Први део

Земљопис „срца тајне“ светог југоистока и тајна његове злокобне сенке

           Где најпре треба да потражимо то и даље прикривено, закопано благо најважнијих српских, још увек непроникнутих, ризница сећања и најдубљих искри народне самосвести? Одговор у исто време и јесте и није лак и разговетан, па би он могао да гласи: свуда, широм обзора непрегледног српског народотворног (етногенетског) и духовног (сакралног) простора. Међутим, утисак је да то исконско, племенито а из својих ковчега на светлост дана предуго неизношено злато, можемо пронаћи пре свега управо на југоистоку. Тамо где постојано светле за вечност саздани оставштина и задужбине узорног имењака чукундеде писца ових редова – који је, као и овај прослављени владар и задужбинар, ослобађао српски југоисток – Светог краља Милутина. А одмах за њим, тај простор снажно осветљава и освештава наслеђе његових потомака или настављача, међу којима се налазе и Душан Силни, те Краљ Марко (Мрњавчевић), заједно са иним заслужницима везаним за блиски – мада понекад, због наметнутих препрека и међа, наизглед „далеки“ – српски југоисток.

           Затим, на све њих се надовезују и разне друге заоставштине богонадахнутих дарова што су их у овој светој земљи – како су је Срби, с разлогом, именовали – засејали и похранили многи овде неназначени српски великодостојници и њихови „прости“ саработници током минулих времена. О изворној природи и пореклу становништва овог подручја – скупа са бројним другим српским обележјима – сведоче пре свега дубоко укорењена предања и народни обичаји, почев од славе што се преносила с колена на колено, као и сачуване историјске представе и сећања на владаре и јунаке, с нагласком на свеприсуству поменутог Краљевића Марка.¹ О истом говоре и препознатљиви обрасци живљења и културног изражавања, те дубоки митолошки слојеви и сасвим непосредни повесни подаци, о којима су писали многи познаваоци.

           Где је, дакле, тај „блиски а далеки“ духовни и народотворни простор српског југоистока? Тамо (не)далеко – али поново „иза границе“ – где се налазило срце некадашњег Српског Царства, па и још знатно даље. Ту где – као што се некад, сагласно раширеним представама, јасно говорило о српском етнокултурном и генетском простору – овај народ одвајкада досеже „на југо-исток покрај Егејског мора до реке Марице“, уз посебно помињање и „Искра и Вида“,² докле најуочљивије допиру српске особине које се протежу према истоку; укључујући овде и препознатљиву генетику (почев од превласти хаплогрупе I2a Dinaric, уз пратеће укорењено свеприсуство предачких скупина R1a и E1b1b–V13) о којој на овом месту не можемо подробније говорити.

           Где је, према томе, оно просторно полазиште које бисмо могли назвати и освештаним језгром југоистока? Најпре управо тамо где се – у самом крунисаном срцу овог раније широко поиманог подручја Старе Србије и околних области, на његовим улазним дверима – находи и „по Српство света долина вардарска пуна такође драгоцених споменика“.³ Превасходно баш ту где се налазе – Марков Манастир у селу Маркова Сушица недалеко од Скопља, Манастир Светог Андреје у кањону реке Треске југозападно од Скопља, Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Манастир Света Богородица тј. Матејче (Матеич) код Куманова, Црква посвећена Светом Ђорђу Победоносцу у близини Младог Нагоричана, Манастир Јоаким Осоговски близу Криве Паланке, Црква Свети Никола у Љуботену код Скопља, Црква Свети Спас (Кучевиште), Манастир Свети Никита на падинама Скопске Црне Горе, Манастир Свети Ђорђе крај места Полошко (Кавадарци), Манастир Лесново посвећен Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, Манастир Матка код Глумова посвећен Светој Богородици, Црква Света Софија у старом делу Охрида, Црква Светог Николе „Болничког“ код Охридског језера, Манастирска црква посвећена Светом Николи изнад места Псача, Манастирска црква посвећена Светом архиђакону Стефану у месту Конче јужно од Радовиша, Црква Свети архангел у Штипу, Црква Свети Спас у близини Штипа, Црква Светог Јована Крститеља (Штип), Црква Свете Богородице (Дреново) на путу од Градског за Прилеп,⁴ и тако даље.⁵ На ова високодостојна упоришта црквеног трајања и истовремена осмислилишта читавог народног живота наслањају се и многобројне друге светиње – распрострте широм овог духовног простора српског југоистока⁶ – које од Призрена, преко Тетова, Велеса, Преспе до Битоља, односно од Корче па све до Струмице, Ћустендила, Сереза, Драме⁷ „чине једно чврсто језгро, око кога се на Северу и Југу у густим оазама групишу нове цркве“, у овој родној и „класичној земљи српске уметности“, што је била „сведок развоја једне велике цивилизације, који је насилно прекинут најездом Турака“.⁸

* * * 

           Међутим, поред светог у овоземаљској стварности провејава и истрајава и несвето, као и његова крајње мрачна супротност, односно злокобна сенка, над којом је још увек свака победа привремена.⁹ Где је – насупрот свих малочас побројаних и, много више, непоменутих светиња – то скривено родно место њихове духовне противтеже, која не допушта зацарење постојаности и целовитости српског народотворног простора? Где се налази то утемељење тајне оваплоћења још у давна времена „пуштеног злодуха“, српске крви жедне клетве, чији је један од препознатих симбола и помињани несвети Баш-Челик „источњачке крви“? А управо његов траг – као недовољно видљив, али симболички веродостојан – у овом запису пратимо како бисмо пронашли макар иоле јасне одразе те тајне сенке. Другим речима, да ли је и њено „родно место“ такође баш ту негде?

           Покушајмо сада да наслутимо неке од могућих одгонетки. Тако, поред осталог, одговарајући на ово питање, треба подсетити и да је пре доласка Протобугара на Балканско полуострво – као што указују упућени језикословци – српски језик чинио целину са говорима данашње Бугарске, „тако да можемо говорити о једном (српскословенском) прасловенском дијалекту“.¹⁰ Протобугари су, након доласка, преузели српскословенски језик, који је – иако изворно генетски један језик¹¹ – у различитим подручјима током времена пролазио кроз разне промене и прилагођавања, али чувајући своју изворну суштину, која и данас омогућава споразумевање различитих делова некадашње целине, уз задржавање јасних трагова свог првобитног јединства. Продором источних Протобугара „татарско-туркијског порекла“ и наметањем њихове врхушке српскословенском становништву – али без суштински значајних остатака дотичног „истока“ у савременој генетици становништва одговарајућег простора – долази до почетног подстицаја расрбљавања јединственог српског народног бића на подручју југоисточне Европе.

           С тим у вези – а саобразно сагледавању тајне уклетог двојника Баш-Челика „источњачког/татарског порекла“, око које се врти радња романа Црни цвет – могла би се допустити и могућност (у виду својеврсног сажетка) да је тајна клетве у ствари израз архетипског сећања на праобразац злокобне тајне расрбљавања. Реч је, подсећамо, о тајни каснијег подмуклог етничког инжењеринга и конструкције синтетичких нација невиђених размера, која је доживела врхунац у XX веку, када је насилно спроведена са сврхом осмишљеног разбијања изворног јединства српског народа.¹² Ипак, могло би се наслутити и да су први кораци и „типолошке претече“ расрбљавања у југоисточној Европи можда својеврсни даљи исход праобразаца „установљених“ управо са продором Протобугара и њиховим завојевачким делатностима, које су значајно утицале на српску самосвест и даљи развој становништва српскословенског порекла, настањеног на овим просторима. Други, посебно значајан ударац, представљао је и нови продор са истока – долазак Турака који је довео до околности да српско име (јер су Срби – као највећи и најслободарскији народ који се нашао на путу освајача – проглашени за „бунтовнике“) поново буде сузбијано на различите начин; управо након што се становништво источних делова југоисточне Европе, у време Српског Царства, у значајној мери враћало својој изворној српској колевци.

* * * 

           Било како било, на основу увида у разне временске слојеве и повесне садржаје, управо подручје српског југа и истока препознајемо – такође сходно околностима прасликовних заплета народних бајки и њима сродних садржаја¹³ – као на тренутак освојено и поновно изгубљено, многократно тражено раскрсно (све)одредиште и природно земљописно уточиште идеје Царства. Овај духовни и земаљски простор нам на, наоко, противречан начин (као што је такође наслућено и епски надахнуто приказано у приповести Црни цвет) можда може додатно осветлити не само срце таме већ и срце тајне и светости противника ове тмине, суштину самог српског народа и његових светих владара. А до тога се може доћи само уколико се изнова продре у запостављене загонетке – како прастарих и старих збивања (из времена проласка Авара и доласка Протобугара и Турака), тако и у скривене суштине већ истицаних, највећих јунака старе повести, Марка, Душана и других баштиника наслеђа највиших завештања светородне династије Немањића; од њених свеславних родоначелника до Светих краљева Милутина и Стефана Дечанског, Светог цара Уроша и других.

           Да ли је ту, истовремено, у овом вртложном састајалишту опречних праобразаца, и само (смисаоно и земаљско) средишње срце постојања српске цивилизације, односно – како народно-самосвесна тако и духовна – (над)просторна срж што обједињује живоносна и спасоносна начела овог народа? Да ли је овде запретена она везивна нит о којој се недовољно говори – а што је неретко истозначно са забраном¹⁴ – управо зато јер је ту реч не само о „геополитичком чворишту“ већ и о неухватљивој предањској праоснови, о стецишту језгара светости и знамења чије поновно освешћење ће, може бити, довести и до целовитог народног препорода, односно до новог буђења наведене српске цивилизације?

           Да, управо цивилизације, у складу са свим оним „неухватљивим“ и јединственим особеностима српског феномена.¹⁵ Тако је, примера ради, и академик Славенко Терзић једну од својих најзначајнијих књига насловио управо – „Стара Србија: Драма једне цивилизације“.¹⁶ Такође – као што својевремено запажа Јован Цвијић, описујући схватања на почетку XX века – „многи наши писци разумевају под Старом Србијом област Милутинове државе, а неки и све крајеве до Тесалије, Епира и Тракије; изузевши једино Солунску околину, коју рачунају у праву Македонију“.¹⁷ Међутим, уобичајене представе о српском простору и наслеђу – забрањиване у раздобљу које отпочиње након 1945. године – биле су и опсежније, па и знатно опсежније осмишљене.¹⁸ Заправо, Српство је често страдало баш због сложене, неретко тешко појмљиве и неправилно схваћене, повесно-чињеничне (етногенетске као и просторне) подлоге величине српске идеје. Овоме треба придодати и с њом повезану представу о повесној мисији која, наслањајући се на опсежност поменуте идеје, безусловно подразумева и особену, самосталну цивилизацијску димензију.¹⁹ А то је и те како, одвајкада, посебно уочљиво на српском југоистоку.

           У закатанченој суштини оваплоћене праслике југоистока – сажето казано, а када је реч о неким знаковитим српским увидима – као да се на посебно јасан начин разоткрива ни мање ни више него оприсутњена тајна српске повести. Одмах поред, заједно с њом, уочава се и вештачки гушена заветна идеја српског јединства, уз прослављено (а касније табуисано) српско име, некада непрегледним просторима и прошлим трајањима надалеко и нашироко изговарано на сав глас.²⁰ Уосталом, као што примећује Тихомир Ђорђевић, на овом, истовремено и упоришном и мостном, подручју – „споменици Средњег века називају српске Владаре ослободитељима и сакупљачима (освободитељ и савакупитељ) српскога народа, у целину“.²¹

* * * 

           У складу с претходним, следи враћање на још једно питање које је од кључног значаја, приморавајући нас да се поново обратимо мудростима предања и њихових новијих тумачења. Најављена запитаност би, са српског становишта, могла да се уобличи и овако: уколико је нешто намерно преименовано, забрављено и забашурено, да ли то – и поред свих доказа и сведочанстава о његовом трајању и постојању – последично значи и да је (након  вековног прегалаштва и коначних успеха у ослобађању тих крајева) готово преко ноћи „декретом“ неповратно у праху нестало? Да ли та древна ватра још увек тиња довољно снажним пламеном, те истрајава и ишчекује свој тренутак коначног самоосвешћења, или је ипак угашена, јер у овом преломном раздобљу не живи својим испуњеним и правим, слободним животом, са својим (забрањеним) именом на огњишту, као и са својим законима предака и истинским наслеђем у срцу својих варница? Где сада извире жива вода народног васкрснућа на овим просторима, то још увек скривено а ишчекивано, упоришно клијалиште, односно његово неумрло срце?

           Један од одговора би могао да гласи: ако је срце осењене клетве у смислу архетипске сенке (било) баш тамо – као што слуте надахнути изрази нових приповести²² – тада ће и корен-језгро препорода (по законима повезаности надопуњујућих супротности, који су одвајкада битисали на равни опште народне свести)²³ такође вероватно бити ту негде, сасвим близу, тј. на старосрпском југу и истоку. Према томе, посматрано са становишта подстицајног српског приступа, не треба очајавати – јер ће препород, уколико га буде, као што најављују предсказања светих стараца – неизоставно захватити читав овај простор. 

           Поводом дотичног одговора, а у вези с југоисточним блиским даљинама и горама (заветних) искушења, треба имати у виду и оно што веродостојно тврди сам Баш-Челик о својој суштини у истоименој бајци: „Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица не да лако ухватити: она се може претворити у разне начине“.²⁴ Лисица је у народним причама најлукавије створење, али ипак не може утећи упорним трагаоцима. Другачије казано, рецимо то опет сасвим гласно, све те загонетне пределе и бића – схваћене и попут вишезначних симбола који су истовремено и одговори-одгонетке –најпре наслућујемо и замишљамо баш на духовним и земаљским просторима српског југоистока (јасно и недвосмислено потпомогнути изричитим повесним назнакама, те световима истанчане маште не само упућујуће приповести Црни цвет), тамо где је поникло несвето а Свето Српско Царство. А када буде делатно разобличена лисичја лаж расрбљене самосвести тада ће доћи и до новог откровења, односно до преумљења и поновног омогућавања слободног српског изјашњавања.

           Свето Српско Царство/Краљевство је, уосталом, као такво – упркос свим ограничењима савременог тренутка – јасно препознато и у најновијим изразима српске културе и уметности. Тако се, у време настанка овог чланка, с почетком од 3. марта 2026. године, на Првом програму РТС-а најављивало приказивање документарно-игране ТВ серије „Свето краљевство“, уз пратеће објашњење везано за светородну лозу Немањића: „Сам наслов серије указује на својеврсни куриозитет међу европским владарским породицама, а реч је о чињеници да су готово сви владари ове династије проглашени светим људима“.²⁵ Притом, подразумева се, Свето Српско Царство/Краљевство може – као такво, односно свето – бити исправно приказано само у најтешњој вези с повесним чињеницама, задужбинама и знамењима са српског југоистока, свог некадашњег средишта. То је, уосталом, јасно потврђено и чињеницом да је први део овог серијала –  приказан тог 3. марта – заиста и отпочео представом у којој је преовладавао велики натпис Скопље 1346. уз непосредно представљање Душан Силног током његовог крунисања за цара у поменутом граду.

* * * 

           Шта би, према томе, могао бити један од закључака? Додатно ћемо подсетити, напоредо са изреченим – као и са свим српским величанственим успоменама, задужбинама и биткама везаним за ово тло – да једно од наднаравних искушења, као противтежа овог Царства, оличава и наведени Баш-Челик, својеврсно симболичко отелотворење узрока српских страдања²⁶ које је истовремено и могући сазнајни кључ. Реч је, дакле, о необичном (не)суштаству које је стреловито изронило из таме прошлости и заборава, право у писану реч у пресудном XIX веку, испоставивши се ни мање ни више него као носилац радње и имена најсложеније и најзначајаније српске народне бајке. Ово, исто тако, поред осталог значи и да се велики број Срба већ у раном детињству, готово с мајчиним млеком, сусрео с поменутом причом, њеним згрушаним праобрасцима, представама и јунацима, што с вером у Бога побеђују распојасану пошаст и обнављају Царство. А Српско Царство је у повесним сећањима – нагласимо то још једном – најпре везано за своја „југоисточна“ упоришта, међу којима се налазе и Скопље, Призрен, Прилеп, али и Сер и друга његова, удаљенија средишта.

           Где још трагати у потрази за одговорима на постављена питања која нас тиште? Баш тамо где су славно дејствовали или још увек невидљиво покровитељски обитавају Цар Душан, Краљевић Марко, Свети краљ Милутин и разни други српски владари, подвижници, ствараоци и обични људи; а где, с друге стране, такође и њихове противнике – поистовећене са Баш-Челиком као обједињујућим означитељем – непосредно проналази и помињани „фантастични роман“ са изразитим прасликовним предзнаком. Управо услед тих његових, идеалтипски предназначених, дубина било га је сврсисходно – као могуће плодотворан показатељ, или бар у виду мисаоног огледа – узети у обзир приликом ширих сагледавања свеукупне српске појавности и разматраног српског југоистока. Уосталом, тако је и читава његова радња изричито смештена баш на подручјима око Прилепа и реке Заполжице, славног Вардара, Дренова, војне светиње Криволака и планине Серте, Беласице, све до Једрена и околине итд.²⁷

           Све у свему, сличне нам наговештаје и закључке, као што запажамо, доносе и стварна историја и народна предања, те њихове новије „обраде“. Другачије казано, треба поново приметити да је, попут многих јунака уметнички непревазиђене српске епике и народне књижевности, и ово необично биће митске прошлости (прозвано Баш-Челик) најприродније било оприсутнити управо на српском југоистоку. Штавише, он не само да је опредмећен на југоистоку, већ је (као што се јасно указује у приповести Црни цвет) тај „двојник Баш-Челика“ такође – попут источних народа, придошлица на српски етногенетски и духовни простор, који су (привремено) одузели, као и српско име на њему – и потекао из „источњачке/татарске крви“, тј. њихове клетве која се оваплотила на даљем југоистоку, код Једрена. Наиме, ни то свакако није случајно, јер многа су се, судбоносна а недовољно разјашњена, дешавања – почев од Маричке битке, најезде Протобугара и Турака пре и после ње, итд. – десила управо на старом српском југоистоку и на истоку југоисточне Европе, тако да није нимало необично да један уметнички приступ управо овде смести зачеће „противсрпске клетве“. У ствари, могло би се рећи и да двојник Баш-Челика из Црног цвета пре свега представља авет србомржње (чије је чедо и болест расрбљавања), једне од  највећих пошасти савременог света, али и дубоке прошлости, која се попут чуме ширила у свим правцима.²⁸

           Такође, загонетка наведене приповести је – као што нам дошаптавају међусобно повезане знаковне нити наизглед сасвим различитих појава, стварних и надстварних дешавања и личности – на неки, наизглед непојаман али битан, начин могуће скопчана и са скривеном, животворном српском суштином. Ова новонастала приповест о старим временима производи снажан утисак да је поменута суштина привремено закључана у храму знамења и значења што се надовезују на незаборавна дела српских несветих а светих симбола и представника: Цара Душана и Краљевића Марка. У ствари – а што је већ јасно примећено од стране љубопитних посматрача – „може се рећи да се, кроз личност Краљевића Марка у Црном цвету, метафорички одиграва иницијацијски ритуал читавог српског народа“.²⁹ Без икакве сумње, „Кнежевићево деликатно и маниристичко приповедање побудило би интересовање читалаца у сваком времену, али данас његов роман има и једну посебну актуелност јер, говорећи о универзалним питањима, сведочи и о културној историји и катастрофама једног народа“.³⁰ До победе се, међутим – у небројене предањске стене усађеним стопама Краљевића Марка – долази након мудроносних одлука и буђења свих успаваних сила које леже похрањене у дубинама народног бића и његових простора. С тим у вези, сходно бројним представама које су дубоко укорењене у заједничком памћењу, „постоји веровање и прича“ о томе да Марко Краљевић управо на српском југоистоку „у Дубокој Планини спава, а сабљу је забо у стену, и кад се он пробуди и устане – народ ће се избавити“, јер „одавно Марко спава, одавно Српство пати, но као да се Марко буди и снага народа крепча“.³¹

У потрази за Царством југоистока – или уместо завршног сажетка

           Покушајмо да на овом месту прибележимо још неколико мањих подцелина, односно редова, који би могли да послуже уместо својеврсног проширеног сажетка наше потраге за „срцем тајне“ слојевитог и сложеног предмета нашег разматрања. Све у свему, о светим српским даљинама³² – „блиским а далеким“ – није лако написати иоле сажет чланак, јер би изузетно пространа област наше радозналости у овом случају много пре требало да буде сагледавана у склопу покушаја саздавања читаве књижнице. Отуда смо се овде свесно усмерили на мозаични осврт, сачињен од одабраних „сећања и увида“, што би се најпре тицао српског југоистока. И то пре свега оног ближег, који у ствари може бити схваћен као „далек“ тек у смислу унутрашњег доживљаја (духовних) странаца што пренебрегавају лако доступне чињенице, али и оних самосвесних Срба који су заборавили јединствену и велелепну сложеност, те неке од кључних темеља и најславнијих раздобља, своје повести.

           Наиме, од разних старијих сведочанстава до, са становишта непрегледне српске прошлости, новијих примера као што су Нова Србија и Славеносрбија на даљем североистоку,³³ па све до знатно ранијих Срба са истока што их помињу древни аутори (Плиније, Птолемеј и многи други) ређају се разни докази свераширености прастарог српског имена.³⁴ Међу њима су и сведочанства попут рецимо Српских планина (Montes Serrorum) на „не тако далеком североистоку“ у области Јужних Карпата и знатно даље,³⁵ укључујући ту и просторе око Кавказа.³⁶ Штавише, примера ради, и Владимир Георгијевич Рудељев, угледни руски језикословац, пишући о Србима истока³⁷ – заједно са разним другим меродавним научницима, од Павела Јозефа Шафарика до Венијамина Павловича Кобичева и многих других³⁸ – долази до закључка да је управо то било првобитно, изворно и заједничко, старо име за потоње Словене.³⁹ Уосталом – као што је наглашавао и најзначајнији српски слависта новијег времена, Предраг Пипер – „подаци о бројности Срба и њиховој територијалној распрострањености“ могу се „наћи у најстаријим историјским изворима“.⁴⁰ На пример, када је године 805. утврђена „граница између Германа и Словена“, она још и тада у свом називу садржи управо српско име, тј. у њеном је „називу – limes sorabicus – одражен српски етноним“.⁴¹ Већ само ова околност/чињеница довољна је да осветли сваковрсну величину српског постојања у дубљој прошлости, као и распрострањеност разних његових, готово несагледивих, просторних даљина и временских дубина.

           Такав је случај и са српским југоистоком, посебно упечатљивим јер је био упориште Светог Српског Царства – које је обухватило и саму Свету Гору са Хиландаром – сазданог на нетрулежним темељима, односно моштима и непролазним делима светородних Немањића, као и на светосавски предназначеним представама о изабраном народу Божјем. Штавише, о вишевековној, јасној и свеприсутној постојаности – у средњем веку уобличених – представа о Србима као Новом Израиљу, изабраном и одазваном народу, јасно говори мноштво непорецивих чињеница.  Повише овога, могло би се рећи да су српски југоисток и Српско Царство – као један од израза основне немањићке државне идејне матрице Новог Израиља – неодвојиви и међузависни појмови, како у повесној прошлости тако и у представама о будућности. С тим у вези, још једном треба подсетити да је управо Скопље и „место рођења Српске (Пећке) Патријаршије“.  Подразумева се, ово је необорива чињеница која овај град и читаво његово подручје, дакле, чини непресушним извориштем и нетрулежним срцем не само Српског Царства него и друге свете главе на основном српском обележју (грбу) – Српске Цркве.

           Као што је стручњацима познато – „прослављање канонизованих чланова династије Немањића било је заслужено, колико побожним делима у корист вере и цркве, толико и деловањем у корист државе“.  А шта нам то још, превасходно поводом заједничке српске будућности – односно да би и наредне творевине које се буду угледале на Српско Царство биле препознате као Свете – поручује Свети владика Николај Охридски? Узгред, овде скрећемо пажњу и на то да се замисао о савршеном народу, тј. о Новом Израиљу – која је већ у корену надоградила светосавски темељ српске идеје и историјске мисије – заснива на покушају стварања јединственог обрасца личносног узрастања: савршеног човека, сазданог по узору на Богочовека Исуса Христа.  Сходно претходном, како гласи порука Светог владике Николаја Србима – „нек се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије Царство небеско, којим се једино може задржати царство земаљско на дуже време“.  Поводом тога, „уверен да управо 'Царство небеско држи царство земаљско', владика Николај је сматрао да брига о властитој души представља врхунски чин родољубља“. 

* * *

           Наслањајући се на сва претходна сазнања, пред нашим духовним очима се – као што је већ на самом почетку наговештено – изнова разоткрива важна спознаја да су даљине, стварне или (услед (гео)политичких и других околности) измаштане, врло често неодвојиве од доживљаја светости. Овај утисак је праћен чврстим уверењем да се све то посебно односи управо на свете српске „даљине“, са чијих упоришта и међа нам ненадано долази и чудновати Баш-Челик, заједно са земљама и личностима Цара Душана и Краљевића Марка, који се доживљавао као правоснажни наследник Немањића и престола Српског Царства.  Исто се – понад свега овога, а саобразно просторним удаљеностима – тиче и дубље прошлости као и далеке будућности, приказиваних и наслућиваних у народним и хришћанским причама и пророчанствима што покушавају да представе недосежне временске даљине. И њихове смернице и наговештаји су, такође, посебно јасно уочљиви превасходно када се усмеримо на знамења и садржаје који су повезани са српским истоком и југоистоком.

           Сем других разлога и услед замашних растојања на временској скали далека прошлост нам се чини у већој мери светом него садашњост, док смо од будућности неретко склони да очекујемо нови преображај и повратак светог, те коначни одлучујући расплет, налик представама о повратку Краљевића Марка међу Србе.  На ова предања надовезују се и предсказања о обнови Царства у српској будућности, уз различита земљописна средишта и одредишта која се притом наводе. У складу с тим, на врло упечатљив начин помињу се, рецимо, и стара пророчанства о Овчем пољу на „блиском“ српском југоистоку – подручју од посебног значаја за српску државу и Цркву, а пре свега за Цара Душана и Светог краља Стефана Дечанског  – као судбинском простору будућих времена. Управо ови југоисточни крајеви се, у склопу описа есхатолошких дешавања, понекад приказују у смислу најважнијих, судбоносних области; заједно са градом Једрене, у чијој близини се одиграла и прекретничка Маричка битка, те са Цариградом схваћеним као „Нови Јерусалим“ где ће се „појавити два последња цара“.

           И баш након Маричке битке, одигране на „далеком“ српском југоистоку, на данашњој тромеђи три туђе државе, отпочело је (још једно, али посебно дуготрајно) страдално време за Србе, односно њихова мукотрпна историјска иницијација, новоосвештано вековно (све)опште умирање и поновно рађање. Тада се на завет Новог Израиља и с њим повезану идеју Царства надовезује и Косовски завет. Овај српски дуготрајни „обред прелаза“ крунисан је и својеврсним геноцидним стањем – обележеним и готово непојмљивим размерама расрбљавања,  те забранама српске самосвести – из којег се још увек није изашло.  Ипак, тим страдањима и победама српска цивилизација је усложнила своје заветно језгро новим богочовечанским стремљењима и врхунским подвизима, који су – заједно са (над)умним разрадама српске идеје – осмислили српску будућност као буђење Новог Израиља. Уз то, ово буђење се – у складу са одговарајућим начелима и представама – замишља и као обнављање запретених моћи што стреме светородно-немањићки предназначеним, свечовечанским дометима (делатних чинова и духовних порука) српског језгра православно-словенске цивилизације.

           Оваква и разна друга промишљања и созерцавања прошлог и будућег српског постојања – посматрана као делови свенародног предања у смислу јединственог текста – доводе нас на корак до ближег сагледавања особених начина поимања смисла српске повести. И то пре свега у виду временског тока  што има свој освећени, свеосмишљавајући завршетак, повезан са представом о својеврсном катехону – који је, у исто време, један нови почетак.  При томе се овако појмљени претконачни и коначни расплети у разноликим представама у првом реду одигравају управо на Светој српској земљи,  с незаобилазним нагласком на духовним упориштима и пространствима Старе Србије и широко схваћеног српског југоистока – почев од Косова и Метохије, са царским Призреном у духовном средишту – те некадашњим, повесно потцртаним правцима ослобађања свог народа. То је, истовремено, био и основни смер „ширења“ Српског Царства – управо ка Цариграду-Константинопољу као својој, а уједно и свеопштој, будућој престоници духа.

* * *

           Као што се за читав блиски а „далеки“ српски (југо)исток, у складу с многим представама и чињеницама о њему, може рећи да је „несвет а свет“ јер крије у себи много више од онога што на први поглед представља, слично би се могло казати – сходно самој природи Српског Царства, наслоњеног на идеју о свемоћној Новој Византији, али и на суштинскију представу о Новом Израиљу – и за чувеног српског, јуначког Цара Душана. И овде је, саобразно Краљевићу Марку, исто тако реч о једном од најзначајнијих олицетворења и видљивих симболичних знамења овог подручја, за које се везује и Душанов завет.  Подељене представе о Краљевићу Марку су такође, неретко, сасвим у складу и с одговарајућим противречностима историјских разумевања Душановог лика и дела, с једне стране, те народних предањских схватања, с друге стране. Међутим, постојање представа о светости Цара Душана поткрепљено је и неким непосредним сведочанствима и изворима.

           Тако, поред светачког приказа у још неким светињама (као на пример у манастиру Лесново на ближем југоистоку) и стара, српским даровима одивотворена, светиња удаљенијег југоистока – Манастир Светог Јована Претече код града Сера, где је, као у једној од престоница, проглашено Српско Царство и обнародован чувени Душанов законик  – Душана на фрескама приказује не само као цара и ктитора, већ и као светитеља са ореолом.  Поред осталог, примера ради, „закључујући причање о цару Стефану“, тј. о Душану Силном, и патријарх Пајсије (1614–1647) каже да га је Бог „прославио у животу 'и после смрти украшењем моштију' “, што је непосредна „алузија на светост“, тј. „наговештај црквеног култа који је Душан добио тек у XX веку“.

           Уз то, и његова изненадна смрт – у разним представама и слутњама – указује на могућност да је заправо овај немањићки владар примио освештани мученички венац, услед тровања или неког другог спољног деловања, усмереног на окончање славе и величине Српског Царства. Исто тако, зна се и да је Цар Душан своје последње године углавном провео баш на југоистоку, у царском Серу као и на обалама Брегалнице, најпре у Крупиштима где је заседао државни сабор.

           Међу највећим градовима Српског Царства помињу се управо Призрен, Скопље и Сер,  односно престона средишта српског југоистока. У Серу се замонашила и наставила да живи и Душанова удовица, Царица Јелена.  По разним закључцима и представама Душан Немањић је и умро на овим јужним и југоисточним просторима – у Беру (Верији)  или у околини Ђевђелије, или пак по неким сведочанствима још даље, „у Тракији“ у месту Диаполи,  не много далеко од своје циљане а неостварене престонице Цариграда; снажно се устремивши ка њој, али ипак не домогавши је се, у тежњи да донесе безбедност, мир и постојаност овом делу света. Са места његове кончине, која се по свему судећи збила на „даљем“ југоистоку Српског Царства, тело му је пренето у Призрен, управо тамо где би се с пуно основа могло рећи да духовни простор српског југоистока и отпочиње. Ту где се на јединствен начин спајају славна повест, симболичка знамења и упечатљиви природно-земаљски показатељи и богатства. Тако су и Душанове мошти, након царевог престављења, биле пренесене у његову славну задужбину, Манастир Светих Арханђела – у кањону реке Бистрице код Призрена  – вишеструко разаран и пљачкан, али увек изнова обнављан и неуништен.

           Царство српског југоистока је, по разним писцима, творцима мапа, предањима и проучаваоцима, својевремено заузимало замашна пространства југоисточне Европе – будући, врло вероватно, значајно веће од онаквог каквим нам се најчешће приказује у новије време  – у својој тадашњој моћи тежећи да се нападом одбрани од противхришћанске најезде завојевача са истока, те да им нанесе одлучујући пораз, истерујући их трајно из Европе. Српско Царство је, у оно време, било у стању да то учини, а о његовој снази говоре и разни меродавни и важни садржаји што постојано упућују на наговештену, изузетну просторну раширеност тог Царства и српског народа.

           Цар Душан је, по Светом владици Николају Охридском, „стално имао у виду два циља својих ратова на Балкану: да оснажи своју државу и да помоћу такве снажне државе стукне Ислам од Балкана и задржи га у границама Азије“, јер „за хришћански Балкан је, дакле, он ратовао, да се Балкан не би потурчио него да би остао Христов и – Душанов“.  Срби су, стога, по оваквим представама били хришћанска сила која се испречила, као својеврсни катехон (онај ко „задржава“ и спречава победу зла у историји), управо на својим југоисточним границама што су се преплитале и са самим крајевима европског континента.

           Ка Цариграду и земљописно блиским успоменама на Гордосербу и Сервохорију – али и другим, неретко пренебрегаваним, српским даљинама, давнинама и дубинама  – као да је била усмерена (не)одапета српска стрела Душана Силног. Уосталом, „тамо далеко“ а у ствари такође близу налази се и „најстарије писано сведочанство Срба хришћана“ – „помен епископа града Гордосербе Никејске митрополије из позног 7. столећа“.  Свето Српско Царство светородних Немањића престало је да постоји, али је идеја Царства остала, наставивши да живи и развија се; и то не само у бајковитим (или сетним) – често величанственим и дубокозначним – народним предањима, памћењима и песмама.

1. О обреду слави (који се у разним српским крајевима среће под различитим именима), Краљевићу Марку и другим битним етничким показатељима – као суштинским обележјима једног јединственог изворног народа са сложеним и разнослојним културним/предеоним целинама и говорима – в. крајње сажето у: Ивица Тодоровић, Српске етнокултурне границе и савремена преиспитивања народних представа о пореклу – старе истине и изазови, Исходишта 1, Темишвар – Ниш, 2015, 445–451.
2. Јавни зборови Србомаћедонаца и Старосрба, Београд, 2021 (репринт издања из 1885. године), 41.
3. Исто, 45.
4. В. о овим светињама сажето, на пример, у: Светозар Ђоновић, Српскомакедонски црквени раскол, Београд, 2000, 119–146.
5. О некима од поменутих српских манастира в. опширније и у чланцима Јасмине Ћирић, који су доступни на сајту „Стање ствари“, уз пратеће упућивање на одговарајуће научне радове (в. на пример: Јасмина Ћирић, Марков манастир; stanjestvari.com; постављено 23.2.2026).
6. О томе како је у просторном смислу обично представљано језгро овог српског југоистока – у историјски новије време (с нагласком на XIX веку) најчешће називано одредницом „Стара Србија“ или „Стара Србија и Македонија“ – в. рецимо на задњим корицама, као и на пратећој уметнутој карти, у: Јавни зборови Србомаћедонаца и Старосрба, н. д.
7. В. Владимир Петковић, Стари српски споменици у Јужној Србији, у: (Славо)македонци – Део српског народа, Нови Сад, 2024, в. најпре стр. 412–416.
8. Исто, 416.
9. В. о томе опет у – за овај наш осврт посебно упућујућем – роману Бобана Кнежевића (Crni cvet, Beograd, 2008), стр. 76–79.
10. Р. Маројевић, Српски језик данас, Београд, 2000, 18.
11. В. исто, 39.
12. В. рецимо зборник: Конструисање синтетичких нација, ур. Миша Ђурковић, Београд, 2024.
13. Уп. И. Тодоровић, Света структура, Београд, 2015, 50–52; уп. и стр. 43–49, 61–62.
14. Уп. на пример истраживања и сведочанства једног познатог народознанца (етнолога): Јован Трифуноски, Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995.
15. Под овим се најпре подразумева унутрашња и спољашња појавна свеукупност одговарајућег народног бића и његове личности.
16. Славенко Терзић, Стара Србија (XIX-XX век): Драма једне цивилизације, Нови Сад – Београд, 2012.
17. Јован Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, књ. I, Београд, 1906, 42.
18. В. рецимо, као упућујући, пример представљања српског народног (етничко-етногенетског) простора у другој половини XIX века на карти Милоша Милојевића (издатој у Београду 1873. године од стране Косте Атанаскова – Шуменковића), с општим називом Историско етнографско географска мапа Срба.
19. В. на пример: И. Тодоровић, Са штитом или на њему, Смедеревска Паланка, 2025, 83–88.
20. В. рецимо сажете податке, изнесене у тексту: Срђан Тодоров, Српство Македоније, у: (Славо)македонци – Део српског народа, 2024.
21. Тихомир Ђорђевић, Најзначајнији датуми и догађаји везани за Вардарску Србију под Немањићима и у Средњем веку уопште, у: (Славо)македонци – Део српског народа, 2024, 31.
22. Реч је о навођеном роману Црни цвет, који је већ претходно представљен. О њему Александар Јерков поред осталог каже следеће: „Роман Бобана Кнежевића је фантастична и трагична прича у којој су вешто оживљени мотиви народне књижевности, нарочито свет епских песама и бајки“, а „тако су се, један спрам другог, нашли ликови у којима се препознају Марко Краљевић и Баш-Челик“ (в. сажетак на задњим корицама у: B. Knežević, Crni cvet, Beograd, 2008).
23. Уп. овде и поглавље Србистички принцип, у: И. Тодоровић, Српска тајна, Београд, 2015, 183–239.
24. В. бајку „Баш-Челик“ у: Вук Стефановић Караџић, Српске народне приповјетке, Сабрана дела Вука Караџића, књ. 3, Београд, 1988, 206.
25. rts.rs; постављено 20.2.2026.
26. Поводом српских страдања повезаних с разматраним простором в. рецимо: Сава Дечанац, Страдање Старе Србије и Македоније, прир. Милорад Фолић, Исток – Лепосавић – Зубин Поток, 2001.
27. B. Knežević, n. d., в. рецимо стр. 75, 105, 96–97, 72, 100, 157, 16.
28. И. Тодоровић, Нападнути идентитет и могућности одбране, Београд, 2025, 29–67.
29. И. Ђорђевић, „Национални херој“ у домаћој научнофантастичној књижевности, у: Naš svet, drugi svetovi, Beograd, 2010, 186.
30. В. сажетак А. Јеркова на задњим корицама у: B. Knežević, n. d.
31. В. излагање професора Живана Живановића у: Јавни зборови Србомаћедонаца и Старосрба, 56.
32. Тако је гласио основни наслов на самом почетку наших трагања, чији је део изнесен у овом вишеделном запису.
33. В. Мита Костић, Нова Србија и Славеносрбија, Нови Сад, 2001.
34. Као што, примера ради, запажа и знаменити археолог Ђорђе Јанковић – „српско име је сачувано на многим местима у топонимима, од Етиопије преко Европе до Индије“ (Ђорђе Јанковић, Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, Београд, 2015, 15; в. и још неке непосредне примере у истом делу, стр. 15).
35. О Старим Србима на Карпатима и околним просторима, уз упућивања на одговарајућу литературу, в. у: И. Тодоровић, Н. Аксић, Срби у Румунији I, Темишвар – Београд, 2022, 47–50. У наведеном смислу – али и када је реч о шире схваћеном, не тако блиском српском југоистоку – посебно су занимљиви чињенице, слутње и околности који представљају основу за виђења исказана у књизи: Реља Новаковић, Карпатски и ликијски Срби, Београд, 1997.
36. Несумњиво и веома давно српско присуство на подручју јужних Карпата, тј. на ширем подручју југоисточне Европе – као и древно помињање истог народног назива на северном Кавказу – јасно су истицали и водећи слависти новијег времена: О. Трубачов, Етногенеза и култура древних Словена, други део, Београд, 2006, 101–102, 116.
37. В. Г. Рудељев, О историји етничког имена Словена, у: Catena mundi књ. I, Београд, 1992, 66–69.
38. В. на пример: П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена, Нови Сад, 1998, 128, 130.
39. О овом и сродним питањима в. рецимо закључке, књиге и чланке поменутих П. Ј. Шафарика (са Л. Суровјецким) и В. П. Кобичева, као и многих других несрпских научника и писаца (а о некима од њих – Роберу, Колу, Перволфу, Цојсу, Креку, Ј. Гриму, Добровском, Далимиловој хроници, Екерману, али и Бандурију, итд, в. нпр. у: Лазо М. Костић, О српском имену – мишљења странаца, Србиње – Нови Сад, 2000, 38–44), исто као и у делима: Ђ. Јанковића, М. Будимира, Д. Петровића, Р. Новаковића, П. Милосављевића, М. Јовића, В. Караџића, С. Живановића, С. Петровића итд.
40. Предраг Пипер, Увод у славистику 1, Београд, 2008, 122.
41. Исто, 144.
42. О томе в. рецимо у: Александар Савић, Novus Israel: Нацрт за историју идеје о богоизабрању код Срба (XIII–XVI век), у: Концепти национализма и патриотизма у српском политичком дискурсу 1, Београд, 2025.
43. В. савремено наглашавање значаја ове чињенице у: Милош Стојковић, Плач Старе Србије; https://www.srpski-memorijal.rs/zasto-srpski-memorijal/stanjestvari-24-5-2022/2022/kako-je-izlecen-makedonski-raskol.html/  (приступљено 1.3.2026).
44. Уп. на пример: Милош Благојевић, Српска државност у средњем веку, Београд, 2011, 189–190.
45. Исто, 189.
46. В. рецимо: И. Тодоровић, Нападнути идентитет и могућности одбране, Београд, 2025, 161–167.
47. Николај Велимировић, Кроз тамнички прозор, Зрењанин, 2004, 26–27.
48. Зоран Кинђић, Николајево тумачење смисла српске историје, Смедеревска Паланка, 2025, 50.
49. В. у: Марко Алексић, Марко Краљевић – човек који је постао легенда, Београд, 2015, 117.
50. Када је реч о постојаности сродних представа уп. и: Дејан Илић, Пророчанства о паду царства у српским и бугарским песмама, Philological Studies 17, 1, 2019; овде посебно треба обратити пажњу, независно од накнадних тумачења, на значај представа о Косовском боју на балканском истоку (в. у: исто, рецимо стр. 126–127).
51. Уп. И. Тодоровић, Нападнути идентитет и могућности одбране, 126. Поводом важности представа о томе да је Краљевић Марко још увек жив, уп. и упућујуће примере у: Јавни зборови Србомаћедонаца и Старосрба, Београд, 2021 (1885), стр. 53, 56.
52. В. у: Марина Штетић, Насеља у сливу Брегалнице под српском влашћу у средњем веку, Београдски историјски гласник XIV, 2023, 94–96.
53. В. Пророчанство о последњима данима на земљи у: Радован Казимировић, Тајанствене појаве у нашем народу – Креманско пророчанство, Београд, 2006, 424–425.
54. Уп. рецимо: М. Степић, Српски геополитички образац, Београд, 2019, 284.
55. Види у: И. Тодоровић, Нападнути идентитет и могућности одбране, 39–44; И. Тодоровић, Са штитом или на њему, Смедеревска Паланка, 2025, в. рецимо стр. 86–87, 127–128.
56. В. поглавље Суноврат и буђење Новог Израиља, у: И. Тодоровић, Нападнути идентитет и могућности одбране, 169–179.
57. Осим овога, у појединим изразима српских самопромишљања, могло би се рећи, српска повест се посматра и у облику не тока већ точка, тј. тачније – спиралне завојнице.
58. Уп. рецимо: З. Кинђић, н. д., 32.
59. Уп. Ивица Тодоровић, Митска истина Срба, Београд, 2005, 67–87, 175–197, 373–376.
60. В. и: Džejms Bilington, Ikona i sekira, Beograd, 1988, 79–80; И. Тодоровић, Српска тајна, Београд, 2015, 232–234.
61. В. у: М. Стојковић, Плач Старе Србије; И. Тодоровић, Нападнути идентитет и могућности одбране, 118, 120.
62. О овом Законику и особеној правној природи Душанове државе, тј. Српског Царства његовог доба, в. у: Зоран Чворовић, Душанов законик у руском огледалу, Београд, 2018.
63. Уп. Димитрије Марковић, Фреска цара Душана у Грчкој; teodulija.net.
64. Божидар Ферјанчић, Сима Ћирковић, Стефан Душан, краљ и цар (1331–1355), Београд, 2005, 331.
65. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, н. д., 305; М. Штетић, н. д., 95–96.
66. В. занимљиво предочено у: М. Алексић, Марко Краљевић – човек који је постао легенда, 57.
67. Исто, 67. Уп. и: Божидар Ферјанчић, Српски и Византијски Сер у XIV столећу, Београд, 1994.
68. Види једну од представа о смрти цара Душана рецимо у: Kosta Nikolić, Harizma cara Dušana, Beograd, 2024, 155.
69. В. у: Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, н. д., 308.
70. Исто, 307.
71. Подробније образлагање и разматрање овог питања захтева и засебан простор.
72. На постојање оваквих представа и извора се – независно од начина њиховог тумачења – као на непорециве чињенице неизоставно указује приликом помињања и сагледавања одговарајуће величине и раширености српских државних и народних, али и црквених, испољавања; в. рецимо: Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, н. д., 331–339.
73. Н. Велимировић, Српски завет на размеђи векова, Цетиње, 2001, 105.
74. С друге стране, на подручјима својих северних крајева и граница српско име је свеприсутно излазило на обале Балтичког мора и многоструко се, током векова, појављивало у разним околним, северним (српским) подручјима. О томе в. рецимо – уз низ упућујућих и непосредних примера, а истовремено и сажето – у: I. Vukčević, Slovenska Germanija, Beograd, 2007.
75. Када је реч о „дубокој древности српског присуства на данашњим грчким просторима“, али и у ширем смислу југоистока, в. обавезно и: Д. Крстић, А. Стојановић, Лаоник Халкокондил – Докази историје, Нови Сад, 2023, в. рецимо стр. 296–297, итд. Уп. још једном: Р. Новаковић, н. д., као и дела Ђ. Јанковића.
76. Ђ. Јанковић, н. д., 173.
77. Уп. K. Nikolić, n. d., 192–193; в. и сажетак на задњим корицама књиге.
     

др Ивица Тодоровић, научни саветник, за "Живот Цркве"

Насловна фото: цар Душан и царица Јелена, фреска из манастира Лесново, извор: wikimedia.org