Пише: Кристина Кирвасије

У јесен 1960. године, у затвору Уранус, који се налазио на месту где се данас уздиже Дом народа, била је саслушавана једна млада жена од двадесет и седам година. Ухапшена је право из амбуланте у којој је радила као лекар. Због чега? Зато што је водила лични дневник. Због тог записа осуђена је на седам година тамнице.

Срела сам је у цркви Светих апостола Петра и Павла у месту 2 Мај. Знала сам за њу и силно сам желела да је упознам. После Свете литургије договориле смо се да се сусретнемо, предвече, на обали мора. Затекла сам је како ме чека, седећи на бетонској огради крај мора. Посматрала је море са миром какав дотад нисам видела ни код кога. Њене очи стопиле су се са плаветнилом морске пучине, ничим помрачене. Неколико тренутака сам само стајала и посматрала је. У њеном држању било је нечег свештеног. Уосталом, каже се да су лекари — као што је и она била — налик свештенослужитељима: они исцељују тело, а свештеници исцељују душу, јер све што се тиче човека јесте свештени чин. Полако сам села поред ње. Разговарале смо као да се одувек познајемо. Од тог часа примила сам као велики дар њено пријатељство — за цео живот. Иако је од тада прошло тек неколико година до њеног одласка Господу, могу да кажем да је заувек ушла у ред мојих најближих, духовних пријатеља.

Предајући свој живот — с радошћу, у усменом казивању и у писаном сведочанству

Започела сам ово сећање на госпођу Галину Радулеану једном причом, јер је волела да казује и да, с радошћу, преде нит сопственог живота и у усменом казивању и у писаном сведочанству. Тако су настали и њени мемоарски записи: „Проба за смрт. Иза решетака“, „Дневник једног психијатра и не само то (1997–2007)“ и „Повратак у дубине. После скоро једног века“. Требало је да уследи и четврта, на којој је радила пре него што је пошла на Велико Путовање. Парадоксално, била је то књига путописа.

Из нашег сусрета изникао је и филм који сам назвала Живо дрво. Потом сам тим именом насловила и четврти том збирке „Револуција узора“. Зашто? Зато што сам сматрала прикладним да радост сусрета са госпођом Галином Радулеану буде уписана у сам наслов те књиге. Била је човек племенит, будан духом, способна да са висине позне старости пружи проницљиву и покретачку „радиографију“ савременог света; изванредан дијагностичар прошлости, али и непосредне стварности, са јасном и складном визијом будућности. Као лекар психијатар имала је моралну чврстину да говори о унутрашњој празнини савременог човека и о култури смрти која га обавија. Искуство тамновања кроз које је прошла у годинама комунизма давало јој је право да сведочи о историјским стварностима, о богатству унутрашњег света сваког човека и о повратку вери, о памћењу и његовом очувању, о призвању румунског народа и о спасоносном васпитању карактера.

С временом су уследили и други заједнички догађаји. Сусрет са публиком доносио јој је велику радост. Имала је праву реч за свакога с ким је разговарала. А изнад свега, волела је младе. И они су волели њу.

Госпођа Галина Радулеану рођена је 1933. године у Балцу, у Бесарабији. Њен отац, свештеник Борис Радулеану, био је политички затвореник у време комунистичког режима. Са двадесет и седам година, у септембру 1960, док се налазила у Пojани Мерулуj крај Брашова, ухапшена је право из амбуланте у којој је радила као лекар. Разлог? Дојава једне бивше гимназијске другарице, због дневника у који је бележила ставове критичне према тек успостављеном политичком режиму. Њен отац био је ухапшен неколико месеци раније и осуђен на петнаест година затвора. Михај, њен брат, студент, ухапшен је убрзо после ње и осуђен на пет година тамнице. За младу лекарку уследила је истрага у затвору Уранус, који се налазио на месту где је осамдесетих година подигнут Дом народа. Осуђена је на седам година затвора, прошавши кроз казамате у Жилави, радну колонију у Араду и тамницу у Орадеи. Декрет из 1964. године донео јој је слободу, три године раније од пресудом одређеног рока.

Тамо је задобила непрестану молитву

То је пут искуства тамновања госпође Галине Радулеану. Али, изнад свих тих биографских података, преко којих је обично брзо прелазила, време тамнице донело јој је велики дар, о коме је говорила са дубином и тихом уздрхталошћу, често прожимајући казивање финим хумором. Једном ми је рекла: „Затвор је био највећи дар. Ништа није било драгоценије од затвора, осим љубави. Једини његов недостатак, за мене, био је то што сам изашла прерано. Тек што сам и ја почела да сазревам, а већ сам била превремено избачена, са неизбежним последицама.“ Тамо је, у затвору, задобила непрестану молитву и пронашла, међу сапатницама, истинске узоре. О томе ми је једном приликом говорила: „Биле су међу нама жене много изнад мене. Остале су ми у сећању. Могле су да учине мноштво ствари, док ја нисам. Имала сам једну која је била толико великодушна, спремна да се жртвује за другога. Ја сам радије размишљала или се молила. Она је, међутим, ако неко није добро видео, одмах одлазила да му чита књиге. Кад је требало прати судове, одмах се јављала. А ја — не. То ми је стварало осећај ниже вредности који сам покушавала да превазиђем. Многима од њих сам се дивила и трудила се да следим њихову равнотежу, смирење, ведрину и унутрашњи мир. Дивни људи који су утицали на тебе без речи (што би, у тим условима, заправо било опасно).“

Њена прва књига сећања, написана 1966. године — „Проба за смрт. Иза решетака“ — није типично дело наше затворске књижевности, јер се у њој врло мало говори о принуди и репресији које су обележавале комунистички казамат. Ауторка не пише о хладноћи, оковима, глади или сличним страдањима, већ је из тог искуства извукла пре свега унутрашње проживљавање. Тамо, у затвору, открила је невидљиву страну човека. Управо то је био унутрашњи покретач због кога је изабрала психијатрију — позив у коме је препознала смисао свога живота. „Дневник једног психијатра и не само то (1997–2007)“ посветила је годинама проведеним као лекар у Клиничкој психијатријској болници „Проф. др Александру Обрегија“ у Букурешту. То није књига као аутобиографија, већ као својеврсна радиографија система и околности које је тај систем стварао.

„Памћење је као корен једног дрвета. Ако пресечеш корен, дрво се суши. То је полазна тачка нашег телесног и душевног живота“, често је говорила госпођа Галина. Те речи стоје у темељу и њене треће књиге — „Повратак у дубине. После скоро једног века“ — коју је сматрала неком врстом јавне исповести. Даром за оне који за њом долазе и за оне који ће тек доћи. Могла је да оде поневши са собом та сведочанства, али љубав према ближњима није јој то допустила.

Упокојила се у деведесет другој години, 10. новембра 2025, са надом и љубављу у Господу. Достојна носитељка Крста, љубитељка Светих Тајни, хришћанка са призвањем бесмртности, борац за веру и истину — госпођа Галина Радулеану, рођена 9. марта, дана који се данас посвећује сећању на политичке затворенике анти-комунистичког отпора, остаје нам узор и жива поука истрајности и прихватања живота проживљеног у знаку љубави према Христу и Васкрсењу.

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског редакција портала "Живот Цркве"