Крајем 2025. године појавила се још једна књига Јарослава Харкијевича (Jarosław Charkiewicz), који се годинама бави, између осталог, православном хагиографијом. Након радова посвећених светитељима Православне Цркве у Пољској, светитељима Белорусије, Грузије, Кипра, Румуније и Албаније, овога пута предмет ауторовог интересовања постали су светитељи посебно поштовани у Српској православној цркви. Ова Црква има много светитеља, међу којима су посебно бројни свети јерарси, владари, монаси и мученици. Сви они сведоче о огромној улози Православља у историји српске државности, које без садејства Цркве вероватно не би ни било. Данас се ови светитељи моле за своју државу, народ и Цркву, молећи од Бога за њих благодат неопходну за даље истрајавање у вери и развој. Многим српским светитељима почаст одају и друге помесне Православне Цркве, укључујући и Православну Цркву у Пољској, истичући их као узор ревности у вери.

У „Уводној речи" представљеног дела, митрополит варшавски и све Пољске Сава, пишући да су „светитељи плод духовности српског народа", истакао је и историјски аспект повезан с тим: „Током своје вишевековне, бурне историје, Срби су много пропатили од других, инославних народа. Чинећи то често, жртвовали су своје животе за друге, али и у одбрани своје вере и Цркве, своје државе. Посебно тешка времена Српска православна црква и српска државност доживеле су у периоду окупације од стране Османског царства, која је трајала скоро пола миленијума (од Косовске битке 1389. до стицања независности Србије 1878. године). Многе мученике донело је и време Другог светског рата."

Аутор „Увода" у књигу, истакнути пољски слависта проф. др Александар Наумов (Aleksander Naumow), такође није пропустио да цитира поглавара наше Цркве, који је у албуму „Боје Православља. Србија" (Kolory Prawosławia. Serbia) написао: 

„Српска земља, од самог почетка присуства Словена на овим просторима, била је и јесте везана за Православље. Стога не треба да чуди вековно и данас присутно поистовећивање Србина-патриоте са Србином-православцем, а православног Србина са патриотом српске државе. Синонимија народа и религије дубоко је укорењена у Србији. Ти корени леже у чврстом темељу на којем је израстао и српски народ и српско Православље. На том темељу, циглу по циглу, подизан је и подиже се храм српске државе и српске православне религиозности. Везиво тих цигала био је и остаје специфичан малтер, натопљен крвљу српских мученика за веру, учвршћен далековидом мишљу дубоко верујућих српских владара и ојачан сузама молитава Богу посвећених српских монаха и монахиња". 

Тешко је не сложити се са овим речима.

У књизи је представљено, у приближно хронолошком редоследу, скоро стотину појединачних светитеља и група светитеља (ово се посебно односи на мученике). Српска Црква и српски народ су током векова уносили њихова имена у ризницу свеправославне и свесловенске светости. Поменути проф. Александар Наумов приметио је да представљени рад „обухвата само локалне светитеље, везане за историјску територију српских земаља. Када посматрамо целину народне светости Срба, јасно се издваја неколико група: (1) култ династије Немањића, (2) култ кнеза Лазара и Косовског поља, (3) култ династије Бранковића, (4) култови црногорских светитеља, (5) култ новомученика. Сви ови светитељи су плод духовности српског народа, његов понос и духовно наслеђе. Њихов култ је неисцрпан извор прожет силом Божије благодати, а поштовање светитеља је стварно средство које служи позитивним променама, преображају људског живота, приближавању хришћана јеванђелском идеалу."

Важан елемент књиге су бројне иконографске представе представљених светитеља које је илуструју, од којих посебну пажњу привлаче фреске из XIII и XIV века из манастира Пећке патријаршије, Грачанице, Високих Дечана, Студенице и Сопоћана.

Дело краси и оригинална корица, на којој се налазе иконографски ликови неколико десетина најпознатијих светитеља Српске православне цркве.

_{Фото: насловна страна корице књиге, извор: orthodox.pl}

Дело има популарно-научни карактер. Популаризује знање о српским светитељима, од којих је само део добро познат у нашој Цркви и земљи, као што су на пример Параскева Српска, Сава Српски, кнез Лазар, Василије Острошки, епископ Николај Српски или Јустин Поповић. Утолико је важније разматрање ликова светитеља који су у књизи мање познати или код нас потпуно непознати, а вредни су шире популаризације. Ово се посебно односи на монахе и српске владаре позног средњег века и новомученике XX века.

Нека ова књига ојача духовну везу између нашег и српског Православља, између културе Републике Пољске и прелепе и изузетно занимљиве земље каква је Србија.

Јарослав Харкијевич, Светитељи Српске Православне Цркве, Издаваштво Варшавске православне митрополије, Варшава 2025, стр. 464.

Са пољског превела редакција портала "Живот Цркве"