Српско-мађарски књижевник и пештански адвокат Михаило Витковић (рођен у Егеру 1778. године, а упокојио се у Пешти 1829) имао је пуно стихова, широј српској јавности данас непознатих, али тај заборављени класицистички песник, чији је и гроб нестао прекопавањем и небригом потомства, имао је један стих који се посебно препричавао, а његова парафраза је и у наслову овог текста. У част овог часног Србина је и архимандрит Лукијан Мушицки написао песму „Ода мојему пријатељу Михаилу Витковичу“. Михаило Витковић је писао и на српском и на мађарском језику, али је данас препознатљивији у Мађарској (као један од малобројних оснивача Мађарске академије наука), него међу нама Србима. Ово пишем у уводу као подсетник да смо као народ склони забораву, а поред нестрпљења, једна од најгорих особина је и заборав својих од својих.

Пошто је Витковић био билингвална особа, као и ја сам (мој усуд је био тај да говорим од малена и српски и бугарски језик подједнако) занимали су ме његови светоназори, његов однос према Српству, вери, моралу. Живео је непосредно поред пештанске српске цркве Светог Георгија, тако да је имао јасан увид у парохијски живот, а ваља споменути да је његов отац Петар Витковић био православни свештеник; пореклом су Витковићи били из Требиња у Херцеговини, а дошли су на север бежећи од турског зулума. Преводио је на мађарски језик српске народне песме, хтео је да се Срби и Мађари боље упознају, писао је о српској вери, моралу и веровао да је улога уметности да учини свет бољим, а основна форма писања биле су му класицистичке форме: епиграми, епистоле и оде. У Бечу је 26. октобра 1818. године написао једну од својих најбољих песама, чији је наслов „Сербска песма“.

Управо у тој песми, која има моралистички карактер, жалећи се што се Српкиња често заљуби у „туђег јунака“, па „име му на рукаве везе, и ружу на шешир му меће“, док „он се њој потајно смеје, и гледи да превари бедну, јербо је наваљалог сердца“ након тога песник поставља питање из наслова. Каже: „Хеј, Драга! Куда си заишла? Зашт гледиш блато да је злато?“ Песму завршава речима: „Бог уби свакога јунака, који гледи да вара девојке. Бог да да разума девојки која се преварити даје! Неверног милује, и герли; а верног оставља да тужи.“

Као дипломирани филолог за српски језик и књижевност, који се посебно бавио књижевним делима „сентандрејског круга“ (имам и дипломски рад који се дотиче дериватологије Јакова Игњатовића) могу рећи да је ова мала, рекли бисмо песмица, не само лепа у естетском смислу, него даје и дубоку поуку. Да се питам сигурно би била у плану и програму рецимо уместо приче о фризеркама Виде Огњеновић или лезбејских сцена из лектире за шести разред у делу Јасминке Петровић „Ово је најстрашнији дан у мом животу“. Па када би, као што није, ова песма била у плану и програму размишљао сам како би могла бити представљена њена основна идеја. Овде није реч о никаквој ксенофобији, јер Михаило Витковић је својим животом показао да има ширину и за друге народе, уосталом био је врстан преводилац са француског језика. Овде је основно питање „ко је туђи јунак“, зашто га наивна девојка не препознаје, зашто у њему види „злато“, иако је тај преварант младић, који жели само да искористи заслепљеност девојке заправо право „блато“.

Ако метатекстуално погледамо, појам злата се везује за нешто вредно; „вредне руке – златне руке“; злато је драгоцено и ретко, па се и пажљиво чува. Ми Срби кажемо: „За Крст Часни и Слободу Златну“. Злато се повезује са слободом, а Србија је у песмама „земља слободија“. Бирајући „лажно злато“ заправо бирамо блато. Тако је и у вери. Бирајући лажно хришћанство, а мислећи да је право, идемо ка пропасти. Дар разликовања духова (1.Кор.12,10) је само један од могућих дарова Духа. Моћ разликовања духова је кључ за разумевање како је могуће да је толико продрло незнање, па и слепило у нашем народу.

Заиста, зашто некакво „туђе блато“ примамо за „право злато“? У чему је психолошки проблем? Најпре, да кажем да су Срби, према мом осећају ствари, потпуно неспособни да себе виде као „мали народ“, јер ми и јесмо „велики народ по менталитету“, а малобројни по числености, како би наши стари рекли. Срби су народ, који је имао и империју, уосталом Царство Душаново је вечити страх наших душмана.

Међутим, да би се „Срб-соко“ подигао на Балкану, он мора да у себи пронађе злато, да би исијавао и на околне народе и на окружење, а не да у себи гајимо и своје блато, па да ревносно, али не по разуму, калемимо на све то и туђе блато (односно туђе заблуде).

Међутим, нисам одговорио на питање „зашто неко препозна блато као злато“, па ми се чини да треба тражити дубљи одговор на бар неколико нивоа. У споменутој песми девојка има нека своја осећања (заљубљена је у своју пројекцију „туђег јунака“) и она је воде све док емпиријски не спозна да је искоришћена и тада може да из целе ситуације извуче поуку, па да следећи пут боље „гледи“. Односно, она је у својој глави прогласила да је нешто „злато“. Понеко не разликује злато од блата и због непросвећености, због незрелости, због слепила душе. Има пуно оправдања, али самозаборав је небрига о себи, односно немање љубави према себи. 

Друга заповест је „Љуби ближњега својега као себе самога”, (3. Мој. 19, 18), а то значи, између осталог, и да волимо себе. Не као неки егоисти, себичњаци, већ да дарове, које нам је Бог дао развијемо. Да се сажалимо на себе и да исправимо наше криве путеве.

Није ово проблем од јуче, нити новијег времена. Хајде, да дам један пример. Тако смо ми Срби дизали Споменик захвалности Француској, а ако се погледа реално у Првом светском рату Царска Русија је Србима бесплатно поделила скоро 33 хиљаде сандука са муницијом, 13 хиљада граната и још много тога, па није добила такав споменик, а Французи јесу, иако су нам наплатили свако дугме, уже или метак. Једној колонијалној сили смо били захвални, јер смо се ситуационо нашли на истој страни, трајно заборављајући да је Наполеон хтео да ликвидира Карађорђа, или да су француски инструктори помагали Турцима у Чегарској битки 1809. године, а последица исте била је и Ћеле-Кула. Да не спомињем економске повластице које је Француска остваривала широм наше земље у области рударства и саобраћаја на пример. Другим речима, у тој ситуацији јесу Французи били наши савезници, али не треба заборавити да су током деведесетих прошлог века бомбардовали положаје Републике Српске „Миражима“, учествовали су и у бомбардовању 1999. током НАТО-агресије и не могу нам бити ближи од рецимо једнокрвних и једноверних Руса. Ово са Французима, узето је само као пример „туђих јунака“, а могао сам узети и друге примере, јер има их.

То наше туђепоклоништво, које Бугари још боље називају „чуждепоклоничество“ је особина, која има бар неколико смерова. Први је жеља да се допаднемо другима, да покажемо „царску ширину“, јер као некадашњи империјални народ остао је одјек у свести народа. У нашој средњовековној Србији било је места и за саске рударе, и за каталонске борце, и за Грке, и за Влахе и за Арбанасе и друге. Сам Цар Стефан Душан Силни је с радошћу у почетку дочекао вођу немачких најамника Палмана Брахта (епилог је да га је најурио када је схватио да је овај ту по задатку са мисијом да поунијати Србе). Други разлог нашем туђепоклоништву је жеља да се изађе „из себе“, да се упозна нешто ново, да се прошире видици. Међутим, како ћемо упознавати туђе, ако своје не знамо. Наша омладина неретко прво посети Ватикан и Болоњу, па онда евентуално тек види Студеницу или Жичу. Трећи разлог је тај што не ценимо то што имамо. Има сигурно ту и других страхова и унутрашњих комплекса. У сваком случају често се дешава да се мажемо „туђим блатом“ и да нисмо ни свесни колико смо се укаљали. Глумећи све нешто, а слон нам је у соби. Србин без вере је блатњав, колико год био интелигентан. Србин без вере нема ону исконску доброту. Може Србин да се тражи, може да гледа и шта има у других народа, али треба ваљда да спозна себе и своје историјско назначење, јер нама је много дато.

Ево, као Србин, који прати религиозне теме у православном свету, желим да похвалим бугарски сајт "Бъди верен", који је један од најутемељенијих у светоотачкој традицији. И драго ми је да Бугарска Православна Црква има на челу Његову Светост Патријарха Данила, који је, по мом осећају ствари, оно што је пре деценију и по био наш блаженопочивши Патријарх Павле. Право светило Вере Православне. Моја похвала Бугарској Православној Цркви, никако није похвала и бугарској држави, која се рецимо активно спрема да се за месец и по дана одрекне бугарског лева у име туђе валуте – евра, коју жели да наметне народу, не питајући тај исти народ. Тај принцип, одрећи се свога, у име туђег, познат је и нама.

_{Улаз у цркву Светог Георгија у Пешти, фото: Bodó Péter pestbuda.hu} 

Ако се сетимо не тако давно одрекли смо се били српског имена у корист југославизма. Можда је време да схватимо да нас ни своје блато, ни туђе каљуге неће опрати, а ни излечити. Окренимо се православном свету, који је права златна ризница! То не значи да будемо изоловани, самозадовољни или да бежимо од дијалога. Међутим, треба да будемо утемељени у ономе што је за нас светиња, па тек онда да видимо шта можемо постићи у разговору са другима. Ако не сведочимо своју веру, бићемо слични Јовану Кљаку из приповетке „Пилипенда“ Симе Матавуља, па ћемо лако доћи и у искушење да завршимо у туђој „царској вери“. Ипак, верујем да још има више Пилипа Бакљине у Срба, који не случајно носи у презимену реч „бакља“, из које исијава сјај Вере Православља. Злато постоји у нама, али треба се очистити од блата/греха, па ћемо и засијати.

Горан Игић за "Живот Цркве" 
 

_{Насловна фото: Корице књиге списа Михаила Витковића у издању Európa Könyvkiadó-Matica Srpska (1978.)}