пише: Раде Живковић

Он није био човек — био је гром и муња у виду човека. Владалац, песник, филозоф и бунтовник, монах, који је са истом лакоћом у рукама носио и сабљу и перо. Свака Његова реч била је пророчка за неколико наредних генерација — заправо, за вечност. Његова мисао имала је брзину муње која пара небо над Ловћен планином. Време, људи и нељуди натјерали су га да у једној руци држи крст којим благосиља мач, а у другој перо соколово, умочено у полукрваву тинту.

Његов српски народ је малобројан, али је у Његовим стиховима и дјелима највећи на свијету, и Он нас је навикао да се никада ни у чијем другом, осим Његовом огледалу, не огледамо. Његово поимање слободе тешко је докучиво обичним смртницима, јер је први примјетио да слободу не можемо освојити на земљи ако је не освојимо у духу.

„Народ без вјере, без правде и без памћења није народ но прашина коју вјетар носи“ — рече давно Он и даде нам путоказ како постићи националну и духовну чистоту, и када патимо и када стојимо усправно.

Родио се прије 212 година и никада није умро — само се прије 174 године вазнео међу звијезде, у сазвежђе највећих, у нади да ћемо Горски вијенац и Лучу микрокозму знати да растумачимо и препознамо гдје се крије вјечна ватра слободе.

Најмање што можемо да учинимо за Њега јесте да баш Њему вратимо слободу — да и Њега и Господа као народ замолимо за опрост гријеха, и највећег међу нама ослободимо мраморних Мештровићевих и Титових окова, вративши му мир у Његовој капели, чију обнову треба започети без одлагања. Тамо гдје је припадао — изнад облака, под небом и под Богом, а не под бетонским сводовима.

На дан пресељења међу бесмртне бесмртног Петра II Петровића Његоша — владике, песника и највећег свјетског епског филозофа — ситно слово посвети нејаки раб Божији и грешник Раде Живковић, новинар, писац и есејиста из Београда.

Извор, фото: Ин4С