Његово високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Свето писмо није историографско дело. Оно је књига богословља; говори о Божјем деловању међу људима, док Бог дејствује унутар људске стварности и људског живота. Када верници читају и разумеју оно што је Бог учинио за њих, они своју историју читају у светлости тог божанског деловања, јер за верника нема живота одвојеног од Бога. Управо у том смислу приступамо историјској димензији Светог писма.

Историјске књиге баве се историографијом: подробним бележењем догађаја, што прецизнијим утврђивањем времена када су се одиграли, прикупљањем различитих сведочанстава о једном догађају, њиховим упоређивањем и испитивањем како би се дошло до што тачнијег сазнања о томе шта се догодило, када и на који начин. У том смислу, Свето писмо није историјска књига, иако садржи податке који су корисни за историјско проучавање.

Пут народа Старог завета – а самим тим и сваког верника – налик је путу сиромашног човека који је изненада сазнао да је његовом једином сину потребна скупа операција, док он сам није имао ни пребијене паре. Обратио се своме Господу, приносећи молитву из тужног и скрушеног срца и предајући своју патњу у Божје руке. Следећег дана стигла му је новчана дознака од брата из иностранства, са којим годинама није био у контакту. Када ју је отворио, видео је да је послати износ био тачно онолики колико му је било потребно. Ако је тај човек истински верник, његово искуство навешће га да у ономе што је Бог учинио за њега види нешто значајније од болести свога сина. Штавише, болест његовог сина постаје средство кроз које се открива Божје деловање.

Верник такав догађај не види као случајност, него као промисао – заправо, као Божје промислитељско старање које му је унапред припремљено. Када другима приповеда о ономе што се догодило, он пре свега говори о Божјем деловању и Његовој интервенцији у свом животу. Колико је само догађаја кроз које нам Бог говори и улази у наш живот!

Верник чита своју прошлост – то јест, своју историју – у светлости Божјег присуства у свом животу и Његовог сапутништва са њим; слава Му. У супротном, он сам себе чини слепим за дела Божја. Приповедајући о том божанском деловању, понекад може да претера, понекад да га погрешно протумачи, а понекад да Бога заодене у људску културу. Тако ствари бивају међу људима.

Узмите неколико сведока саобраћајне несреће у којој аутомобил удари човека и добићете неколико сведочења, од којих су сва истинита. Ипак, сваки сведок приповеда о ономе што је видео кроз призму сопствене реакције на догађај. На његово сведочење утичу многи чиниоци: његово психичко стање и темперамент, прецизност његовог запажања, способност анализе, то да ли је лично повезан са возачем или повређеним, и тако даље.

Тако је било и са народом Старог завета. Бог га је пратио како би поставио темељ преко којег ће открити Себе човечанству. Током тог заједничког хода народ је често био задивљен Његовим делима, али је неретко погрешно разумевао Његове намере. Понекад је исправљао своје заблудело понашање, али је често занемаривао и Њега и Његове заповести.

Стари завет је божанским истинама поучавао човечанство практично, а не теоријски. Народ је схватио да побеђује када је послушан Богу, а да бива поражен када Га напушта или Му је непослушан. То је, на пример, богословски ритам Књиге о судијама. Народ је научио да Бог може да га нахрани ни из чега када је добио ману и препелице, али и да ће гладовати ако се буде уздао у Његове дарове уместо у Њега Самог, када је увидео да се мана кварила кад год су је чували као залиху за себе.

Историју Старог завета треба да читате како бисте разумели како Бог делује са вама лично. Ипак, не треба јој приступати само у њеној људској димензији, него и у божанској. Зашто? Зато што она није тек обична људска историја. Она је, с једне стране, историја односа човечанства са Богом, а с друге, историја Божјег деловања у човечанству.

Историјски догађај није крајњи циљ; то је, напротив, богословље скривено у наборима догађаја и иза њега. Свето писмо помиње догађај пре свега да би открило његов богословски смисао, а не да би га хроничарски забележило. Када Свето писмо, на пример, приповеда о паду Јерихона, оно то чини у литургијском стилу. Зашто? Зато што је, према мишљењу многих истакнутих научника, град већ био потпуно разорен и напуштен најмање два века пре него што су Исус Навин и његов народ ушли у њега.

Како то треба разумети? Вековима након што се народ настанио у земљи, и након успостављања монархије и њених управних институција, започело је писмено бележење верске историје заједнице. Писари су почели да записују предања која су се вековима чувала усменим путем. То није било својствено само Јеврејима. Сви древни народи писали су своју историју на основу предања која су се усмено преносила из времена пре настанка писма. Међутим, оно што се чувало и усмено преносило било је усредсређено пре свега на Бога и Његову улогу у животу заједнице. Протоком времена, стога, то све више постаје богословско читање догађаја, а мање њихова прецизна хроника. Тако је, у очима каснијих нараштаја, насељавање разореног града постало Божји дар.

Када је заједница Старог завета уживала стабилност и благостање, у свом наслеђу видела је величину и моћ, а Бога је сматрала својим ослонцем и заштитником. Када је била понижена и поражена, доживљавала је то као да ју је Бог напустио, али и као Његово кажњавање и васпитавање. Бог је имао Своју улогу у обликовању народа, као што уметник клеше камен да би од њега начинио прекрасну статуу. На крају је Бог обликовао верни остатак из којег је дошао Христос и отворио врата свим народима.

Историја Старог завета јесте историја сваке људске душе која путује са Богом. Свака душа, подвизавајући се у духовној борби и настојећи да разуме Божје намере, греши и пада, каје се и поново устаје, затим залута па долази к себи. Током читавог тог пута Бог је прати као водич, пастир и васпитач – благ и строг, присутан, а понекад наизглед одсутан, милујући је и ударајући. Он зна како да нас води све док нас не доведе на пашњаке спасења.

Али проблем са људима, уопштено говорећи, јесте у томе што Бога често доживљавају само као чудотворно биће, желећи да Он буде нека врста задивљујућег мађионичара. Од Њега траже чуда, али их замишљају према сопственом схватању, а не према Његовом. У мани и препелицама желе да виде само чудесну кишу с неба, а одбијају да виде Божје чудо у томе што се долазак народа који је бежао, гладан и исцрпљен, на обалу подударио са сеобом птица са севера на југ!

У потапању фараонових бојних кола желе да виде чудесно раздвајање и поновно спајање вода Црвеног мора, онако како је приказано у чувеном филму „Десет заповести“. Али одбијају да препознају чудесно Божје деловање у томе што је Он искористио плиму и осеку у мочварним пределима језера Црвеног мора како би омео кретање фараонових бојних кола. Управо о томе говори четрнаеста глава Књиге Изласка.

Бог може да учини величанствено чудо, али исто тако може и природу коју је створио да стави у службу Својих божанских намера.

Једна старија Пољакиња, која је патила од јаке зубобоље, пожалила се свом парохијском свештенику на Светог Антонија – светитеља коме се у Пољској верници обраћају за помоћ код зубобоље – јер није услишио њене молитве и исцелио је. Свештеник се помолио и затражио од светитеља одговор. Светитељ му се јавио и рекао:

„Шта да јој радим, оче? Три пута сам јој послао зубара!“

Зар се многи људи управо тако не односе према Богу?

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"