Пре много година, када сам тек започео школовање у богословији, једна од њених необичних англиканских пракси било је свакодневно служење Евхаристије. Заправо, била је то прва богословија у читавој Англиканској заједници која је увела такву праксу. Био сам одушевљен. Међутим, после неколико месеци таквог свакодневног ритма, отишао сам код свог духовника, који је био један од професора, и упитао га да ли бих могао ређе да присуствујем. Објаснио сам му да сам у својој матичној парохији на Евхаристију одлазио једном, или највише два пута недељно. Али сада, када сам јој присуствовао свакога дана, чинило ми се да Света тајна губи нешто од свог значаја. Постајала је нешто уобичајено и свакидашње. Понекад ми је чак било и досадно!

Насмешио се и благо ми рекао да је то нормално. Додао је да ће тако бити до краја мог живота. Мораћу да кроз оно што је обично и свакидашње, и кроз свој однос према њему, све дубље продирем у стварност Свете тајне.

Двадесетак година касније прешао сам у Православље, али се то искуство није променило. Литургија Светог Јована Златоустог свакако је богатија од англиканских богослужбених образаца Томаса Кранмера, али када је служите из дана у дан, из недеље у недељу, из године у годину, она постаје једнако уобичајена као и све остале животне навике. Нама не недостају „посебне“ ствари: недостају нам очи да видимо и уши да чујемо. Оно што је обично јесте чудо — увек и свуда.

Каже се да у васељени постоји више од два билиона галаксија, са процењених десет септилиона планета (јединица иза које следи 25 нула). Неки научници сматрају да су облици живота на Земљи нешто „уобичајено“, претпостављајући да такве биолошке појаве морају бити широко распрострањене широм васељене. Други, пак, сматрају да је сасвим могуће да је живот на Земљи јединствен случај.

Мислим да не успевамо да видимо васељену онаквом каква она заиста јесте; односно, замишљамо да је и сама васељена нешто „обично“ зато што можемо да је видимо. Људи старине и Оци Цркве гледали су васељену — и видели Бога.

„Небеса казују славу Божју, и дела руку Његових објављује свод небески.“ (Пс 19, 1)

И још:

Господе, како су величанствена дела Твоја!
Све си премудрошћу створио;
испуни се земља творевине Твоје.
Ово море велико и пространо,
тамо су гмизавци којима нема броја,
животиње мале и велике. (Пс 104, 24–25)

И опет:

Подигните очи своје увис и погледајте:
ко је све то створио?
Онај који изводи војску њихову на број
и све их зове по имену;
због велике моћи Његове
и силне снаге
ниједно не изостаје. (Ис 40, 26)

Свети Павле каже:

„Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, Његова вечна сила и божанство.“ (Рим 1, 20)

Оно што су стари и Оци Цркве видели није било последица недостатка научног знања. Било је то плод опажања поретка и лепоте. У хришћанској мисли тај поредак и ту лепоту описујемо као „Логос“ — „Реч“, „Поредак“, „Смисао“ и томе слично. И они би казали да је тај исти Логос постао човек и открио истину о Богу — да нас Он воли и да је дао Свога Јединородног Сина да нам Га објави и да нас измири са Собом.

Они су видели Бога у васељени — па и у њеном најмањем делу — и видели су Га у једном Човеку. Тај Човек је у њима видео Бога и говорио им о Царству којем припадају. Научио их је како да живе.

Никада нисам умео да пођем од апстракција нити да дођем до неког закључка само на основу идеја у својој глави. Ипак, разумем Поредак и Смисао ствари. К. С. Луис (Клајв Стејплс Луис, 1898–1963) је једном приметио да, када васељена не би имала никакав смисао, никада не бисмо могли ни да знамо да га нема. Поредак и Смисао ствари живе у нама. Ми сами нисмо Логос, али изговарамо логосе (logoi — речи) и ми смо логосни (logikos). У космосу смо код куће — а и сама реч „космос“ означава поредак и лепоту.

Савремени секуларни ум види све оно што су видели и људи старине — савремена наука није учинила ништа друго него потврдила постојање поретка и на најситнијем нивоу. Васељена је умом схватљива. Секуларизам је тај који пориче постојање Разумног Творца.

Међутим, хришћанска вера није деизам. Иако у творевини запажамо поредак, из тога не скачемо одмах до закључка о некаквом космичком Часовничару. Наша вера почиње од Исуса. Јеванђеље по Јовану описује Христа као „Логоса“. И више од тога, каже да „Логос постаде тело и настани се међу нама“ (Јн 1, 14). Управо кроз Исуса спознајемо истинску природу саме васељене:

„…и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине… И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат… Бога нико није видео никад; Јединородни Син, који је у наручју Оца, Он Га објави.“

На другом месту Свети Јован каже да је „Бог љубав“. Смисао те речи открива се у Христу: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ Саможртвена љубав Божја истински је смисао свега што постоји. Она је поредак, лепота и смисао света који нас окружује. А пре свега, она је смисао и циљ нашег сопственог живота.

То је чудо васељене. Оно нас окружује и просијава из сваке створене ствари. Не живимо усред хаоса, већ усред сврхе, значења и смисла. Имајући то у виду, Свети Максим каже да је човек микрокосмос — мала слика саме васељене. Ми смо, речима песника, „круна творевине“.

На чудесан начин, ми овде припадамо. Сјај онога што је обично јесте света тајна која призива наше срце да благодари и узноси хвалу своме Творцу.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"