Осећај за правду, успешно залагање за интересе српског народа по цену ризиковања сопственог живота, а уз то непорецива професионална стручност, ставили су је раме уз раме са најзнаменитијим Српкињама новог доба.

Како је било бити Српкиња, жена и судија на Косову и Метохији у тешким предратним годинама? Да ли се већ тада могло претпоставити шта ће се на Косову и Метохији догодити? И да ли су се већ 70-их и 80-их назирале сецесионистичке амбиције? У књизи „Судија у рату и миру“ која је својеврсно сведочанство са лица места износи податак да је у периоду од 1998. до почетка НАТО бомбардовања 1999. године обавила 180 увиђаја о злоделила УЧК терориста. Шта је било оно што је на њу оставило највећи утисак? Шта јој је најтеже пало од оног чему је на терену сведочила?

Петнаестог јануара 1999. године одлучила је да оде у Рачак. Да ли је то била професионална дужност, храброст, инат, савест — или све заједно? И како је до тога дошло? После Рачка уследило је бомбардовање, а она је касније сведочили у Хагу. Да ли је икада, после свега што је доживела, пожалила што је говорила оно што је видела — знајући колику цену може да има сведочење против званичне верзије једног догађаја?

Патријарх српски Порфирије јој је доделио орден Светог Саве за истрајно служење истини и правди и допринос расветљавању страдања српског народа на Косову и Метохији. Шта јој је тај орден значио лично — као судији, као Српкињи и као жени која је прошла кроз различите голготе?

О овим и сличним темама у новој сезони емисије „Дан осми – из перспективе вечности“ аутор и водитељ Тамара Гајић Јовановић је разговарала са гђом Даницом Маринковић, истражним судијом Окружног суда у Приштини.

Извор, фото: СПЦ