Петар II Петровић Његош, за живота познат као владика Раде, пјесник, епископ и владар рођен је на данашњи дан 1813. године.

Ударио је темеље модерне црногорске државе успостављањем органа власти Сената, Гвардије и Перјаника и увођењем плаћања пореза. Његош се сматра и једним од највећих српских пјесника. Његово најутицајније пјесничко дјело је „Горски вијенац“, објављено 1847. године, а ту су и „Луча Микрозма“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

На крштењу добио је име Радивоје под којим је у народу био познат и касније као владика Раде. По завладичењу потписивао се само својим калуђерским именом Петар и презименом Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде.

Раде је дјетињство провео у Његушима. Владика Петар први, његов стриц, узео га је к себи 1825. године у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Светковић и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје га је старешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете. Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина. У Топли је остао до краја 1826. године када се вратио на Цетиње.

Стриц је, раније, за насљедника спремао Ђорђија Савова, Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волио војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Владика Петар га је за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827. године. Желио је да и Рада пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски језик. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци, а послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију који је предавао историју, књижевност и филозофију.

Након стричеве смрти, 1831. године, Његош се закалуђерио врло млад и примио управу над Црном Гором. Петар први је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар други преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.

Године 1833, путовао је у Петроград, гдје је завладичен.

Његош је био владар у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу.

Владика се у прољеће 1850. године разболио од грудне болести којој је узалуд тражио изљечење у Италији и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу.

Сахрањен на у капели на Ловћену, коју су прво порушили Аустроугари, а обновио је краљ Александар Карађорђевић, да би комунистичке власти поново оскрнавиле његов гроб и подигле маузолеј.

Извор, фото: Ин4С