Интервју који је дао митрополит Калист Вер новинарки TV TRINITAS-а, телевизије Румунске патријаршије, давне 2012. поводом обележавања 110 година од рођења и 20 година од упокојења великог румунског теолога. Недавно прибројавање лику светих оца Димитрија Станилоја, учитеља богословља и исповедника Православља подстакло је редакцију "Живота Цркве" да српској читалачкој публици понуди превод интервјуа са блаженопочившим митрополитом Калистом Вером, који је био велики сведок и проповедник Православља на Западу.

Као што знате, Румунска православна црква ове јесени прославила је 110 година од рођења оца Станилоја и 20 година од његовог упокојења у Господу. Радујемо се, Ваше Високопреосвештенство, што ћемо чути ваша сведочанства о животу оца Станилоја као и о његовом богословљу. Да ли сте лично познавали оца Димитрија Станилоја?

- Веома сам срећан што могу да говорим о оцу Станилоје. Имам много успомена везаних за њега. Први пут сам га срео 1969. године, када је дошао у Оксфорд да одржи неколико предавања. Верујем да му је то био први пут да борави у иностранству, то је била прва посета Енглеској откако је изашао из затвора почетком 60-их година. Дошао је на позиве његовог доброг пријатеља, англиканског свештеника Доналда Алчина, који је доста често путовао у Румунију. У то време, Румунска православна црква није била превише позната овде, у Енглеској. Када су људи помињали Православну Цркву, обично су мислили на Грчку и Руску Цркву. А након периода 30-их година, који је био богат контактима између Енглеске и Румунске православне цркве, ствари су се промениле. Након Другог светског рата, верујем да је ово постало много теже оствариво. У то време, отац Станилоје  био је готово непознат. Одржао је неколико предавања на француском језику, није добро владао енглеским језиком када је реч о говору, али је, сигурно, веома добро разумео енглески. Могао је да обухвати широк спектар тема, као што је главна особина Православља, и почињао је говорећи о Васкрсењу. Тада ми је додирнуо душу као човек велике духовне топлине. Сећам се његовог пријатног осмеха. Био је добар и благ човек. И од самог почетка сам осетио да отац Станилоје има велику дарежљивост духа.

Да ли сте се сретали после тога и у другим приликама?

- Срео сам га, касније, више пута, иако тада нисам још увек посетио Румунију. Тек недавно сам био у посети Румунији. Посебно, срео сам га у римокатоличком манастиру Шевтоњ у Белгији, где смо били позвани да одржимо низ предавања за монахе. Али скуп је био намењен и личностима из разних земаља које су се бавиле превођењем Филокалије, те сам замолио оца Димитрија да нам се придружи и да нам пренесе своје искуство у превођењу Филокалије на румунски језик. И сећам се да су његови савети били мудри и веома практични.

„Имао је космичку визију теологије”

_{отац Димитрије Станилоје држи предавање у Чикагу}

Шта сматрате главним оријентирима у теолошким делима оца Станилоја?

- На оца Станилоја можемо применити термин коју користе руски теолози, посебно отац Георгије Флоровски: неопатристичка синтеза. Овај назив веома је близак његовом истраживању и напорима. Он је приступао патристички, одан Светим Оцима, али је његов приступ био и неопатристички, јер се није ограничавао на понављање онога што су Оци говорили у III-IV веку. Он је поново промишљао светоотачку поруку, питајући се не само шта су црквени Оци тада говорили, већ шта би рекли данас. Тако је патристичка традиција за њега била веома жива. Значајно је у његовим делима што опширно цитира западне ауторе, попут Карла Барта, Емила Брунера или Карла Ранера. Рекао бих, да се на овај начин, на оца Станилоја може применити термин неопатристички. Карактерише га јединство, у својим делима ствари је видео као јединствену целину. У његовим делима има много детаљних аспеката, али је све сабрао у једно. Имао је космичку визију теологије.

Шта мислите о наслеђу Оца Станилја у погледу православне теологије? Постоје ли специфичне референце на неке његове приступе који се настављају и данас и којима је он значајно допринео?

- Важан допринос оца Станилоја био је акценат који је ставио на мистичну традицију у православној теологији. Књига која ме је у младости инспирисала, а коју је написао руски теолог Владимир Лоски, зове се Мистично богословље Источне Цркве. На свој начин, отац Станилоје је такође био поборник православне мистичне теологије, под чиме није подразумевао мистицизам у модерном западном смислу, са бизарним психолошким стањима, падањима у транс и левитацијама. Теолошка мистика за њега је значила постојање јединства између доктрине и молитве, између теологије и духовности. У његовој догматској теологији значајно је што цитира писце као што су Свети Исак Сирин, Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Палама и, изнад свих, Свети Максим Исповедник, за кога је имао посебну љубав. То су писци који припадају мистичном току православне мисли. Ја оца Станилоја видим као важног сведока живе поруке мистичне теологије, а то је, изузетно, приказано у Филокалији, где није једноставно репродуковао грчку Филокалију, већ ју је обогатио и укључио важне фусноте од којих, нажалост, већина није преведена на западне језике. Један пријатељ их је превео за мене. Тако, он је Филокалију представио као текст 20. века.

Да ли мислите да је чињеница да је живео у тешким временима – већ сте споменули да је био затворан током комунистичког режима – утицала на њега, да ли је то била препрека или прилика за њега и његове списе?

- Сасвим сигурно је био подвргнут тешкоћама и ограничењима. Осим пет година које је провео у затвору, и пре тога, па чак и после, наилазио је на потешкоће у објављивању својих дела. Био је благословен да живи довољно дуго да дочека пад комунистичког режима и да учествује у обнови духовног живота у Румунији. Али већи део свог живота морао је да ради под озбиљним притисцима. Сигурно је био стално надгледан. Међутим, код њега нисам приметио никакву горчину, није давао до знања да је жртва, није стављао акценат на прогон, већ је имао позитиван став. Као што знамо, био је дубоко посвећен свом народу, Румунији, и избегавао је, као што се види, да улази у политичке расправе. Усредсредио се на верске теме. Био сам импресиониран оним што је рекао о времену проведеном у затвору. У књизи оца Антоана Косте де Борегара, он каже: „Да, било је тешко мојој породици док сам био у затвору, али можда је то била једина прилика у мом животу када сам могао скоро непрестано да изговарам Исусову молитву“. Отац је негативно искуство из затвора претворио у нешто позитивно и корисно.

Теологија говори о Богу, отац Станилоје много говори о љубави Божијој. Једна од његових књига носи наслов „Света Тројица или на почетку беше љубав”. Он је Свету Тројицу видео као врховну љубав. Молим вас да нам кажете неколико речи о визији оца Станилоја по овом питању.

- Ја сам дубоко везан за његов приступ Светој Тројици. За многе људе, Света Тројица је загонетка, енигма. Нешто компликовано. Зашто морамо да кажемо да је Бог Један у Тројици и Тројица у Јединици... Шта то значи? Отац Станилоје је пронашао најбољи приступ. А то је да Свету Тројицу морамо разумети као узајамну љубав. Бог је љубав, рекао је Свети Јован Богослов. А самољубље, себична љубав, која се излива на самог себе, није пуноћа љубави. Оно што видимо у Светој Тројици је дељење љубави. Видимо три вечне Личности које се међусобно воле. За мене, Света Тројица је начин да се каже да Бог значи узајамна љубав, сместиште самопожртвовања. А то је управо оно што видим код оца Станилоја. Схватање да је Света Тројица тајна дељене љубави. Вечно кретање кроз које љубав прелази од Оца на Сина и Светог Духа. Света Тројица, виђена из динамичне перспективе, налази се у срцу ове теологије.

Други аспект ове теологије, који ме импресионира, јесте то што је његова теологија космичка. Он каже да љубав Божија обухвата целокупну твар. Он види свет као дар Божији. Он не изолује људе, од целог свода Космоса. Видим тему преображења Космоса као централну тачку, поред учења о Светој Тројици, у богословској мисли оца Станилоае. Истовремено, то је теологија љубави, теологија наде, која ни на који начин не потцењује Крст. И био сам импресиониран када сам прочитао закључни део Догматске теологије, који ће ускоро бити објављен на енглеском језику, у шестом тому. Три тома на румунском језику постаће шест у енглеском преводу, објављена под насловом Искуство Бога. У последњем тому, који читам као нацрт, говори са великим осећајем тајне о лепоти избора. И не плаши се да говори о томе, већ ставља акценат на слободну вољу, вечну срећу са Богом. Али и вечну несрећу, у одсуству Бога. Дакле, то је теологија среће и наде, али, ипак, остаје реалистична. Од сваког избора који донесемо у овом животу зависи вечно стање у будућем веку. У овом завршном тому постоје строги и суморни пасуси који се односе на његову визију будућег века. Бог је заиста Бог љубави. Бог нас не кажњава у овом животу, али ако ми одбацимо Бога, окренемо Му леђа, онда ми сами себе кажњавамо. Бог је љубав. Али Он је нама људима дао слободу. Дакле, ја овде видим равнотежу у мисли оца Димитрија Станилоја. Овде налазимо суштину и равнотежу његовог дела.

„Пример хришћанског исповедника првог реда нашег доба”

_{Отац Станилоае након хапшења 4. септембра 1958.}

Да ли је отац Станилоје познат у енглеској култури, да ли се његова личност, његова дела прихватају у Енглеској, уопште, у свету који говори енглески?

- Познат је. Али не може се рећи да је познат на врло широком нивоу. Његови списи нису лако читљиви. Његово размишљање је комплексно. Истина је да пише на сензибилан и поетичан начин. Његове књиге нису академске, догматске, у негативном смислу. Али подразумевају одређене захтеве од читаоца. Дакле, да, поштован је и то веома од стране оних са посебним интересовањем за православну теологију. И од других који су заинтересовани за њега не само зато што говори у име православног Истока, већ и зато што је пример хришћанског исповедника првог реда нашег доба. Отац Станилоје се бави темама од општег теолошког интереса, али бих рекао да је његова привлачност ограничена. Дубоко је утицао на низ писаца, али није оно што се назива популарним писцем.

Поменули сте теологе који су били под утицајем његових дела, који су га ценили. Можете ли нам дати неколико примера? На пример, бивши кентерберијски архиепископ?

- Сасвим је сигурно! Његова дела су позната и поштована од стране Рована Вилијамса. Такође, сигурно је да је утицао на римокатоличке и протестантске теологе. Тешко ми је да дам неке конкретне примере, али верујем да ће свако ко приступа модерној теологији, проучавајући Исток, доћи до упознавања са његовим делима.

„Једноставна и искрена смерност”

_{Отац Станилоје 1990-их, фотографију снимио Дину Лазар}

Ваше Високопреосвештенство, захваљујемо Вам на вашим мислима о оцу Станилоју. Да ли постоје још неки аспекти везани за живот или дело оца Станилоја о којима бисте желели да нам испричате?

- Један догађај који ме је дирнуо односи се на његово детињство. То је нешто што је он сам испричао. У родитељској кући налазила се велика Библија са сликама. Његова породица је била скромна и живела је на селу. Мислим да му је отац био црквени чтец. Дете Димитрије је прелиставало Библију јер су га привлачиле слике. Није разумео о чему се ради на сликама, па је почео да чита текст. Обично је седео и читао у великој соби, оној у којој су примани гости. Било је тихо и могао је да седи и чита из Библије. И цела кућа, цело домаћинство, знало је да он проучава Свето Писмо. И чували су тишину: Не правите буку, дете проучава Свето Писмо. Осећали су да се дешава нешто свето. Овај догађај ме је дирнуо. Затим, импресионирала ме је та једноставна и искрена смерност, коју је показао као дете, то је нешто што се код оца очувало непромењено током целог живота. Био је велики ерудита, писац и професор, али, изнад свега, био је човек молитве.

Разговарала: Ștefania Coșuleanu, извор и фото: Lumina, превод: Живот Цркве