Поступак за додељивање томоса о аутокефалности регулисан је правним актом и правним правилима која се доносе на Предсаборским конференцијама и она постају део црквеног права Православне Цркве. У предсаборском процесу утврђена је процедура за додељивање томоса (одлуке) о аутокефалности црквено аутономном региону, у припремном периоду за одржавање свеправославног сабора на Криту, 2016. године. Предсаборски процес је иницијатива за доношење закона потребних за одржавање Свеправославног сабора на Криту (већ одржан, али је ништаван), од стране законодавно-правних комисија (Свеправославне комисије – Комисије). Од пет Предсаборских комисија, Четврта и Пета комисија односе се на додељивање аутокефалности и аутономије, а оне су одржане 1993. и 2015. године у Шамбезију (Швајцарска, у седишту Светског Савета Цркава, где Православна Црква има Сталну делегацију [канцеларију] Васељенског Сабора [Свеправославни Сабор; n.b. Васељенски сабор је легитимна институција, а Васељенска патријаршија је нелегитимно самододељивање прерогатива]). На овим Комисијама утврђено је да канонску надлежност за проглашење аутокефалности има Свеправославни Сабор (носилац законодавне/канонске власти у Православној Цркви). Право на додељивање статуса аутокефалности је формално-правни закон, донет 1993. године, и исти поступак је потврђен на Петој предсаборској комисији, у којем је утврђена процедура за додељивање аутокефалности. Закон одређује искључиву и ексклузивну канонску надлежност Свеправославног Сабора за додељивање аутокефалности, опште-православни процес у којем учествују све Помесне Православне Цркве*. Значи, и у Православној Цркви управне поступке воде органи црквене управе у складу са надлежношћу утврђеном у формалним законима, уз примену материјалних закона. Материјални закон о утврђеној надлежности за додељивање аутокефалности описан је у поступку Одлуке Четврте предсаборске комисије. Формално-правно, односно према управном процесном праву, надлежност (право) за додељивање аутокефалности има Свеправославни Сабор.

Управни поступак за доделу томоса о аутокефалности уређује надлежност, радње и акте које предузимају и доносе органи црквене управе. Овлашћени орган за доношење одлуке (томоса) о аутокефалности је Мајка-Црква, која добија захтев за аутокефалност од одређеног њеног (аутономног) црквеног региона, који је под њеном јурисдикцијом. У управном раду, Мајка-Црква има право да самостално одлучује и да у самом управном поступку донесе управни акт (одлуку или томос).

Управни орган који поступа у управној ствари је Архијерејски Сабор Мајке Цркве, као њен врховни црквени орган, у оквиру овлашћења Пете предсаборске комисије, самостално утврђује чињенице и околности, притом оцењујући да ли су задовољени црквени (еклисиолошки), канонски и пастирски услови за додељивање аутокефалности неком њеном аутономном региону. Доносећи одлуку о аутокефалности аутономног региона, управни орган у диспозитиву даје и формално-правни предлог за свеправославно прихватање аутокефалности и одлуку (томос) о аутокефалности доставља Цариградској Патријаршији.

Поступак је утврђен на Петој предсаборској комисији и формулисан је на следећи начин. Мајка Црква која добија захтев за аутокефалност од одређеног (аутономног) црквеног региона, који је под њеном јурисдикцијом, оцењује да ли су задовољени црквени (еклисиолошки), канонски и пастирски услови за додељивање аутокефалности. У случају када Архијерејски Сабор Мајке Цркве, као њен врховни црквени орган, даје сагласност за захтев, он Одлуку о аутокефалности, која садржи и формално-правни предлог за свеправославно прихватање аутокефалности, доставља Цариградској Патријаршији, као ПРВОЈ ПО ЧАСТИ катедри (патријаршији која има част, али нема законодавну власт у Православној Цркви), како би она отпочела ПРОЦЕС ЗА ДОБИЈАЊЕ СВЕПРАВОСЛАВНОГ КОНСЕНЗУСА за добијени томос, за онај аутономни црквени регион, који томосом добија аутокефални статус у Православној Цркви [n.b. свеправославни консензус још увек нису добиле православне цркве: Пољска, Чешка и Словачка, Финска и у САД, јер за њих постоји унилатерализам при додељивању томоса о аутокефалности, уместо примене стварне и помесне надлежности Мајке Цркве]. Дакле, право за додељивање Томоса о аутокефалности (Одлука Архијерејског Сабора) има Мајка Црква, затим она о својој одлуци обавештава Цариградску Патријаршију, али обавештава и друге помесне аутокефалне Цркве. Цариградска Патријаршија, пак, има част да проследи (процесуира) Томос на сагласност Свеправославном Сабору (свим Помесним Православним Црквама). Након што Мајка Црква прогласи да је неки њен регион испунио услове за аутокефалност, она подноси захтев Цариградској Патријаршији да обезбеди консензус за аутокефалност нове Помесне Православне Цркве. Затим, она, према свеправославној пракси, патријаршијским писмом саопштава све детаље у вези са поменутим захтевом и тражи изражавање свеправославног консензуса.

Са свим званичним документима (одлуке, коминикеи и сл.), надлежност Цариградске Патријаршије у вези са овим питањем била је ограничена на њену ПОЧАСНУ ДУЖНОСТ ‒ да пошаље одговарајуће Патријаршијско писмо свим помесним црквама и да „тражи“ изражавање свеправославног консензуса.

У поступку је утврђено, који орган даје аутокефалност, што значи да важи начело „nemo dat quod non habet“ (нико не даје оно што нема). Отуда, сагласно Одлуци Претсаборске комисије, и за Цариградску Патријаршију важи начело „Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet“, што значи да она „не може да пренесе на другог више права него што сама Патријаршија има права (одређених на Четвртој претсаборској комисији као права дата за решавање аутокефалности на Свеправославном Сабору)“. Нити, пак, Предстојатељ Цариградске Патријаршије може да изврши делегирање надлежности за доношење решења.

На основу формално-правног аспекта (управно процесно право), логично је претпоставити да након што Мајка-Црква одлучи да додели аутокефалност свом одређеном делу, ова одлука треба да буде поднета на разматрање поглаварима или овлашћеним представницима свих Помесних Православних Цркава и, у случају њихове сагласности са одлуком, да буде окончана издавањем Свеправославно-саборног Томоса о аутокефалности.

Управни акт – Томос или Одлука донесена од стране Архијерејског Сабора СПЦ, као акт донет од стране стварно и помесно надлежног органа (овлашћеног органа) за решавање предметне ствари – додељивање аутокефалности МПЦ – ОА, садржи неопходан канонски (законски/правни) основ.

Управни акт овлашћеног доносиоца Одлуке о додели аутокефалности МПЦ-ОА садржи диспозитив за управну ствар. СПЦ у диспозитиву Одлуке (Томоса) МПЦ-ОА признаје право да буде аутокефална црква (fully-fledged member, са свим правима – pleno iure) – са јурисдикцијом на територији државних граница Републике Македоније. Као последица каноничности (законитости) и правног дејства, управни акт стиче правноснажност.

Управни акт, који је донет у канонском поступку од стране стварно надлежног органа СПЦ (Мајка-Црква), је законит и производи одређена правна дејства, како у односу на странку на коју се односи (МПЦ – ОА), тако и на трећа лица (Цариградску Патријаршију и све остале Помесне Православне Цркве). У конкретном случају, овако донети Управни акт – Одлука/Томос, производи правно дејство према свим субјектима у саставу Свеправославног Сабора (erga omnes).

Правноснажност је својство управног акта које означава његову правну непроменљивост. Постоје две врсте правноснажности:

1. Формална правоснажност – означава процесну немогућност да било која странка правним средствима побија неки управни акт (не може да употреби нити тужбу, нити жалбу).
2. Материјална правоснажност – немогућност органа да накнадно мења, поништава или укида претходно донети управни акт.

Управни акт против којег се не може изјавити жалба, нити покренути управни спор, а којим се решавало о правима, обавезама или правним интересима странке, је правоснажни управни акт. Управни акт постаје правоснажан и уколико се странка одрекла права на жалбу. У конкретном случају, странка о чијим правима се одлучује управним актом, МПЦ – ОА нема правни интерес за подношењем ни жалбе, нити за покретањем управног спора, тако да је у сваком случају наступила правоснажност.

Овај Управни акт – Томос/Одлука донесен/а од стране Архијерејског Сабора СПЦ, који је врховни законодавни и судски орган, има правна својства:

1. ИЗВРШНОСТ (ПРЕСТАЦИЈА) – УПРАВНИ АКТ који омогућава принудно извршење у судском извршном поступку (у случају да се покрене поступак по тужби против било које аутокефалне Православне Цркве, укључујући и против Цариградске Патријаршије, пред Судом Свеправославног Сабора), односно у административно-управном извршном поступку;
2. КОНАЧНОСТ УПРАВНОГ АКТА (Томоса/Одлуке СПЦ из 2022. године) је својство управног акта које ОНЕМОГУЋАВА ПОБИЈАЊЕ истог редовним правним леком (правоснажност управног акта [својство акта издатог од стране надлежног управног органа које онемогућава побијање истог правним леком] СПЦ, због коначности управног акта из 2022. године, више није мериторни управни орган/црквени суд, већ је то орган/црквени суд – Свеправославни Сабор).

Коначни управни акт (Одлука/Томос о аутокефалности МПЦ-ОА) може се побијати само тужбом у управном спору, али у конкретном случају у управном поступку, у којем би странка пред Судом Свеправославног Сабора била МПЦ-ОА, против овлашћеног управног органа за доношење управног акта Одлуке/Томоса о аутокефалности МПЦ-ОА, а то је СПЦ, тако да једино МПЦ-ОА може поднети тужбу којом ће покренути управни спор против донетог управног акта, Одлуке/Томоса, али МПЦ-ОА нема правни интерес за подношење тужбе, будући да је добијањем Томоса о аутокефалности остварила свој правни интерес, тако да управни акт постаје и правоснажан и извршан.

Против Решења (Одлуке/Томоса) Архијерејског Сабора СПЦ, као управног органа, не може се изјавити жалба, ниту се може покренути управни спор, будући да је странка (МПЦ ‒ ОА) стекла одређена права, односно којим (Решењем) су странци одређене обавезе, јесте правоснажно решење. Решење постаје правоснажно и када се странка (МПЦ-ОА) одрекла права на жалбу.

Уколико би и Цариградска Патријаршија покушала да додели „нови“ Томос МПЦ-ОА у области управног права (contra legem), тада би настао сукоб надлежности, пошто су се два органа (СПЦ, која је стварно надлежна, и Цариградска Патријаршија, која није надлежна) прогласила надлежним за поступање (позитиван сукоб) у истој управној ствари. Тада када дође до сукоба надлежности, и у таквом случају, надлежни орган за решавање је Управни суд Свеправославног Сабора. При настанку таквог спора између СПЦ и Цариградске Патријаршије, која од њих има право да додели томос МПЦ-ОА, у том случају биће обе Помесне Православне Цркве странке пред Судом Свеправославног сабора. Притом, ако орган у сукобу надлежности сматра да му је решењем којим се одлучује о сукобу надлежности повређено неко право, он може да изјави жалбу Суду Свеправославног сабора. Међутим, орган који је стварно надлежан да решава у управној ствари не може да преузме одређену управну радњу из надлежности другог органа. У овом случају Цариградска Патријаршија није стварно надлежан орган да решава о управној ствари у којој надлежност има СПЦ.

Дакле, решење против ког није изјављена жалба у управном поступку, или је жалба искоришћена, а којим је странка стекла неко право, односно којим је странци одређена нека обавеза, коначно је у управном поступку. Цариградска Патријаршија није изјавила жалбу против Решења СПЦ о додели аутокефалности МПЦ-ОА, односно против права и обавеза које јој је СПЦ одредила у Одлуци/Томосу. Уколико, пак, МПЦ-ОА (задовољна странка у поступку) није изјавила жалбу против права и обавеза (Решења) које јој је СПЦ нормирала Одлуком/Томосом, исто постаје извршно и коначно.

Чак и у случају да Цариградска Патријаршија поднесе захтев за покретање поступка за оспоравање Решења донетог од стране законом надлежног органа, тужбом Суду Свеправославног сабора, свакако такав поднесак садржи формални недостатак који спречава поступање по њему, и само због тога може бити одбачен. Чак ни сам орган који би примио такав поднесак не може учинити ништа како би отклонио недостатке, јер је то супротно Одлукама Четврте предсаборске комисије где је описан поступак за доделу аутокефалности; у том формално-правном поступку није предвиђена врста жалбе управном органу ради назива/титулара/идентитета правног лица које добија аутокефални статус, нити је донет материјално-правни закон по том питању.

Такође, Цариградска Патријаршија не може да тражи примену ванредних правних лекова (нпр. понављање поступка или захтев за заштиту законитости) у управном поступку пред Судом Свеправославног сабора. Дакле, иако је поступак за добијање аутокефалности правног лица МПЦ-ОА окончан решењем против којег нема редовног правног лека у управном поступку (коначно решење у управном поступку), он се може поновити под условима као што су: сазнање о новим чињеницама, или ако се пронађу или стекне могућност употребе нових доказа. Као што смо рекли, Цариградска Патријаршија не може обезбедити чињенице и доказе против Одлуке/Томоса о аутокефалности МПЦ-ОА, стеченог од надлежног органа Архијерејског Сабора СПЦ. Притом, под коначним решењем се подразумева оно решење против којег није могуће изјавити жалбу, односно против Решења СПЦ о додели аутокефалности правном лицу МПЦ-ОА, будући да је правоснажно и извршно.

Такође, управни спор би могла да покрене Бугарска Православна Црква (БПЦ) и то тужбом Суду Свеправославног сабора. Уколико се БПЦ „нада“ чињеницама и да је стекла могућност да употреби доказе о јурисдикцији Бугарске егзархије у периоду Другог светског рата, она може тужбом да покрене управни спор пред Управним судом Свеправославног сабора. Ипак, БПЦ треба да конципира тужбу кроз презумпцију ex lege, односно правни интерес за подношење деклараторне (утврђујуће) и конститутивне тужбе мора да претпостави по сили закона (ex lege). БПЦ би тражила утврђивање јурисдикције у Македонији (утврђивање права) за период Другог светског рата, али она не може да прикаже акте војне анексије од стране бугарске државе у Македонији као легитимне јавне исправе, будући да су такви акти који се доносе у условима војне агресије недопустиви за црквене судове. Нити БПЦ може приложити доказе да је конституисала канонско-правну власт хиротонијом епископа у Македонији за период њене окупације. Принуда македонског православног становништва да се договори са Бугарском егзархијом за извршење Светих Тајни је ништавна и не производи правна дејства, јер не постоји доказ за успостављену епископску јурисдикцију.

Да би се добила потпуна јасноћа, потребно је још једном подвући положај Цариградске Патријаршије; она није стварно надлежан орган за додељивање аутокефалности; она је само Патријаршија прва по части, али је и она aequalitas ante legem (канонски/законски једнака/равна по власти у односу на остале аутокефалне Помесне Православне Цркве).

Под претпоставком да Цариградска Патријаршија изда томос неком црквено аутономном региону, као што је поступила у случају аутономног црквеног региона Украјине, тај појединачни управни акт мора бити у складу са општим актом из којег произилази, односно са одлукама Четврте и Пете предсаборске конференције. У случају противречности, односно незаконитости са тим актима, као што је у конкретном случају, где је Цариградска Патријаршија издала томос, такав појединачни акт (томос) се поништава.

Томоси које је Цариградска Патријаршија доделила Пољској Православној Цркви, Православној Цркви Чешких земаља и Словачке и Финској Православној Цркви су акти са унилатералним дејством и да би ти акти постали легитимни, те цркве треба додатно да поднесу деклараторне и конститутивне тужбе Управном суду Свеправославног сабора.

Томос о аутокефалности МПЦ-ОА је правоснажан и извршан правни акт. Томос о аутокефалности МПЦ-ОА су одлукама прихватили Синоди: Руске Православне Цркве, Бугарске Православне Цркве, Румунске Православне Цркве. Томос су de facto прихватиле Православна Црква Чешких земаља и Словачке и Пољска Православна Црква, путем саслуживања са њиховим епископима и међусобним сусретима. Синод МПЦ-ОА треба да поднесе захтев СПЦ, како би она процесуирала Томос о аутокефалности МПЦ-ОА Грузијској Православној Цркви и Албанској Православној Цркви.

Додељивање томоса МПЦ-ОА и од стране Цариградске Патријаршије било би actus non legitimus (законски нелегитиман [бесправан] чин). Уколико бисмо, пак, претпоставили да она додели томос, он би вероватно био под непознатим називом, при чему би једино што би регулисао била забрана употребе назива „македонска црква“, преименовање древног назива Охридска архиепископија, будући да је њено место у диптиху (рангирању по старости Помесних Православних Цркава) више од већине суседних Помесних Православних Цркава и, на крају, ограничавање јурисдикције према начелу међународног права uti possidetis juris, у границама новоосноване суверене државе Македоније, без обзира на новододељени назив црква Охрида.

ЕВИДЕНТНО ЈЕ НЕЗАКОНИТО ОДБИЈАЊЕ ЦАРИГРАДСКОГ ПАТРИЈАРХА ДА ПРЕДУЗМЕ ОДГОВАРАЈУЋУ РАДЊУ – ДА ТОМОС О АУТОКЕФАЛНОСТИ МПЦ-ОА ПРОЦЕСУИРА СВИМ ПОМЕСНИМ ПРАВОСЛАВНИМ ЦРКВАМА РАДИ ДОБИЈАЊА КОНСЕНЗУСА, РАДЊУ КОЈУ ЈЕ ПАТРИЈАРХ БИО ДУЖАН ДА ИЗВРШИ, А ОДБИЈА ДА ЈЕ ИЗВРШИ.

Онај који одлучује о правима и обавезама треба да буде одговоран за доношење одлука. Одговорност обухвата штету проузроковану предузимањем незаконитих радњи или незаконитим одбијањем предузимања одговарајуће радње. In concreto, Цариградски патријарх не предузима радње ради обезбеђивања консензуса за одлуку СПЦ, да се МПЦ-ОА додели Томос о аутокефалности. Цариградски патријарх дело чини нечињењем (delicta ommisiva), он је пропустио да учини оно што је правно дужан да изврши. Непредузимањем радње коју је дужан да изврши, Цариградски патријарх примењује „судски активизам“, што имплицира да он доноси одлуке на основу сопствених ставова и контроверзних политичких питања, а не на основу материјалног закона (канона и одлука Четврте и Пете предсаборске комисије). Он нема дискреционо право за решавање спорова и треба да одлучује на основу правних, а не ванправних аргумената.

Прво, Цариградски патријарх примењује тзв. Судски активизам, филозофију која тврди да може да одлучује дискреционо, притом не у оквиру алтернатива за дискрецију које нуде одлуке Четврте и Пете предсаборске комисије (закон), већ има за циљ да примени шире друштвене и политичке импликације Панхеленизма. Због тога, група хеленистичких цркава одбија да донесе одлуку о прихватању Томоса о аутокефалности МПЦ-ОА, који представља правнорелевантну чињеницу у Православној Цркви. Напротив, Цариградска патријаршија, Александријска патријаршија и Јерусалимска патријаршија, као и Грчка Православна Црква - Атинска архиепископија, уцењују МПЦ-ОА да покрене поступак за брисање назива (persona ficta/правно лице) „Македонска православна црква“. Цариградска патријаршија и јелинске цркве чине суштинске повреде одредаба поступка за додељивање аутокефалности и погрешно примењују материјално право у канонима. Цариградски патријарх спроводи политичку агенду, односно његов политички став о брисању појмова Македонска црква и Охридска архиепископија одређује исход предмета који је правно обавезан да изврши, како би обезбедио консензус за Томос о аутокефалности МПЦ-ОА.

Друго, уколико Цариградска патријаршија реализује амбицију да унилатерално додељује аутокефалност, то на перфидан начин може да служи једино крајњем циљу, а то је, претпостављам, поништавање освештаног канонског поретка Једне свете саборне и апостолске цркве и увођење „над-јурисдикције“ једног „универзалног престола“. Циљ је да Цариградска патријаршија обезбеди искључиву привилегију за давање аутокефалности и аутономије уопште свим Православним Црквама у свету, садашњим и будућим, дајући им притом и онакав поредак и ранг какав она одреди (будући да је то и питање Диптиха, који не значи само „поредак за помињање на литургијама“, већ и поредак Цркава приликом одржавања Сабора). Цариградска патријаршија ће успоставити и права за: централизовање миропомазања, канонизовање светитеља, суђење епископима и интронизовање патријараха свих Помесних Православних Цркава, односно право Поглавара Источне Цркве. Постоји, дакле, опасност да се на основу ове титуле покуша увођење православног папе, који би имао врховну власт судијеи управитеља и представника целокупног Православља.

Ништа нe представља право, све док то не прогласи службено лице, било да је то судија или законодавно тело, а Цариградски патријарх сам по себи није службено лице или орган који је стварно надлежан да решава у управној ствари додељивања томоса о аутокефалности изван граница јурисдикције Цариградске патријаршије и не може преузети одређену управну радњу из надлежности другог органа или јурисдикције.

Употреба придева „васељенска патријаршија“ и захтев за примену ексклузивне титуле „васељенски патријарх“ је ништавна. Јер, ако је само Цариградска црква „васељенска“, а остале то нису, онда се долази до несрећног закључка да је само та црква тај „центар“ и „божански темељ“, који сам по себи управља свим Православним Црквама у свету – како се неправославно и непобожно учи у посланици из 1950. године. Евидентна је координирана кампања Цариградске Патријаршије у сарадњи са западним дипломатама за реформисање актуелног поретка у Православљу. Прелазна фаза до коначне реформације ради увођења Источног поглавара је привремена управа четири древне патријаршије, Цариградске, Александријске, Јерусалимске и Антиохијске, Цркве првог степена, а све нове аутокефалне цркве, руска, српска, румунска, бугарска, грузијска, македонска и остале су Цркве другог степена.

Митрополит кумановско-осоговски г. Григорије

Они који желе детаљније проучавање о начину добијања аутокефалности, нека прочитају образложени „Став“ митрополита кумановско-осоговског г. Григорија на следећем линку koe.mk

Извор: koe.mk

Превод са мекедонског: редакција портала "Живот Цркве"

^{*) једина интервенција у односу на изворни текст је некоришћење скраћенице "ППЦ" уместо "Помесне Православне Цркве"}

Насловна фото: митрополит Григорије на САЛитургији поводом 40-годишњице архијерејске службе архиепископа охридског Стефана, извор: facebook.com