Волим зидове. Можда је најшармантнија одлика средњовековних градова начин на који су користили зидове. Неки су окруживали град и служили као заштита. Други су окруживали мање просторе и спречавали лак улазак и излазак (што је можда разумљиво у свету у којем је било много животиња). Постојали су и други зидови који су означавали „више“ границе. У средњовековном свету сматрало се да је „поредак“ ствари важан: краљеви и обичан народ, људи високог и ниског рода, господари, слободни сељаци и занатлије итд. Читава васељена имала је свој поредак (хијерархију), који је обухватао анђеле, људска бића и сва створења. Смисао није био у угњетавању или потчињавању, нити у томе да се „људи држе на свом месту“. Напротив, поредак ствари служио је циљу сједињења са Богом. Сви анђелски чинови, иако су замишљани као „виши“ од људских бића, заправо постоје ради служења људима, који ће им (према Светом писму) на крају судити. Заиста, Богородица се у песмама прославља као „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Па ипак, „хијерархија“ (дословно: „свештени поредак“) остаје.

Зидови су били део светог поретка. Унутар Цркве, ограде, преграде или зидови одвајали су олтар („свето место“) од осталог дела храма. Постојао је одређени поредак и у погледу тога ко је где стајао (чак и међу онима који су се налазили у олтару).

Зидови имају и свој унутрашњи одраз, који није сасвим ишчезао из нашег света. У психологији их описујемо као „границе“. Ова разграничења означавају „простор“ друге личности или чак „права“, која су нам, чини се, толико драга. У изразито демократизованом свету спољашњи зидови се често уклањају, док се сваки унутрашњи зид бори да опстане. То само увећава збрку у свету који је већ довољно збуњен.

Само зидови и границе омогућавају постојање смисла.

На страници текста свако слово састоји се од граница које га издвајају од белине странице. Ако нема граница, нема ничега што би се могло прочитати. Најстрашнији облик постојања који могу да замислим био би лебдети у празном црном простору у којем положај нема никаквог значења нити постоји било каква тачка ослонца. То је материјал од којег се праве кошмари.

Али ми заиста живимо у демократизованом свету. Доводимо у питање зидове сваке врсте и са одобравањем узвикујемо кад год се они руше. На један необичан начин речено, демократија представља довођење нарцизма до крајњих граница. Тамо где нема зидова, све сам ја и све је моје.

Интуиција средњовековног света није била производ некакве изопачене културе. Небески град, описан у Откривењу, има зидове. Та најузвишенија визија људске среће има своје границе — окружена је тајанственим зидинама.

Један од савремених израза безграничне демократизације јесте учење Sola Scriptura и његова карикатура у виду „дословног“ читања Светог писма. Људи заборављају да је Sola Scriptura стекла упориште у раздобљу које је било посвећено рушењу средњовековне културе. Ако је Свето писмо лако доступно свакоме, онда се научници, свештеници и Оци Цркве своде на исти ниво. Не желимо никаквог посредника између нас и Бога, нити посредника између нас самих и смисла Светог писма. Наравно, када сваки орач постане проповедник, збрка која потом настаје више је него предвидљива: она постаје смешна.

Свети Јован Касијан овако изражава ум Отаца:

Продрети до самог срца и сржи небеских речи и, очишћеним погледом срца, созерцавати њихове скривене и дубоке тајне, не може се стећи ни људском науком ни световним образовањем, него једино чистотом душе, просветљењем Духа Светога.
Разговори, XIV, 9

Свети Јован зна, као и сви Оци, да истина Светог писма има своје границе, од којих је прва и најлакше доступна само слово текста. Да би се разумело нешто више од самог слова, потребно је нешто што није доступно свакоме.

Исто схватање много раније изразио је Ориген, у духу који су делили многи рани Оци:

Ако покушаш да божански смисао сведеш на чисто спољашње значење речи, Логос више неће имати разлога да сиђе к теби. Вратиће се у своје тајно обиталиште, а то је созерцање које је Њега достојно. Јер тај божански смисао има крила, која му је дао Дух Свети, његов водич... Али не желети никада да се уздигнеш изнад слова, никада не престати да се храниш дословним смислом, обележје је живота у лажи.

Ниједна од ових граница није установљена да би нас одвојила од Бога. Напротив, оне су средство помоћу којег можемо да Му приступимо на прави начин. Од тренутка нашег изгнања из Раја, анђео је постављен на његовим вратима како би нас спречио да уђемо на погрешан начин (и тиме себи нанесемо још већу пропаст). Скривеност Бога и онога што је Божје, свуда и увек служи нашем спасењу. Ако хијерархија има улогу у нашем спасењу, онда она, у најмању руку, представља настојање да се исцели наш захтев да будемо једнаки Богу.

Није случајно што је Бог одлучио да уђе у наш свет кроз најсмиренија од свих врата — кроз утробу Пресвете Дјеве. Тајна њене утробе понекад се описује као огањ (она је Несагорива купина, која у својој утроби носи Бога — „Бог наш је огањ који спаљује“), а ипак не сагорева. И наше сопствено поновно рођење и обновљење у Христу долази кроз погружење у исти тај огањ.

Богородица је „граница“ погрешно усмереној рационалности. Сам израз „Мајка Божја“, односно „Богородица“, делује као немогућност, као противречност у самом појму. Па ипак, истинит је. Они који је одбацују или одбијају да јој указују поштовање одбацују спасоносну тајну која се у њој садржи. С друге стране, могуће је прихватати је и без расуђивања, на начин који одбија да призна парадоксалну стварност коју она представља.

Током дана сусрећемо се са многим противречностима — догађајима који разбијају наша срећна очекивања, доносећи разочарање и страдање. Ти догађаји су зидови који прекидају наше несметано напредовање ка самоуништењу. Испод те противречности они у себи носе огњени промисао Божје љубави, позивајући нас на гозбу која се у њима скрива. Мислим да је то најтеже од свих искушења. Када су Свети Јаков и Свети Јован пришли Христу молећи Га да у Царству седну један са Његове десне, а други са леве стране, Он им је одговорио: „Можете ли пити чашу коју ја пијем?“ И данас у молитвама пред Свето Причешће говоримо: „Не спали ме, Створитељу мој, док се причешћујем...“ Евхаристија је огњена Чаша.

Целокупно наше свакодневно искуство јесте својеврсно Писмо, посланица која се исписује на телесним таблицама срца. То је, без сумње, најтежа посланица за читање. Старац Клеопа је оне који су му долазили обично поздрављао речима: „Нека те рај прогута!“ Окружени смо рајем, премда његов улаз чува пламени мач.

Мислим да једино благодарећи увек и за све можемо да подигнемо вео и уђемо у огњену тајну Бога присутног у свету. Често то чинимо на брзину, само да бисмо издржали тешкоће једног дана. Постоје, међутим, храбре и свете душе које се довољно дуго задржавају над Чашом да би из ње испиле дубок гутљај. То чине како би прошле даље од самих ствари за које благодаре и пронашле самога Дародавца.

И то ме поново враћа зидовима. Свет без зидова био би свет без смисла. Временом сам открио да у људском срцу постоје зидови унутар зидова. Неки од њих скривају страшне тајне. Чак и тамо рај лебди над нама, спреман да нас прогута ако се довољно дуго задржимо у својој чежњи за Богом.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"