Руска загранична црква настала је 1920. обједињавањем руских епископа, свештеника, монаха, монахиња и мирјана који су се нашли у избеглиштву након Октобарске револуције (1917) и пораза Белог покрета у грађанском рату у Русији. Прво седиште Руске заграничне цркве, на чијем челу је био митрополит кијевски и галицки Антоније (Храповицки), било је у Сремским Карловцима. Српска православна црква пружила је сестринску помоћ прогнаним руским архијерејима, свештенству и монаштву и омогућила им да организују своју црквену структуру на канонској територији Српске цркве, продужавајући духовну мисију међу руским избеглицама.

Првојерарх Руске заграничне цркве, митрополит источноамерички и њујоршки Николај дао је ексклузивни интервју за лист „Руски Живот“.

Ваше Високопреосвештенство, у септембру се навршило три године од Вашег устоличења као Првојерарха Руске заграничне цркве. Рок је кратак, али сигурно омогућава да се осмисле први кораци и први резултати. Шта сте, по сопственом схватању, успели уз Божију помоћ да урадите на овом високом положају?

— Апостол Павле пише: „Таквим ћу се хвалити, а собом се нећу хвалити, осим слабостима својим“ (2. Коринћанима 12, 5). И ја, не дотичући се мојих бројних слабости, могу се похвалити невероватном небеском помоћи и људима који раде са мном на славу Божију и на добро Светог Православља, тј. архипастирима, свештенством, монаштвом, парохијанима и богомољцима наших цркава. Слава Богу, за ово време успео сам да посетим све епархије Руске заграничне цркве, као и Руску духовну мисију у Јерусалиму и да се ближе упознам како са њиховим радостима, тако и са искушењима и тешкоћама које доживљавају.

Као што је свима познато, свештенство и монаштво у Светој Земљи, на челу са архимандритом Романом (Красовским), подвизавају се у тешким условима, духовно се старајући, чувајући и штитећи женски манастир Вазнесења Господњег на Јелеонској гори, Лавру преподобног Харитона Исповедника, „Руска ископавања“ Александровског подворја, манастир равноапостолне Марије Магдалине у Руској Гетсиманији и њему потчињену заједницу Васкрсења Христовог у Витанији, где ради велика школа за девојчице, а да не говоримо о другим светим местима која су у власништву наше мисије. 

Они обављају велико дело, побожно се бринући о светињама, примајући ходочаснике и представљајући Руску заграничну цркву пред „моћницима овога света“. Стога, увек сам срећан да посетим и пружим неопходну помоћ и подршку онима који носе ово велико дело у Светој Земљи.

^{Сестринство Свето Вазнесењског манастира на Маслинској гори са својим духовником, фото: eleonmonastery.com}

Радују ме трудови Преосвећеног Јована и његових сарадника у Буенос Ајресу, који су успели да врате црквену имовину у Аргентини њеном законитом власнику – Јужноамеричкој епархији Руске заграничне цркве.

Манастири и парохије Немачке епархије, на челу са митрополитом берлинским и немачким Марком, значајно су попунили своје редове. Само у Николајевском саборном храму у Штутгарту има 2000 парохијана! Умножиле су се парохије у Западноамеричкој, Средњоамеричкој, Источноамеричкој, Канадској, Великобританској и Западноевропској епархији, захваљујући труду потомака емиграната, садашњих избеглица и новообраћених из редова локалног становништва земаља у којима Руска загранична црква делује.

Укратко, може се рећи речима светитеља Јована Златоустог: „Слава Богу за све“ – и за црквену службу коју по милости Божијој вршимо, и за невоље које неизбежно прате сваког од нас на спасоносним путевима служења Богу и људима.

Које бисте главне задатке одредили пред Руском заграничном црквом за наредне године?

— Треба слушати искусне и мудре представнике старије генерације архипастира, пастира, монаштва и мирјана, који у себи одржавају пламен старе Руске заграничне цркве, користећи се њиховим поукама и сећањима, а децу и омладину не треба испуштати из руку Мајке-Цркве која их храни и васпитава. То је задатак бр. 1. Јер наши старци, нажалост, већ одлазе, они треба да буду поштовани и да се о њима посебно духовно стара, а младој генерацији треба пренети добру и чврсту основу православне вере и светоруске културе, као и тај стари дух наше Цркве, којим су живели наши славни претходници, који су нам усадили љубав према Цркви и према својим историјским коренима. Узгред, управо тај традиционални дух и привлачи нове људе у наше парохије.

Дакле, неопходно је да наше духовне школе, црквено-појачки курсеви и разне омладинске организације, укључујући и оне независне од нас, али које блиско сарађују са нама, буду посвећене овом важном задатку, да се сходно томе организују и активирају, јер наша будућност мора да се гради на темељима прошлости.

Осим тога, по целом расејању граде се храмови и манастири, што веома радује. На пример, у Источноамеричкој епархији планирано је освећење новог велелепног храма у држави Вирџинија у част светих жена-мироносица, а у Крстовозвижденској пустињи већ су почела богослужења у велелепном саборном храму који је још увек у изградњи. На Флориди се гради велики храм и духовно-културни комплекс у част Васкрсења Христовог. Али ми морамо, сабравши све снаге Цркве, обратити пажњу и на своје срце – Дом Коренско-Курске иконе Мајке Божије „Знамење“, Путеводитељке руског расејања, који је синодална резиденција првојерарха Руске заграничне цркве, њен духовно-административни центар у Њујорку. То је центар радости и решавања црквених проблема, освештан чудима од Курске иконе, као и сузама и подвизима бројних подвижника на челу са већ прослављеним светитељем и чудотворцем Јованом (Максимовичем). Овај последњи је имао своју келију у тој згради, која је недавно реновирана. Овде је много пута учествовао у раду Архијерејских Сабора и на заседањима Архијерејског Синода, а у оба храма резиденције много пута је вршио богослужења. Колико су молитви чули ови зидови! Колико су зноја, суза и поучних прича упили! Једном речју, то је светиња коју треба обновити у свој њеној некадашњој лепоти, како бисмо достојно поштовали и представљали не само нашу вољену Цркву, већ и њену најбогатију историју, притом у мери својих снага и могућности сведочећи о руском Православљу у сложеним условима Запада.

Слава Богу, док одговарам на ваша питања, радници постављају скеле, приступајући трећој фази обнове наше зграде – поправци њене фасаде. Прилоге можете слати преко PayPal-а на главној страници Руске заграничне цркве на интернету: www.synod.com, а још боље – дођите, погледајте, упознајте се са историјом наше Цркве и њеном данашњицом. Увек се радујемо посетиоцима, јер је наш центар – добро целе Цркве!

Испричајте нам о сарадњи Руске заграничне цркве и других Помесних православних цркава у Америци и Европи. По нашим запажањима, та сарадња је била донекле ограничена услед рата у Украјини... Како се сада успева превазићи извесна разједињеност Православних Цркава?

— Судећи по свему, међусобни односи између Помесних православних цркава које врше своју службу у САД, Канади, Јужној Америци, Европи и Аустралији, и Руске заграничне цркве, по мом мишљењу, успешно се развијају и јачају. Блажењејши патријарх јерусалимски и целе Палестине Теофил III са великом љубављу се односи према архимандриту Роману (Красовском) и монаштву манастира Руске духовне мисије у Светој Земљи, која је у саставу Руске заграничне цркве, на чему смо му дубоко захвални. Веома ценимо пријатељство са Високопреосвећеним митрополитом Савом, поглаваром Северноамеричке Архиепископије у САД (Антиохијска патријаршија), његовим архипастирима и свештенством, са којима се редовно састајемо и заједно служимо, решавајући заједничке задатке. Основа тог пријатељства је побожно неговање сећања на светитеље Тихона, сверуског патријарха и свештеноисповедника, и Рафаила, епископа бруклинског, који се школовао у Русији и под омофором првог духовно старао о православним Арапима у САД.

^{Делегација РПЗЦ у Сремским Карловцима, 15. јун 2024. године}

Прошле године наш Архијерејски Синод је заседао у колевци Руске заграничне цркве – у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима, користећи топло гостопримство Његове Светости патријарха Порфирија и архипастира Српске православне цркве.

Са њеним јерарсима и свештенством у иностранству наши односи настављају да се развијају сасвим братски, следећи пример наших заједничких отаца: блажене успомене митрополита Антонија (Храповицког), светитеља Јована (Максимовича), преподобног Јустина (Поповића), светитеља Николаја (Велимировића) и многих других.

Епископ лондонски и западноевропски Иринеј недавно се сусрео и саслуживао са Његовом Светошћу патријархом бугарским Данилом, који позива у пределе своје Цркве мироточиву икону Мајке Божије „Иверско-Хавајску“ из Западноамеричке епархије. Говорећи о Бугарској цркви, треба напоменути да је недавно у САД стигао новохиротонисани викар митрополита Јосифа – епископ левкијски Климент, са којим сам више пута имао радост молитвеног и братског општења, који одлично говори и руски и енглески, и кога су, усуђујем се рећи, многи од нас заволели. Ове године, заједно са митрополитом новограчаничким Лонгином (Српска Православна Црква), дипломцем московских духовних школа који добро говори руски, Преосвећени Климент је учествовао у свечаностима посвећеним сећању на мог небеског заштитника – равноапостолног светитеља Николаја, архиепископа јапанског. Слава Богу, сарадња и узајамно деловање са Православном црквом у Америци, са којом имамо заједничке корене, развили су се веома успешно. У октобру је планирано саслуживање поглавара обе наше Цркве у цркви Свете Тројице у Форт Росу (Калифорнија) поводом 100-годишњице ходочашћа и литургија које се на том месту служе, углавном од стране православних емиграната и њихових потомака.

Ипак, упркос свим овим радостима свецрквеног живота, односи са Константинопољском патријаршијом остају сложени из разумљивих разлога.

Последњих година Украјинска Православна Црква (УПЦ), на челу са њеним поглаваром митрополитом Онуфријем, постала је заиста прогоњена хришћанска Црква. Њене парохије се затварају, храмови отимају, свештеници и епископи се прогањају, затварају... По свом карактеру, ово све више подсећа на прогон Православне цркве од стране богоборачке власти у СССР-у. Познато је да је Руска Загранична Црква већ више пута иступала у заштиту наше православне браће у Украјини. Да ли такав став наилази на подршку, посебно у америчком друштву и америчком естаблишменту? На пример, у Конгресу и Стејт департменту, који се увек активно залажу за верске слободе у свету.

— Не само Руска загранична црква, већ и огромна већина Помесних православних цркава признаје само Украјинску православну цркву, на челу са Блажењејшим митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем, и стално иступа у њену заштиту. Нажалост, многи политички и други актери се праве да се тамо ништа посебно не дешава, укључујући и нашу браћу у Константинопољу, која понављају исте историјске грешке. У 20. веку, ови последњи су се потпуно окренули од прогоњеног патријарха Тихона и његових следбеника, признавши такозване „живоцерковце“ и „обновљенце“. А данас су они, без савета и сагласности Мајке-Цркве, окренувши се од Блажењејшег митрополита Онуфрија и прогоњених архипастира, пастира, монаштва и мирјана Украјинске православне цркве, и упавши у њене пределе, признали расколнике на територији Украјине, који немају ни апостолско прејемство, нити било какве црквене корене. 

Као што су тада представници Константинопољске цркве оставили новомученике и исповеднике, тако и сада не обраћају никакву пажњу на прогоњену децу Украјинске православне цркве, нити на насилно отимање њених храмова.

Ипак, Украјинска православна црква има добре пријатеље и у Вашингтону, и у разним утицајним друштвеним организацијама, као и међу грчким црквеним делатницима, који настављају, и наставиће, гласно да сведоче о црквеној истини.

Владико, користећи странице најстаријег руског листа у расејању, шта бисте желели још једном да кажете и пожелите свим духовним чедима Руске заграничне цркве?

— „Вољом Божијом ми смо расејани по целом свету“, говорио је светитељ Јован (Максимович). „Захваљујући томе, Православље се проповеда тамо где га раније нису знали.“

Срдачно захваљујем архипастирима, свештенослужитељима и свима вама, драга браћо и сестре, на заједничким трудовима и молитвама, којима се, по речима преподобног Серафима Саровског, „спасавају хиљаде око вас“, и топло желим да вас Господ све чува у здрављу и дуговечности, док вршите службу на коју је свако од нас постављен и позван од стране Пастироначалника Свете Цркве. Чувајте православну веру, нашу најбогатију културу, традиције и обичаје, наше језике – руски и црквенословенски, од којих овај последњи уме веома дубоко да изрази истине вере и молитвена осећања. Уводите децу у храмове и у школе при њима. Организујте догађаје који младим људима пружају прилику да се упознају са другим православцима. Нека Господ дарује снагу и Своју благодатну помоћ свакоме да носи своје дужности на месту на које је постављен, и нека нас све сачува у духовном усавршавању и у умножавању добра и правде Божије на овој земљи.

Надам се да ће се наша даља служба наставити у јединству, да ће молитва, која не познаје раздаљине и границе, јачати сваког од нас: мене у мојој првојераршкој служби, вас, Преосвећена сабраћо-архипастири, свечасни оци, браћо и сестре, у вашој служби. У Светом Писму је заповеђено да носимо бремена једни другима. Испуњавајмо тај завет апостола Павла, помажимо молитвено једни другима, подржавајмо једни друге у подвигу служења Богу и људима. Ја ћу се трудити да молитвено помињем све наше архипастире, пастире, монаштво, парохијане и богомољце и надам се вашим светим молитвама, које ће ме јачати у мојој служби. Нека нас све Господ чува и благослови!

Извор: Русская Жизнь, фото: ROCOR, превод са руског: Живот Цркве