Четири деценије епископске службе: Митрополит Лонгин о вери, трпљењу и служењу

Разговор водио Стефан Радовић

Стефан Радовић: Ваше Високопреосвештенство, недавно сте на једноставан и молитвен начин обележили четрдесет година од Ваше хиротоније. Које мисли и осећања су Вас посебно пратила тим поводом?

Митрополит Лонгин: Свака годишњица је подсетник на милост, а не на достигнућа. Господ ми је даровао да Његовој Цркви служим четири деценије — у миру и у рату, у радости и страдању — и то ме испуњава дубоким смирењем. Дан сам обележио тихо, скромним сабрањем у Манастиру Светог Саве у Либертивилу, заједно са игуманом Хиландара, архимандритом Методијем. Архијереј треба да живи у смирењу. Почео сам као монах и желим да тако и завршим — у покајању и непрестаној благодарности.

С.Р.: Вратимо се у 1985. годину када сте рукоположени за епископа. Шта највише носите у себи из тог тренутка?

М.Л.: Имао сам тек тридесет година, а тежина тог позива била је превелика. Сећам се да сам мислио: Ко сам ја, грешан, да понесем јарам епископства? Али Црква, у својој мудрости, не позива зато што смо спремни — већ да би нас Бог укрепио. Полагање руку је тајна којом се страх претвара у служење. Осећао сам љубав сабраће архијереја, али још више невидљиво присуство светих.

С.Р.: Служили сте у разним деловима света — у Аустралији, Далмацији у време рата, и сада у Америци. Како су Вас та искуства обликовала као архијереја?

М.Л.: Свака земља била је нова Голгота и ново Васкрсење. У Аустралији сам упознао верни народ далеко од отаџбине, који је вапио за својим коренима. У Далмацији сам видео страдање и разарање, али и непоколебљиво трпљење и веру. У Америци видим изазове секуларног живота, али и лепоту слободе — слободе да градимо, уједињујемо и достојанствено сведочимо Православље. Прави дом епископа није географија него олтар Божији.

С.Р.: Имали сте важну улогу у помирењу које је исцелило поделе у Српској Цркви у Северној Америци. Коју најважнију поуку носите из тог искуства?

М.Л.: Помирење захтева смирење. Ране су биле дубоке — понос, страх, неразумевање. Али јединство се не постиже победом, већ опроштајем. Када смо Христов Крст поставили изнад наших разлика, почело је исцељење. Данас благодарим Богу што можемо служити као једна Црква у Америци. То није био административни успех, већ истинско духовно васкрсење.

С.Р.: Друштво и култура су се много променили током последњих четрдесет година. Шта Вам даје наду, а шта Вас брине када је реч о Цркви данас?

М.Л.: Брине ме колико се лако људи одвлаче од унутрашње тишине, молитве и трпљења. Живимо у добу буке и самопромоције. Али дело Цркве се не врши журбом, нити гласним речима — већ стрпљењем, слушањем и непресушном љубављу. Током година сам научио да се обнова догађа постепено, кроз мале кораке и тиху истрајност. Морамо бити спремни да чекамо, да опростимо и да изнова кренемо. Ипак, испуњава ме нада када видим младе који приступају исповести, читају Свете Оце или траже монашки живот. Јеванђеље не стари. Христос је исти — јуче, данас и увек — и када се Он проповеда истински, срца одговарају.

С.Р.: Зашто сте се одлучили да четрдесетогодишњицу обележите тако скромно — у Манастиру Светог Саве у Либертивилу, једноставним сабрањем?

М.Л.: Монашки пут нас учи да свака радост треба да буде помешана са покајањем. Највеће прославе дешавају се пред олтаром и дубоко у срцу. Манастир Светог Саве није само манастир — он је наш живи подсетник на духовне корене. Стати тамо и послужити у благодарности било је за мене највеће славље.

С.Р.: Коју поруку бисте упутили младом свештенству и монаштву које тек почиње свој пут?

М.Л.: Волите Литургију више него себе. Никада не журите у молитви. Научите послушност пре него што пожелите да водите. Читајте Јеванђеље сваки дан, не ради знања, већ ради вечног живота. Највећа проповед епископа или свештеника није изговорена, већ проживљена — кроз стрпљење, опроштај и невидљиву жртву. И увек имајте на уму: Црква није наша да је водимо, већ Христово Тело чији смо ми само слуге.

С.Р.: Улазите у наредну деценију Ваше архијерејске службе. Која је Ваша молитва?

М.Л.: Моја молитва је једноставна — да ми Господ подари смирење и чисто срце, како бих Му служио до краја. Да наш народ остане веран на овој земљи, чувајући светлост Православља у својим домовима и срцима. И да, када дође мој час, будем нађен у миру — измирен са свима, пун благодарности за све, и да још шапућем: „Слава Богу за све.“

Извор, фото: Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка