Синајске горе, Извор: Father Justin`s blog Notes From Sinai}

Манастир Свете великомученице Катарине и Синајска Света Гора имају посебно место у развоју православне духовности. Овај манастир прославио се између осталог и по духовно-аскетском спису свог игумана Јована, познатог под називом Лествица. На основу сачуваних преписа, Лествица се може сматрати најчитанијим аскетским списом у средњевековној Србији. Осим тога, дело Светог Јована Лествичника дубоко је утицало на мисао и стваралаштво Стефана Првовенчаног и Светог Саве. Првовенчани краљ цитира Лествицу у свом Житију Светог Симеона⁹. Димитрије Богдановић, преводилац Лествице на савремени српски језик, сматра да је Свети Сава читао Лествицу још пре свог доласка на Свету Гору Атонску. Ова теза је веома уверљива јер је Лествица преведена на словенски језик још у 10. или 11. веку, и то на јужнословенским просторима, вероватно у Бугарској. Можемо сматрати да је ово духовно штиво значајно утицало на љубав Светог Саве према пустиножитељству, о чему нам данас сведоче његова Карејска и Студеничка испосница. И данас је Лествица  незаменљиво духовно штиво за хришћане, било да су монаси или мирјани. Сви хришћани  позвани су да се успињу лествицом врлина ка Царству Божијем, а Лествица важи за најпоузданији духовни уџбеник и водич на том путу. Најпоузданији, јер је Свети Јован Синајски писао о путу који је сâм прво прошао и духовно опитовао. У 14. веку дух и предање синајског монаштва пренели су преко Свете Горе у Србију кнеза Лазара монаси Синаити. Најпознатији међу Синаитима био је Свети Григорије Синаит (1265-1346), који се замонашио у манастиру Свете Катарине на Синају, одакле прелази на Свету Гору а потом у Бугарску, у област Парорију, где основа манастир. Око њега ће се окупити многи ученици, који ће се касније разићи по целом Балкану преносећи синајско монашко предање и учење о Исусовој молитви. После Маричке битке 1371, у земље кнеза Лазара доћи ће Григоријеви ученици Свети Ромило Раванички, Свети Григорије Горњачки, игуман Николај, монах Јосиф и бројни други Синаити који су се подвизавали по манастирима, испосницама и пећинама широм Моравске Србије. Кнез Лазар примиће монахе Синаите и предаће им своје најзначајније задужбине. Управо је манастир Раваница постао прво средиште исихастичког монашког покрета. Лазарева синаитска ренесанса допринеће свеобухватном духовном и културном препороду српске државе и Српске цркве. Синаитски исихастички монашки покрет који је синтеза синајског исихазма, чији је носилац био Свети Григорије Синаит, и предања светогорског исихазма, који је богословски изложио Свети Григорије Палама, стећи ће свеправославни карактер и рашириће се преко целог Балкана и стићи све до Русије. Иако монашко-духовни покрет, исихазам је имао значајан утицај и на политику, како ону црквену тако и државну. Монаси Исихасти Синаити, својом мрежом манастира и испосница широм Балкана, а пре свега својим духовним учењем и подвижничком праксом, успели су да у временима потреса и политичке нестабилности уједине православне народе.

Чињеница да су древни монашки центри Православља, како Света Гора Синајска тако и Света Гора Атонска, кроз векове били средишта не само духовног препорода већ и места из којих су потицале црквено-политичке иницијативе, даје нам наду да и у савременом Православљу, подељеном и разједињеном, ови духовни центри могу поново одиграти обновитељску и ујединитељску улогу.

Стога, заштита и старање за манастир Свете Катарине требало би да буде брига свих православних народа и држава, а не само грчког народа и грчке државе, јер сви православни народи, а посебно ми који смо се одржали на овим немирним просторима и сачували Православље на Балкану, имамо велики дуг према Светој Синајској Гори.

1. Cirillo di Scitopoli, Storie monastiche del deserto di Gerusalemme, Abazia di Praglia, 2012, 285.
2. Доментијан, Житије Светог Саве, Српска књижевна задруга, Београд,  2001, 27
3. Уп. Драгољуб Марјановић, Свети Сава, Јерусалим и аутокефалија Српске православне цркве, у Гласник јануар 2021, бр. 1, Београд, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, 131.
4. Доментијан, Житије Светог Саве, Српска књижевна задруга, Београд, 2001, 375.
5. Исто, 379
6. Исто, 391
7. Млађи Савин биограф Теодосије пише да се Свети Сава пењао на свети врх сваке суботе и тамо проводио ноћ у молитви а у недељу пошто би одслужио свету Литургију опет би  се спуштао у манастир и тамо са братијом пребивао. Уп. Теодосије, Житије Светог Саве, 1984, 183.
8. Богдановић Димитрије, Шест писаца XIV века. Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 10. Београд, Српска књижевна задруга, 1986, 69.
9. Уп. Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Српска књижевна задруга, Београд, 1999, 69.  
   
    

др Марјан Алексић за "Живот Цркве"

Фото, насловна:  Јерусалимска патријаршија (STUDIO SAMI)

- Текстови објављени у рубрици "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције