Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански Фотије данас је са свештенством освештао Капелу Светих српских новомученика јасеновачких у Шкарићу код Шамца.

Након освећења, митрополит Фотије је рекао да је ово храм посвећен јасеновачким жртвама, а да је Јасеновац велика отворена рана на тијелу српског народа, те да је о томе тешко говорити.

"Био сам 18 година владика у Далмацији и имао сам прилику да будем на многим српским стратиштима, у Глини, Јадовну, на Пагу... За нас је то болна рана, али с друге стране, ми смо људи који вјерују у васкрсење, у побједу доброг над злим", истакао је митрополит Фотије, наглашавајући да је Јасеновац српско стратиште у којем је, како су стручњаци утврдили, страдало најмање 700.000 жртава.

Високопреосвећени је напоменуо да је добро да овдје буде капела која ће подсјећати на многобројна српска страдања, не само на Јасеновац него и сва стратишта.

"Наша је историја мученичка, страдална, али је наша историја васкрсна и верујемо у Васкрсење, у победу добра над злом и да ћемо једног дана, ако Бог да, пред Богом  бити награђени", каже митрополит, додајући да ће се у капели вршити службе, људи испраћати у вјечни живот, али ту ће се и учити православној вјери и етици, те да жртве нису узалудне.

Митрополит зворничко-тузлански каже да Србима предстоји велики подвиг у борби за очување својих историјских чињеница, као и да Срби у Републици Српској треба да покажу своје јединство.

Начелник општине Шамац Ђорђе Милићевић каже да је митрополит Фотије радо виђен гост у општини Шамац јер долази да подржи све оно што општина ради са становништвом, а ово је један од тих примјера - изградња капеле која ће красити ово мјесто у временима која долазе.

Висина капеле је десет, а ширина шест пута пет метара. Изградња капеле у мјесном гробљу износила је 55.000 КМ, од чега је 35.000 КМ дала општина Шамац и 20.000 КМ мјештани Шкарића и осталих мјесних заједница.

БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА

Часни оци, господине начелниче, уважена господо сарадници нашег начелника, драга браћо и сестре, радујем се што сам данас могао доћи овде да осветим овај мученички храм посвећен јасеновачким жртвама.

Јасеновац је једна велика, отворена рана на телу нашег српског народа, и о тој теми је тешко говорити. Био сам осамнаест година владика у Хрватској – у Далмацији, Шибенику, Крки – и имао сам много прилика да будем на другим стратиштима: у Јадовну, на Пагу близу Шибеника, и на другим местима.

У Јасеновац сам ишао још као студент теологије, па чак и као средњошколац. То је за нас болна рана, али ми смо људи који верују у васкрсење из мртвих, у победу добра над злом. Верујемо да је тај највећи српски град под земљом, заправо, град светитеља. Наша Црква је канонизовала јасеновачке мученике који су пострадали у то доба, а и ми смо у нашој Епархији канонизовали мученике зворничко-тузланске који су страдали у 20. веку — у Балканским ратовима, Првом и Другом светском рату.

Рат деведесетих је још историјски млад. Потребно је да прође одређено време да би се о њему могло доносити правилне историјске оцене — таква су историјска правила.

Што се тиче Јасеновца, то је наше највеће стратиште. Такозвана Земаљска комисија, која је била формирана 1956. године, утврдила је да је тамо пострадало најмање 700.000 људи. То наша историја, предање и традиција чувају — и ми верујемо да је то истинито. Постоје нови научници, попут Гидеона Грајфа, који је недавно радио са својом групом на истраживању броја жртава. Њега је ангажовао наш блаженопочивши патријарх Иринеј. Та група је утврдила да је број жртава био између 1.100.000 и 1.200.000, али, ради неке политичке коректности, остали су при броју од 700.000 који је утврђен након рата. То је за нас чињеница и релевантан податак.

Чули смо и другачија мишљења, са којима не можемо да се сложимо. Сећам се, док сам био владика далматински у Хрватској, да сам на телевизији гледао покојног кардинала Кухарића, претходника надбискупа Бозанића, како је рекао да је у Јасеновцу пострадало само „четрдесет тисућа Срба“. Не знам одакле потичу такви подаци, јер нису историјски утемељени ни оправдани. Ми се држимо онога што смо слушали, учили и што је предање наше Цркве – и тако ћемо мислити и убудуће.

Добро је што овде постоји ова капела која ће нас подсећати на сва наша страдања – не само на Јасеновац, него и на стратишта из Балканских ратова, као и Првог и Другог светског рата, када смо били нападнути и поднели велике жртве. И у несрећном рату деведесетих поново смо морали да бранимо своје положаје, своје постојање на овим просторима. Тада смо дали 30 до 35 хиљада живота за Републику Српску. То су били углавном млади људи – нови мученици: јасеновачки, косовски, зворничко-тузлански и других наших епархија.

Наша историја је мученичка и страдална, али и крстоваскрсна. Верујемо у васкрсење из мртвих, у победу добра над злом и у то да ћемо једног дана пред Богом бити награђени.

Нека Бог да свако добро онима који су помогли да се ова лепа капела заврши. Она је мала просторно, али ће у њој бити вршене службе и испраћаји у вечни живот. Са друге стране, овде ће се учити православној вери и етици – да наше жртве нису узалудне, већ да су то наши светитељи, мученици, људи који су страдали јер нису хтели да се одрекну своје вере, имена и презимена.

Данас неки кажу „православци“, али они су желели да се зна да су православни Срби, са својим именом и презименом, са својом нацијом.

Нама Србима предстоји велики подвиг – борба за очување наше историје и истине о нашем страдању. То треба да чувамо као очи у глави. Треба да радимо и на поновном уједињењу српског народа који живи на простору некадашње Југославије. Када то кажем, мислим најпре на Републику Српску и Србију, али и на друге просторе, попут Црне Горе, која је до јуче била српска држава, и на остале делове где живи наш народ.

Можда нам то данас изгледа апстрактно, далеко и немогуће, али Богу је све могуће – само треба да верујемо.

Нека Бог да да ми Срби у Републици Српској покажемо своје јединство и заједништво. Сада предстоје избори за председника – нека све протекне у културној и демократској атмосфери и нека добијемо председника који ће чувати институције Републике Српске.

Неки су говорили да је Црква подржала председника Додика због напада којима је изложен. Међутим, Црква није подржавала појединце, већ све што је добро, а пре свега – Републику Српску и њене институције. Сутра ће бити други председник, прекосутра трећи — то је природан ток. Став Цркве је да се брине о ономе што је најважније за наш народ и нашу историју.

Нека сте благословени Богом. Чувајте се и молите једни за друге. Сви се молимо Богу да се очувамо на овом простору, јер ако сачувамо Републику Српску, то ће бити корак ка свему што смо данас рекли и наговестили.

Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!

Извор, фото: Епархија зворничко-тузланска