Левкијски епископ Климент рођен је 1974. године, са одличним успехом је завршио Немачку гимназију у Софији, говори осам језика, студирао је истовремено макроекономију и европске студије у Немачкој, а 2005. године  докторирао је у Фиренци и постао доктор економских наука. Стажирао је у централним банкама Немачке и Канаде. Године 2007. побеђује на конкурсу за економисту у ГД „Економски и финансијски послови" Европске комисије у Бриселу, али 2009. напушта посао и постаје искушеник у манастиру Зограф на Светој Гори. У децембру 2024. године изабран је за епископа са титулом „Левкијски", а данас служи као викарни епископ у бугарској епархији у САД.
 

Гледајући Вашу биографију, човек стиче утисак о наглом заокрету који сте направили крајем 2009. године. Да ли је заиста тако? Шта је претходило и образложило тај прелазак?

– Први пут сам посетио Зографску свету обитељ далеке 2001. године. Отишао сам као обичан поклоник, како се називају посетиоци Свете Горе. Тада је манастир Зограф изгледао мало другачије – није било електричног осветљења, само гасне лампе по ходницима и собама, помало застрашујуће за младог човека. Али, упркос томе, место ме је толико опчинило да нисам могао а да се не вратим.

Дошао сам поново годину дана касније, а затим сам почео да долазим неколико пута годишње. Постепено се у мени родило интересовање за монаштво и све чешће сам се питао да ли је то пут који ми Бог показује. Живео сам у свету телом, али мислима сам био на Атосу. Осам година касније напустио сам „свет” и кренуо путем послушништва.

Дакле, да одговорим на Ваше питање – прелазак није био нагао, већ постепен, дубоко промишљен и освешћен. Према људској логици може изгледати нелогично, али верујући човек не користи људску логику као једини критеријум. Све што се догодило било је по Божјој вољи.

_{манастир Зоограф некад, фото: манастирски сајт}

Да ли данас видите Божји промисао у целом Вашем животном путу до Вашег пострижења? Да ли тај део свог живота видите као својеврсну припрему за предстојећу службу у епархији за САД, Канаду и Аустралију?

– Моје уцрковљење је почело у иностранству, где сам имао прилику да посећујем и одлазим у различите православне храмове – бугарске и друге – у неколико европских земаља. То ми је дало прилику да упознам живот православне дијаспоре и да боље разумем њене потребе и изазове.

Након тога сам провео 15 година на Светој Гори, где сам имао прилику да се дотакнем њеног јединственог духовног искуства. Рачунам на комбинацију мог познавања Запада и мог духовног пута у Зографској обитељи као добру припрему за моју службу викарног епископа у епархији за САД, Канаду и Аустралију.

Образовање на мастер програму на Богословском факултету Софијског универзитета било је важан део тог пута. Управо ту сам срео дивне професоре који су ме препоручили владици Јосифу – без мог знања, али са јасним знаком од Бога.

Одлагање моје хиротоније за скоро три године због визних процедура омогућило ми је да служим као обични светогорски свештеномонах и стекнем искуство које не бих могао стећи ван Атоса. Тако да, када погледам уназад, видим како је сваки корак, па чак и свако искушење, била припрема за оно што ми предстоји. Без сумње, видим Божји промисао у свакој фази мог живота.

_{манастир Зоограф сада, фото: Orthodox christianity}

По чему се свештеничка и епископска служба у нашим иностраним епархијама разликује од службе у епархијама на територији Бугарске?

– Служба у иностранству има своје посебне тешкоће. Наши сународници често живе далеко како од домовине, тако и од православне традиције, а њихова веза са Црквом може бити прекинута. Недостатак свештеника је осетан, а огромне удаљености су такође препрека да људи редовно иду на богослужења.

Шта знате о епархији БПЦ у САД, Канади и Аустралији, о митрополитима и епископима који су се тамо трудили? И како видите своју улогу у њеном изграђивању?

– Наша епархија у САД, Канади и Аустралији има богату историју и снажну духовну традицију, захваљујући труду блаженопочивших архијереја Андреја, Јосифа, Геласија и Партенија и садашњег митрополита Јосифа, који су се предано старали о духовном благостању наших сународника. Своју улогу видим као наставак њиховог рада – да подржавам и јачам наше црквене заједнице, трудећи се да проширим духовну бригу за сваког православног Бугарина преко океана.

Нажалост, раскол који је Кирил Јончев извршио 1963. године, одвојивши велики број бугарских црквених општина и потчинивши их такозваној Православној цркви у Америци (ПЦА), и дан-данас оптерећује епархију. Пре три-четири године остао сам шокиран и дубоко огорчен када сам прочитао вест да је један од великих бугарских православних храмова у САД – саборна црква „Свети Георгије“ у Толеду, под јурисдикцијом ПЦА, продат за незнатну суму једној хиндуистичкој организацији и претворен у хиндуистички храм.

Овај случај је болан пример изазова са којима се суочавају православне заједнице преко океана – недостатак јединства, недовољна финансијска подршка верника и потешкоће у одржавању храмова.

Где је монашки подвиг тежи, на Светој Гори или у Њујорку?

– Сваки подвиг има своју тежину. Тешких тренутака има и на Светој Гори, има их и у Њујорку, као и у дијаспори уопште, где се наш подвиг састоји пре свега у томе да живимо православно у свету који нас често удаљава од Бога.

Тешко ми је било да направим прелаз из спокоја Атонске пустиње у „џунглу“ Менхетна. Живот у Њујорку, са његовом буком, прљавштином и искушењима на сваком кораку, потпуно је другачији од молитвеног ритма Свете Горе. Али у Њујорку се сећам преподобног Порфирија, који је из здравствених разлога напустио Свету Гору и нашао се у центру Атине, у малом храму на тргу Омонија – у једном од најбучнијих и најгрешнијих делова града.

Пример Преподобног ми даје храброст и надахнуће. Чак и у таквом грешном окружењу он је достигао светост, а то значи да се и у Њујорку може живети православно и побожно, само ако човек не губи везу са Богом. Свакодневно се обраћам молитвом преподобном Порфирију, да даје снагу и чува од искушења мене и православне хришћане.

Дакле, где је теже? На Светој Гори је подвиг повезан пре свега са унутрашњом борбом, борбом са страстима. У Њујорку је тежња да сачуваш своју духовну чистоту и молитву у свету који те стално омета и одвраћа. Али оба места нуде могућности за духовни раст.

Како човек да се сачува духовно у овом свету и веку?

– У овом свету треба да схватимо да смо без Бога као лишће које ветар разноси у најразличитијим правцима. Господ Исус Христос нам каже: Ја сам пут и истина и живот (Јован 14:6). Да бисмо се духовно сачували, неопходно је да се стално обраћамо Богу молитвом, да редовно учествујемо у Светим Тајнама Цркве – посебно у исповести и причешћу.

Важно је и да се дружимо са људима који деле исте духовне вредности. Наша вера није само лична, већ и заједничка – ми смо део Тела Христовог, које је Црква.

И не на последњем месту, желео бих да поделим нешто што су духовна чеда старца Амвросија често чула из његових уста: „Најважније је да не грешимо!“ Подсећао нас је да пут ка духовном очувању почиње одлучношћу да се боримо против греха и да живимо по Божјим заповестима.

Интервју водила: Александра Карамихалева

извор: Бугарска патријаршија, насловна фото: Двери.бг, превод са бугарског: "Живот Цркве"