Ништа није трауматичније од наступања хаоса. Предвидљивост нестаје, чини се да доброте више нема, а махнита борба за голи опстанак преузима све. У хаосу све делује могуће, јер и сам разум постаје недоступан.

Недавно ме је низ прочитаних књига одвео дубоко у зечју рупу безумља XIV века. Упркос свој „уређености“ и стабилности средњег века — друштва у којем је, чинило се, свако имао своје место, а сва су та места била распоређена у један смислени поредак — суровост и похлепа често су показивале зубе у грабежљивом осмеху. Ратови и насиље били су чести, као и глади и још страшније несреће. Католичком црквом тог времена (упркос свој раскоши и лепоти њених здања) неретко је управљала таква корупција да би наши савремени скандали у поређењу с њом изгледали готово безначајно.

Почетак века обележила је необична појава „Авињонског папства“, када је, под влашћу француских краљева, седиште папства премештено из Рима у Авињон у Француској. Био је то само један од симптома превирања и борби које су обележавале односе између Цркве и државе. А онда је, усред тог бурног века, избила Црна смрт, која је током осам година однела између једне трећине и једне половине становништва Европе. Читати подробне описе те куге значи са страхом завирити у неке од најстрашнијих искустава кроз која је човечанство прошло. Нисмо се с њом добро носили.

Једна од најнепосреднијих жртава куге била је сама разумљивост света. Узрок куге био је непознат и незамислив у свету који није знао за бактерије и вирусе. Све што је чинило тадашње медицинско знање показало се бескорисним — ништа није деловало. Истовремено, подједнако бескорисним чиниле су се и теорије о томе како Бог управља историјом и делује у свету. Молитве, пост, покајање — ништа од онога што се предлагало није заустављало заразу. Побожни су умирали једнако страшно као и грешници.

Изнета је претпоставка — и то не без основа — да је семе модерности посејано управо у годинама куге и у периоду који је уследио после ње. Ако је тако, онда би се с правом могло рећи да је међу жртвама Црне смрти била и такозвана „зачараност“ (enchantment) тадашњег света. Један од разлога тог раног „рашчаравања“ (disenchantment) била је проста чињеница да такав поглед на свет није функционисао. Његов неуспех створио је пукотину између средњовековне Цркве и народне свести. Остао је празан простор који је чекао да буде испуњен.

Са временске дистанце од готово седам стотина година и уз нешто научног знања, могуће је читати о таквим догађајима и тако хаотичном времену истовремено са извесном дистанцираношћу и осећањем да их разумемо. Знамо шта је изазвало кугу (Yersinia pestis), као што лако можемо да судимо и о промашајима тадашњег друштва. Временска и просторна удаљеност стварају илузију свезнања. Ту илузију преносимо и на сопствено искуство, па једни другима нашироко говоримо о промашајима нашег доба, као и о томе шта би могло представљати решење.

Некима верски неуспеси XIV века служе као поткрепљење опште критике саме религијске вере. Једна од слепих тачака модерности јесте наша склоност да замишљамо како живимо у нерелигиозном, секуларизованом свету. Називам то слепом тачком зато што је савремени начин мишљења и сам, по свом устројству, дубоко религиозан. Ниједан средњовековни богослов није имао „теорију свега“ ни приближно тако свеобухватну као што је има ум модерног доба. Савремени свет није толико „рашчаран“ колико поседује сопствену „модерну зачараност“. Верујемо у тржишне силе, медицину, државу, демократију, технологију, алгоритме и незаустављиви ход напретка. Мислимо да знамо смисао историје. Људски ум није спојив са „рашчараношћу“. Он јесте, и одувек је био, зачарани простор.

Видео сам микрокосмос XIV века. То се непрестано дешава. Међутим, у наше време то се догађа у оквирима појединачне породице или заједнице. Све, чини се, тече својим током — све док одједном више није тако. Губитак посла, затварање фабрике, појава болести у породици, неочекивана несрећа и слични догађаји понекад се нижу један за другим у животу породице или заједнице, остављајући њене чланове у немој запрепашћености и хаосу бесмисла. Као свештеник и саветник седео сам са таквим породицама. Нема речи које би могле да испуне празнину у коју се претворио њихов свет. Можете се молити, али речи се пажљиво бирају, обилазећи око разјапљеног понора баналности који прети да прогута и саму молитву.

Где је Бог?

Чини ми се да је Бог или у хаосу или Га нема нигде. То што се многим људима чини да Га нигде нема наводи ме на помисао да су наша објашњења (било средњовековна било модерна) једноставно недовољна — наше религије су често премале и промашују суштину. Рационалност нашег сопственог расуђивања постаје замена за рационалност Логоса, јединог Разума који је заиста важан.

Године мог свештеничког служења, нарочито зато што су ме много пута приморавале да седим усред тренутака хаоса (укључујући и моје сопствене), често су ме усмеравале ка Богу који је у хаосу, истовремено рушећи многа моја идолопоклонства. Православна вера од својих најранијих векова истиче „апофатичко“ богословље. То је исповедање да пред тајном са којом се суочавамо стојимо „без речи“ („апофатички“ = „без говора“). Можемо да видимо лепоту и чудесност света, чији нас склад и уређеност задивљују, а да нас истовремено сломи бесмисао бесмисленог зла. Исповедамо да је Реч (Логос, Разум, Смисао свега) постала тело и настанила се међу нама, иако остајемо без речи пред пуноћом онога што то значи. Исповедамо да је Он „умро за наше грехе“, док се истовремено боримо да схватимо шта то значи (и о томе се бескрајно препиремо).

Чини ми се од пресудне важности да разумемо да је Христос (Логос) — Христос Распети. Као што каже Свети апостол Павле: „Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога“ (1 Кор 2, 2). То није само Логос, Господ поретка и разума, него Распети Логос, Господ хаоса и бесмисла. Исповедамо да Он „смрћу смрт уништи“ (хаосом уништава хаос). Тиме одбијамо да хаос искључимо из наше вере и нашег разумевања. Исповедамо да је овај хаос — онај хаос. Ова смрт је она смрт. Ово страдање је оно страдање. Свако страдање је Његово страдање, и ми проповедамо Христа распетога како ништа не би било искључено.

„Онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер Он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје. Последњи непријатељ укинуће се — смрт. Јер све покори под ноге његове“ (1 Кор 15, 24–26).

Христос распети односи све наше лажне религије (и средњовековне и модерне), наше немоћне покушаје да сопственим објашњењима и разумевањем „зачарамо“ васељену. Све те лажне религије представљене су у Павловом прекору:

„…а ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи“ (1 Кор 1, 23–25).

Дошао сам до закључка да су сви ратови (чак и, а нарочито, наши културни ратови) по својој природи религијски. То су ратови супротстављених религија — или, тачније, супротстављених идолопоклонстава. Њима се настоји да се наспрам хаоса наметне поредак. Чини се да својим поступцима презиремо ране Христове, пред којима би требало да стојимо са страхопоштовањем и у тишини.

Господ (поретка и хаоса) у светом је храму своме. Нека пред Њим ћути сва земља.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"