Монах тиховатељ Петар, звани Петракис

родио се 1891, у месту Лагиос, на острву Лемнос. У младости је пао под утицај лошег друштва, и пропио се. Благодат Божја га није оставила: године 1908, под великим утицајем покајања, кренуо је на Свету Гору, да се замонаши. Чуо је за славног старца Данила из келије Светог Петра Атонског, и настанио се код њега. Послушник је био читавих осамнаест година, и замонашен је тек 1926. године. У свему је био одан старцу Данилу, који га је учио подвигу и расуђивању. Да би искупио грех пијанства у својој младости, молио је старца да три године не пије воде. Он му је благослов дао. Монах Петар је јео за трпезом, и воду примао преко воћа и поврћа, али ни кап воде као такве није попио за то време.

Отац Данило је умро 1929, а Петар је наставио да живи са својом духовном браћом, Даниловим постриженицима. Међутим, свако је отишао на своју страну, и настало је страшно доба окупације, када је и на Светој Гори било јада и глади. Старац Петар је морао да се пресели у напуштену келију у Малом скиту Свете Ане, покрај пута за Катунакију. У келији су биле две собице, али је једна била отворена ка пространој пештери у коју је допирала светлост, и где је отац Петар могао да се посвети тиховању. Мали, скроман и неписмен, он је у овој пештери видео рај, и стално је говорио: “Моја Катунакијица!“ Није имао жељу да се виђа с људима и да прича, јер се подвизавао у тиховању.

Старац Герасим Песмописац је причао: “Знао сам старца Петра (Петракиса), који је био на Катунакији. Он је био прави калуђер, који се стално молио и снажно подвизавао. Спремао је храну само једном седмично, и тиме се хранио до следеће недеље. Једном је дошао у нашу келију некако нарочитог изгледа. Плакао је и причао ми је шта му се десило. Једном, док се ноћу молио, на њега се у преобиљу излила некаква бела светлост, и миомир се разлио по келији. Рекао ми је да је тада осетио неисказано блаженство, сладост и мир. Није знао да ли је у келији или није. Дошао је да се посаветује са мном – о чему је реч. Рекао ми је: “Оче, ти си образован, начитан – да није нека прелест, да није неко зло у ономе што сам доживео?“ Очито је да оно о чему ми је причао није било плод зла, него благодати. Док ми је причао, одједном је био у неком благодатном, вансебном стању. Лице му је у једном тренутку заблистало. Ја сам ћутао и просто се изгубио. Слушао сам га шта прича и настојао да запамтим. Ни у једној његовој речи није било ни трага прелести. Када је завршио, рекох: “Треба прославити Бога, Који те је тога удостојио. То је од Бога, није никаква прелест“. Одлазећи, молио ме је да о томе ником не причам и да се молим да не падне у прелест, него да га Бог помилује. Био је то простосрдачан монах, делатник умне молитве“.

Касније је имао још оваквих искустава, о чему је причао старцу Пајсију. Али, виђења га нису погордила - увек је и свагда покајнички плакао молећи се, и сматрајући себе нижим од сваке твари.

Није волео да прича са људима, јер је стално беседио са Христом. Када би му неко од монаха донео нешто са трпезе, он би брата одшкринуо и питао - шта хоће, а онда рекао да понуде остави испред улаза. И остављао је храну да се уквари, да би монаси престали да долазе и да му је доносе кад виде шта је урадио.

Када су га питали што не излази из келије, говорио је: “Да не причам нешто сувишно“.

Једном или два пута годишње отишао ни да прода рукодеље – правио је бројанице, и да набави суварке. Никад није јео пре деветог часа ( три поподне ), и скоро никад није окушао уље. Храна му је била чај од трава са суварцима. Често је по три дана постио не једући, али не по типику, него што му је срце тако налагало.

Младом монаху Дионисију из Малог скита Свете Ане говорио је: “Да би живео у пустињи, мораш бити добар кувар. Гледај: у недељу скуваш пасуљ, и једеш до уторка. У среду у пасуљ додаш мало воде, и опет прокуваш, а у четвртак додаш у пасуљ парадајизчић. У петак - још мало соли и воде. У суботу додај воде са брашном, а већ у недељу… У недељу опет куваш. Тако са једним јелом можеш да живиш седам дана“.

Једном га је отац Дионисије видео како иде бос по снегу. На његово чуђење, старац Петракис је рекао да се тако бори против телесне похоте, која га је спопала.

Једном је дошао код старца келије Светог Харалампија у Новом Скиту, и рекао му да се вук спрема да украде његову овцу: видео је помисли младог послушника, који је хтео да се врати у свет. Старац те келије је покушао да, на основу Петракисовог савета, уразуми послушника, али није вредело - овај се вратио у свет.

Старац је волео тиховање на висинама Атоса. Причао је да тамо иде да скупља травке за чајеве, али се, у ствари, стално молио. Као што рекосмо, избегавао је општење са људима, али је и оно мало сусрета свима показивало да је реч о светом човеку.

Старац Пајсије га је сматрао највећим, и хтео да буде његов послушник.

Отац Јефрем Катунакијски говорио је о сладости приликом сусрета са Петракисом, који, по њему, није ишао на манастирске славе да би јео рибе и причао, и никад никог није саблазнио, што је највећи подвиг. Читавог живота са свима је био у миру.

Кад би срео неког монаха, не би рекао уобичајено: “Благослови!“, него: “Оци, одосмо ми“ (то јест, ускоро ћемо мрети).

Једном га је старац Јоаким Кариот из ватопедске келије Вазнесења молио да ноћи код њега, али он није хтео – пошао је пешка из Кареје у Дафни, и, пошто је пала ноћ, ноћио је у дупљи кестена.

Када је осетио да ће да умре, вратио се у келију Светог Петра Атонског, где је примио постриг. После упокојења, нашли су иза њега само неколико суварака и пола флаше уља за кандило. У келији није имао ни постеље, ни простирке.

Старац Филарет са Каруље

Чувени каруљски старац - подвижник, отац Филарет (Базмацидис) родио се у Рисиону, предграђу Цариграда, од побожних родитеља Апостола и Марије. На крштењу је добио име Фотије. У деветнаестој години живота отишао је на Свету Гору и придружио се братству манастира Ставрониките. Године 1909, замонашен је са именом Филимон, а 1918. старац Кирило Слепи увео га је у чин велике схиме са именом Филарет. Старац му је био јерођакон Јеремија. У манастиру је био црквењак, па проестамен (онај који се у идиоритмијском манастиру стара о административно – економским пословима). У келији је обављао велике подвиге, сматрајући да је идиоритмија одлична припрема за пустињаштво.

Јеромонах Хризостом, који га је познавао, истицао је да му је, кад је дошао у Ставроникиту, отац Филарет указао велику љубав: кувао му је пасуљ, и стално га поучавао.

Један од манастирских проестамена дао је младом Хризостому пет ока уља за кандила ( он је тада био на послушању црквењаковог помоћника ), и строго му рекао да је то за целу годину, и да више не тражи. Збуњен и не знајући шта да чини, отишао је код схимонаха Филарета, и питао – како да му тако мало уља буде целе године за сва кандила у храму.

Он му је рекао:

- Кад сипаш зејтин у посудицу с којом идеш од кандила до кандила, прво сврати код иконе Пресвете Богородице, и замоли да ти благослови уље.

Чудо се десило: пет ока маслиновог уља било је довољно за целу годину. Умножило се благословом Пречисте Дјеве!

Отац Филарет му је рекао - ако види олују на мору, и брод у тој олуји, да узме уља из кандила пред иконом Светог Николе, и да га излије у разбеснелу воду, да би се стихија умирила.

Једном је, у току Страсне седмице, јеромонах Хризостом пошао до обале, да види да ли су се у његову мрежу упецале рибе. Манастир је био сиротињски, и монаси нису могли да наруче сир, јаја и рибу да би прославили Васкрс, него се свако старао о себи – због тога је отац Хризостом и разапео мреже. Када је дошао на обалу, видео је у даљини бродић који се очајнички бори са таласима. Сетио се савета старца Филарета, отрчао по кандило пред иконом Светог Николе и излио уље у море. Због снажног ветра, који је то уље одувао, само неколико капи је кануло у виду. И то је било довољно да се бура умири, и да лађица стигне у пристаниште Ватопеда, где су испоручили сир, јаја и рибу за Васкрс, што им је било плаћено. Онда су дошли до пристаништа Ставрониките, и питали монахе коју славу манастир слави. Када су чули да славе Светог Николу, који их је спасао од потонућа, на поклон су манастиру дали све потребно да се Васкрс дочека свечано. Била је то њихова благодарност.

Старац Филарет је у својој келији упражњавао велике подвиге поста и молитве, али је, као расудљив, настојао да се пред осталима прави јуродив - како да га нико не би сматрао „великим“, тако и да би могао да напусти дужност проестамена, и оде у своју милу пустињу.

Једном је (а о томе постоји и запис у манастирском летопису Духовог сабрања) без благослова отишао на острво Тасос, и тамо лудовао, „срамотећи монашки чин“, како је записано. Када су га на сабрању саслушавали, рекао је да је том урадио да би га ослободили дужности проестамена. Хоће да буде обичан монах, и спреман је на свако послушање, али не и на ово, које му је, по свему судећи, одузимало молитвени мир. Добио је послушање келара, који се брине о снабдевању манастирске трпезе.

У марту 1921. отишао је у пустињу, на Каруљу. Населио се у келијици са црквицом која је била дуга два метра, и у којој би понекад, ако нађе свештенослужитеља, била служена Света Литургија.

Није имао залиха ни за два дана: “Шта ће ми залихе кад сутра могу да умрем?“ Ишао је свуда бос. Ако му неко од саподвижника да обућу, он је мало носи, и одмах даје другоме. На себи је имао искрпљену одећу коју је, међутим, редовно прао. Имао је само једну чинију – из ње је пио воду, у њој је кувао, а понекад би је користио и као ванглицу за малтер, кад нешто поправља у келији.

Као прави сиромах, просио је милостињу од келије до келије, али оно што напроси није користио сам, него је носио још убогијим и немоћнијим од њега монасима на Каруљи.

Сва богослужења је обављао творећи умно-срдачну молитву, али није имао бројанице: покретао је палац и кажипрст као да окреће куглице. У келији је имао само једну књигу, поуке Светог Исака Сирина. Њега је сматрао својим духовником и учитељем.

Молио се у каруљским каменим раселинама, и водио велику духовну борбу. Демони су га нападали, али је он произносио: “Да васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови…“ Понекад је зла сила камењем гађала његову келију, али јој ништа нису могли - била је заштићена благодаћу.

Био је простосрдачан и није мислио ни о чему световном. Није се никад распитивао шта се дешава ван Атоса, и општио је само са монасима. Живео је као да су на свету само Бог и он. Постио је строго. Хранио се плодовима једног светогорског кактуса и сувим хлебом. Када би дошао да га причести, духовник би учинио оно за шта је дошао, и одмах бежао из старчеве келије: он је за јело кувао и неку полутрулу траву, и јак воњ није био за свакога. Отац Филарет је то саветовао и младом монаху Гедеону:

- Једи, синко, прво ову траву, па онда узми суварак хлеба. Тако ћеш опстати.

Старац се исповедао чисто, и сећао се сваког греха - рецимо, плакао је јер је на послушању баштована у Ставроникити чупао из земље кржљаве заметке купусових главица, и бацао их. Сматрао је да је тиме биљкама узео живот и учинио неправду.

Једном је монах који је живео тако што је по шумама Атоса скупљао орахе молио оца Филарета да чува његову келију, са капелицом Светог Петра, док се он не врати. Старац је био у келији три месеца, па отишао на Каруљу. Кад се онај монах вратио, тражио је од апсолутног сиромаха да му плати „кирију“ за три месеца проведена у његовој келији. Овај није имао ни цвоњка. Направио је велику метанију пред њим, и рекао: “Опрости и благослови! Изгубих толике године монашког живота! Немам пара да ти платим кирију!“

Остали оци су упозорили свог саподвижника да не узнемирава доброг старца Филарета, и овај се коначно смирио.

Старац је имао чисто покајање и самоукоревање, и никад се ни са ким није свађао. Једном је бос дошао у келију Данилеја, на Катунакију. Старац келије, отац Геронтије, га је изгрдио што иде бос: “Немој случајно више да нам долазиш бос, него се обуј. Лицемере један, правиш се да си светац!“ Ту је било много младих калуђера и поклоника. Отац Филарет није реч рекао, него је направио велику метанију и изговорио: “Опрости ми, опрости ми!“

Следећи пут је дошао обувен међу Данилеје. Старац Геронтије му је објаснио да га је прошли пут укорео да би младим монасима показао шта је смирење правог монаха (а он је знао како ће Филарет реаговати). „Што се мене тиче, оче, можеш да идеш како хоћеш - и бос и обувен“, - додао је.

На велике празнике, пустињаци са Каруље сабирали су се у храм, певали богослужбене песме, и, ако није било јереја, сами читали Еванђеље. Једном је Еванђеље читао старац Филарет, али свештеничким начином, певајућим гласом. Добио је прекор јер он није свештеник, па ипак је наставио тако да чита јер је, по својој простосрдачности, осећао радост у души која је певала Христу. Када су га за време трпезе опет укорили због тога, он је направио велику метанију и замолио за опроштај, опет сматрајући да је изгубио године монашког живота због таквог „преступа“.

Месец дана пред кончину старца Филарета заболео је желудац. Ништа није окушао, и спремао се за смрт. Све саподвижнике са Каруље молио је за опроштај, и упокојио се 1956. у 67. години живота. Нашли су га са скрштеним рукама на грудима, и сахранили га у гроб који је сам ископао. У келији је била само једна похабана мантија и књига Светог Исака Сирина.

Када су му вадили кости, лобања је била боје меда. Господ је показао ко је био старац Филарет. 

Извор: Искра