Пажњи читалаца сајта "Живот Цркве" препоручујемо интервју са архиепископом аљаским г. Алексејем (Традером), епископом Православне цркве у Америци. Овај врсни архијереј Цркве Христове, рођен је и одрастао у Сједињеним Америчким Државама у методистичкој породици. Владика је стекао широко образовање завршивши студије хемије, религиологије и теологије. Своје академско усавршавање крунисао је докторатом из патрологије и психологије на Солунском универзитету у Грчкој. Оно што је још вредније, своја знања из богословља проверио је и на пустињском Универзитету Свете Горе Атонске. Више од десет година, будући епископ, подвизавао се у светогорском манастиру Каракалу. Православна црква у Америци изабрала га је 2022. за епископа на Аљасци.

Владико, благословите. Прво питање је: верницима је понекад тешко да нађу духовника, многи га немају, како бисте такве људе посаветовали?

- Идите на исповест код било ког доступног свештеника и добро се исповедите. Постоји много књига о томе како се исповедати које се могу наћи и прочитати. Веома је важно припремити се за исповест: молити се, истражити свој живот од последње исповести. Како сте провели време у односу према свом ближњем, себи и свом Богу. Да ли су моји поступци били угодни Богу или не? Тако, човек бележи све што треба исповедити, сваку духовну рану срца. Записује све што жели да каже како ништа не би заборавио, већ да све исповеди. Та душа ће примити благодат Божију када се над њом прочита молитва разрешења. Дакле, прва ствар на коју верник треба да се усредсреди јесте да се исповеди најбоље што може. Затим, треба да оде да пронађе доступног свештеника. Важно је желети промену и молити се да Бог просветли свештеника коме идете и да му да праву реч за вас. Понекад ће свештеник рећи врло мало осим „будите стрпљиви и молите се“. Примите ту реч са захвалношћу, памтећи шта је најважније, да учешћем у тајни исповести примате благодат Божију, ваши греси су опроштени. Само то треба да вас подстакне да не стајете на путу спасења и да идете напред.

Наравно, велики је благослов ако човек има доброг духовника. Али чак и ако неко не може да нађе таквог духовника, могуће је да верници воде веома озбиљан духовни живот у Христу, благословен живот у коме се мењате од горег ка бољем, живот кроз који ћете осетити укус Неба.

Ако човек има духовника, како би требало да се гради овај духовни однос да би био исправан и угодан Богу?

- Чини ми се да сваки духовник треба да гледа на особу која му долази из одређене перспективе. То је да види човека не само онаквим какав је у овом тренутку, већ и онаквим какав може постати благодаћу Божијом када превазиђе своје страсти. Човек се мења ако следи заповести Божије, ако живи животом Цркве. На човека треба гледати из ове перспективе. Како Бог гледа на човека? Као на биће по Његовом лику. Бог жели да откријемо Његов лик у себи. И то је наша полазна тачка. Духовник види шта човек може постати, и његов главни задатак је да га подржи, да га подстакне да живи црквеним животом. Такав живот укључује редовно учешће у Тајни Исповести, у причешћу са благословом свештеника, у борби против својих страсти, у тежњи ка смирењу. И када је све то присутно у животу човека, такви духовни односи на крају преображавају његов живот и постају благослов за њега.

Владико, на Солунском универзитету студирали сте патристику и психологију, одбранили сте докторску тезу. Шта је главни узрок депресије код савремених људи? Како се могу ослободити овог стања?

- Депресивна особа свој живот види као црн. Све око њега је мрачно. Његова будућност чини му се тамном и безнадежном. Таква особа такође види себе у тамном светлу, не види ништа добро у себи. Али за хришћане, ако су прави хришћани, постоји другачија перспектива гледања на себе и свет. Наравно, постоје страсти у хришћанима које покушавају да превазиђу, али они такође виде врлине које треба развијати и перспективу њиховог развоја.

Када хришћанин погледа око себе, види своју браћу и сестре, сваког од њих као образ Божији. Иде у цркву и тамо целива свете иконе. И разуме да није сам на овом свету, да око њега постоји „облак сведока“ (Јеврејима 12:1), заиста велико мноштво светих сведока.

Када хришћанин гледа у своју будућност, види могућност да ће ући у Царство Небеско, да ће заувек пребивати са Христом, са Царем свих, са Пресветом Богородицом, Небеском Царицом и са свим светима. И у овом случају, већ је веома тешко остати депресиван.

Мислим да је за православне хришћане веома добро да се увек сећају примера светих мученика који су се држали свете Православне вере до самог краја и тако примили своје венце. Ови свети мученици су постали победоносни у својој борби за Христа, и били су радосни у тренутку свог мучеништва о чему читамо у њиховим житијима. Знали су да ће бити мучени, да ће морати да поднесу много физичког бола. Људи око њих су их мрзели, исмевали, и све су то поднели. На крају, после свих врста мучења, све се завршило физичком смрћу. Ако погледате подвиг мученика из световног угла, они би требало да буду најдепресивнији људи на свету. Али шта видимо? Остали су радосни. И све зато што су окренули очи ка Христу и осетили да је Он са њима у свој Својој сили.

Чини ми се да ће решење проблема депресије бити промена начина на који човек гледа на свет, врста метаноје (преведено са грчког – промена ума – нап. А.К.). Потребно је променити овај поглед из секуларног, световног, недуховног у свету духовну перспективу и почети гледати на свет очима вере. Наравно, постоје клинички случајеви депресије, када је узрок болести хемијски дисбаланс у људском мозгу. Али, наравно, чак и на ово стање веома утиче начин на који човек гледа на свет. Да ли гледа из перспективе Јеванђеља и Светих Отаца? Или је то безбожнички поглед, као да Бога нема? У потоњем случају, морамо признати да је то поглед безумног: „Безумник рече у срцу свом: нема Бога“ (Пс. 13:1).

Многи људи изгледају као верници. Иду у цркву, поштују иконе, крштени су, али, нажалост, то су људи мале вере, које Господ у Јеванђељу назива „маловерни“ (Мт. 6:30). Шта је потребно вернику мале вере? Треба да се молимо: „Господе, пошаљи ми више вере, тако јаке вере као што је вера светих.“ 

И ако имамо веру као свети, ако имамо исту љубав према Христу као свети, онда ћемо имати исту радост као свети. Тада ћемо разумети шта је свети апостол Павле мислио када је рекао: „Увек се радујте“ (1 Сол. 5:16). И то је заиста оно што нам хришћанима треба.

Да ли је могуће да савремени човек стекне тако јаку веру какву су имали светитељи?

- Да би се таква вера накупила, молитва је неопходна и важна: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Потребна нам је молитва пре спавања; молитва када се пробудимо; молитва током целог дана. Љубав према Христу је важна. Треба да тражимо прилике да Му угодимо. У свакој ситуацији имамо избор да ли ћемо поступати по страстима или чинити оно што је угодно Богу. Увек треба да се питамо: „Како могу да поступим у овој или оној ситуацији на начин који ће бити највише угодан мом вољеном Господу Исусу Христу?“ Морате поступити на основу тога. И тада ће нам Христос сваки пут послати мало Своје благодати. Ако постепено стичемо Божију благодат у својим срцима, то ће помоћи да зрно вере у нашим срцима расте. И из овог заливеног семена може се појавити прелеп мирисни цвет.

Свако од нас има живо срце које куца, воли и боли. И треба да се трудимо да више волимо Христа, да растемо у љубави према Њему, да више волимо Мајку Божију, да се трудимо да будемо послушнији Христовим заповестима. Неки овај раст описују као лестве, неки као пењање на планину. Али суштина се не мења, она укључује духовни раст. И не би требало да буде нагло, са јуришима, не. То би требало да се ради нежно, постепено, корак по корак.

Сетите се, као што је Спаситељ рекао: „И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти“ (Мт. 10:42). Мали кораци које хришћани предузимају зато што су хришћани и желе да покажу Богу да Га воле, сви ће се заједно сабрати. И на крају ће човек постати светитељ. Опет, желео бих да нагласим да је ово ствар вере. Имамо примере светих, укључујући и савремене, који својим животима показују да се светост може постићи.

Владико, молим вас реците ми, да ли сте и сами упознали људе који би се могли назвати светима? Можете ли нам испричати своје искуство са њима?

- Да. Мислим да ћу именовати неколико који су свима познати. На пример, упознао сам Преподобног старца Јефрема Катунакијског. Једном сам се попео у његову келију у Катунакији, која је била на тешко доступном месту. Али тада сам био млад и могао сам то да урадим. Он је већ био стар и слеп; ништа није могао да види. Био је окружен својим ученицима. Дао ми је свој благослов. А ја, неискусни млади искушеник, осетио сам у том тренутку да сам у присуству духовног дива импресивне снаге. Личио је на пророка из Старог Завета, попут пророка Мојсија. Ово је светост која се може осетити изненада као удар грома из ведрог неба.

Упознао сам и Светог Пајсија Светогорца. Чега се сећам у вези њега? Његове изузетне доброте, једноставности и највећег смирења. У то време, био сам само искушеник, да будем искрен – нико и ништа. Али овај свети човек пришао ми је и затражио мој благослов (вероватно, видевши да ће искушеник једног дана постати Епископ Алексеј – нап. А. К.). Показао је велико смирење преда мном. Такође, упознао сам преподобног старца Емилијана из манастира Симонопетра. Овај сусрет је вероватно био један од најважнијих у мом животу. Дошао сам у Симонопетру заједно са сабратом из мог манастира који је био јеромонах. Старац је разговарао са јеромонахом, али није имао времена да разговара са мном, искушеником. То је било исправно из старчеве перспективе. Али пре доласка на Свету Гору, читао сам о овом старцу и заиста желео да разговарам са њим. Признајем, био сам мало узнемирен што није имао времена за мене, али је имао времена да разговара са мојим пратиоцем. Отишао сам у пећину Светог Симона и направио метаније. И у једном тренутку, један од монаха ми је пришао са речима: „Старац сада каже да ће те примити.“ Одмах сам отишао к њему.

Као што сам споменуо, овај сусрет је био један од најважнијих у мом животу. 

Старац ми је много испричао о томе шта ће ми се касније догодити. Дао ми је неке савете како да сачувам огањ вере у срцу, радост Христову. Али заједно са његовим речима, поразила ме је чињеница његовог присуства поред мене, његов сладак и миран осмех који му је остао на лицу.

И потребно је, можда, рећи и о игуману манастира Каракала, где сам постао сабрат и примио велику и анђелску схиму од архимандрита Филотеја. Он је био ученик старца Јефрема Филотејског. Његова посебна доброта и љубав дубоко су дирнуле моју душу. 

Сећам се једном док се молио, био сам тада поред њега, и осећао сам се као да сунце сија поред мене правом топлином.

Сви ови људи били су сједињени искреном љубављу према свему и свима, у једноставности са ватреном вером у Бога.

Служили сте у женском манастиру Светог Димитрија у Неа Кердилији. Да ли мислите да постоји разлика између мушког и женског монаштва? Зашто је тако мало жена међу светима које је Црква прославила?

- Наравно, суштина монашког живота иста је за све у било ком манастиру. Мушкарци, узгред, често примећују да су жене успешније у уређењу својих манастира. Монахиње су најбоље куварице, најбоље баштованке, манастир обично украшавају лепше од монаха. Главна разлика, по мом мишљењу, јесте већа истанчаност женске душе, која је видљива кроз ове спољашње манифестације.

Лик монашког живота је исти за све, а достизање светости за свакога се дешава другачије. Монахиње се труде да смирено угађају Богу, да чине вољу Божију у свом животу, док се монаси труде да постану духовни атлете, исцрпљујући се постом, бројним метанијама. 

Такође мислим да монаси покушавају некако да стекну у срцу кап нежности коју има Богородица, јер је по природи код мушкараца то мање изражено. А монахиње виде подвиг мученика и труде се да стекну више мужевности и истрајности као врлину. 

То су разлике, по мом мишљењу. Али циљ свих монаха је исти – живети у Христу. То је заједничко и најважније.

Што се тиче светих, ми имамо Најважнију Светитељку – Пресвету Богородицу. Свети Никодим Светогорац рекао је да је Она друга у Царству Небеском после Свете Тројице. Сећате се, имамо службу за све свете након празника Педесетнице, када поштујемо свете, познате и непознате? Искрено говорећи, нисам сигуран да има више мушкараца у Царству Небеском него жена. Мислим, да је једина ствар  је у томе, што је појава светог човека овде на земљи приметнија него свете жене. То је вероватно разлог зашто је више мушкараца међу светима.

Превели сте књиге о Светом Пајсију Светогорцу са грчког на енглески. Молим вас, реците ми нешто о томе.

- Превео сам две књиге о њему по послушању свом игуману. Прву је написао јеромонах Исак, била је то биографија старца Пајсија (по којој је касније руски креативни тим снимио вишеделни филм о светитељу – нап. А. К.).

Друга књига звала се „Три гуруа, један младић и старац Пајсије“. Говорила је о младићу који је посетио старца Пајсија. Међутим, настављајући да трага за истином, отишао је у Индију, посетио тамошње манастире (ашраме). Превод ове књиге тражили су из Аустралије, где је било много младих људи који су такође посетили Индију, трагајући за истином у хиндуизму. И тако сам је прво превео. Конкретно, ту су лепа учења о старцу Пајсију, његовој светости и једноставности. Признајем да ми није било лако радити на овој књизи, али знам да је на крају била корисна многим људима.

Реците нам нешто о вашем служењу на Аљасци. Које потешкоће и радости имате?

- Аљаска је тако дивно место где живе дивни људи! Никада нисам мислио да ћу постати епископ у овој држави. Али овде видим Промисао Божији. Знате, постоји чак нешто заједничко између Грчке, где сам дуго служио, и Аљаске. Овде има много православних села. И велика је радост за мене што се многи мештани изјашњавају као православци. Они нису Руси, али многи од њих су имали руске претке, можда чукундеде, чукунбаке. И то је прилично уобичајено. Углавном захваљујући браковима Руса са домороцима, Аљаска је својевремено постала православна. До данас се овде могу видети многи одјеци руске културе. Велика ми је радост да посећујем локалне православне парохије.

Али постоје, наравно, и потешкоће. Када је Русија продала Аљаску Америци у 19. веку, америчка влада је почела да врши велики притисак на православне. Овде су послати протестанти, баптисти, методисти, презвитеријанци и представници других хришћанских деноминација. Људи у влади имали су идеју да потпуно избришу сваки траг руског Православља на Аљасци. Затворили су руске парохијске школе широм Аљаске јер се у њима говорио руски језик. Штавише, покушали су да потисну индијанске језике који се овде говоре, односно, покушали су да униште локалну, аутохтону културу, како би овдашњи људи усвојили америчку културу.
Сада имамо веома мало свештеника. 

Под мојим непосредним руководством налази се 80 парохија и укупно 25 свештеника за све те парохије. Век након тих тешких догађаја, постојање Православне цркве на Аљасци је право чудо Божије. На крају, могли су је потпуно уништити амерички мисионари из разних хришћанских деноминација који су дошли овде са Библијом у рукама.

Недавно смо прославили Рођење Христово, а моји парохијани су певали: „Рождество Твоје, Христе Боже наш“ (пева на црквенословенском). Срце ми се радује када их чујем. Био сам у једној парохији у месту које се зове Атка, и верници из Атке су ми певали божићни тропар на црквенословенском. Веома су поносни што познају Светог Јакова још од када је тамо дејствовала Православна црква у 19. веку. Од тада нису имали сталног свештеника. И када смо тамо служили, цело село је дошло на исповест, а затим на Литургију, и на причешће. Да будем искрен, видим мала чуда како се дешавају мом драгом аљаском стаду.

^{Архиепископа Алексеја дочекују његови епархиоти из парохије New Stuyahok, фото: епархијски сајт}

Наравно, бити овде је Божији благослов за мене. Да, веома је тешко, али је заиста благослов. И сваки свештеник из Русије који дође на ова места моћи ће овде несметано да служи Литургију. Бићемо веома срећни. Свештеници наше епархије гледају према Русији са великом љубављу.

Уопште, људи на Аљасци и даље имају топлу љубав према руским свештеницима, јер када су руски православни хришћани дошли овде, још у 18. веку, нису ништа уништили, већ су, напротив, подржавали локално домородачко становништво. И шта су урадили? Додали су локалној култури веру у нашег Господа Исуса Христа и лепоту православне вере. Када су Американци дошли овде, покушали су да униште и веру и културу домородачких народа, желећи да их претворе у обичне Американце. Овде је дивно, наравно, и веома сам срећан и захвалан Богу што сам овде и што служим на Аљасци.

Владико, посетили сте Русију. Молим вас, поделите своје утиске о нашој земљи.

- Ох, била ми је велика радост да посетим Русију и Москву! Веома ме је дирнула чудесна красота руских цркава, прелепа богослужења, дубока побожност руског народа и њихова топла гостољубивост! Молим се да ми Господ дозволи да поново посетим вашу земљу.

Шта бисте за крај поручили руским верницима?

- Вероватно бих их само подсетио на оно што већ знају. Православни верници су људи истините вере, и друге нема: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн. 14:6). Свето Православље је ризница свих ризница. Зато људи треба да се држе свете Православне цркве, треба редовно да учествују у Светим Тајнама, треба да читају Житија Светих, да имају Исусову молитву и на уснама и у срцу. Покушајте да обновите све што је било свето и свештено у Светој Русији, поштујте црквене постове и празнике. И тада ће руски верници учинити Русију блиставом. И она ће постати оно што треба да буде – светлост за остатак света, прослављајући Бога. Амин.

Интервју водила: Александра Калиновскаја, извор и фото: Diocese of Sitka & Alaska
Превод и уређење публикације: "Живот Цркве"