На празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, 16. новембра 2025. године, Црква Светог великомученика Ђорђа и Светих момишићких новомученика у подгоричком насељу Момишићи молитвено је прославила славу.

Светом литургијом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин, старешина Храма Светог Ђорђа под Горицом, уз саслужење јереја Павла Божовића, старешине ове светиње на Малом брду у молитвеном присуству вјерног народа.

По одслуженој Светој литургији благосиљани су славски приноси и пререзани колачи, а потом је заједничарење настављено за трпезом љубави коју саборно припремају домаћице момишићке парохије.

Празничну бесједу, коју преносимо интегрално, изговорио  је о. Мирчета Шљиванчанин:

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, када смо читали Свето јеванђеље, чули смо једну причу о необичном сусрету Господа нашега Исуса Христа са човјеком обузетим демонима у мјесту Гадари, у незнабожачком крају дошао је Господ Исус Христос и исцијелио демонима посједнутог гадаринског бјесомучника. Свакако да се кроз ову причу сјећамо једног давног догађаја, али кроз ову причу Господ нам, као и кроз све догађаје и приче које чини, показује истину о животу сваког човјека. Да и ми, такође, водимо своје борбе, али у тим многим борбама не бисмо могли издржати ни побиједити да није Онога који је дошао у Гадару и који долази код сваког човјека који иште Његово присуство и који жели Његово присуство.

Ова прича нам говори, наравно, да постоје зли духови, да ми, људи, хришћани, водимо борбу са њима и да је наша побједа и побједилац Господ наш Исус Христос, уколико се у Њега уздамо и уколико своје срце отворимо за Њега, уколико пустимо да свјетлост Христова просвијетли наше биће. У томе је сав наш живот, тако би требало да прође сав живот, јер тамо гдје уђе свјетлост — тами мјеста нема. Тамо гдје уђе благодат и дође благодат Христова, бјежи свако зло.

То нам свједочи ова прича, а такође нам свједочи још једну важну ствар: да Господ иде тамо гдје је најтеже, гдје је најтеже људима. Господ посјећује људе који пате и који страдају, желећи истинског исцјељења, цјеловитости живота и желећи им избављења. Дакле, Господ не поступа као ми људи, што често идемо тамо гдје је љепше и гдје је лакше, а Он иде, као што је отишао у Гадару, у мјесто незнабожачко, гдје је било мјесто гдје су људи изгубили вјеру у правога једнога Бога. Али тиме показује да је Он дошао да спасе сваког човјека, да Он куца на свако срце људско. Али је наше да то срце отворимо.

Знамо да Га је овај гадарински бјесомучник одмах препознао, да често и демони знају Господа, иако Му се не покоравају, иако Његову вољу не творе; знају оно што ми често људи не знамо — да је Господ Исус Христос сила и снага и благодат и исцјељење.

Па смо видјели како су ти демони који су били у том човјеку замолили Господа да их пусти да оду у крдо свиња. И Он им је то допустио, али тиме нам је показао шта бива са онима гдје дође демонска сила. Како су се те свиње, то крдо свиња, утопиле у море, тако се сваки човјек који пусти и кога обузму силе зле, топи у мору гријеха, зла и свега лошег.

А опет, гдје је наша нада, гдје је наше исцјељење? У Господу!

А видјели смо такође још једну ствар: кад је Он тога човјека исцијелио, вратио му потпуно здравље. Кад је он постао нормалан човјек од много болесног човјека, који је, како смо чули у Јеванђељу, живио у гробовима, који је наг ходио, од којега су се људи плашили, који је, дакле, био изопштен из друштва, одједном човјек — сједи здрав, код ногу Исусових, и жели да пође са Њим.

Велико чудо и милост Божија која се свагда догађа.

Али шта рекоше они људи из тога града кад су то видјели, и кад су видјели да су им се свиње потопиле? Умјесто да се обрадују здрављу тога човјека, да од једног њиховог суграђанина кога су се плашили сада стоји здрав човјек — они на то не гледају, као да то не виде и као да им то није важно, него жале за потопљеним свињама и говоре Господу: „Иди од нас.“

Често се и ми нађемо у таквој ситуацији, макар нам се чинило да није тако. Често нисмо спремни на промјену, често нисмо способни да прихватимо промјену, често желимо да се држимо наше свакодневице, макар она била и тешка и јадна; немамо храбрости да искорачимо ка Господу и да кренемо у нови живот са Господом. Често су нам, као овим Гадаринцима, материјалне ствари испред оних суштинских, духовних. Зато они нијесу могли да трпе Господа, бојећи се за своје богатство, али не видјећи поред себе здравога човјека, да ништа нема вриједније ни веће од човјека. Послије Бога, човјек је највећа вриједност. Послије Бога, човјек је слика Божја, онај према коме се са истом пажњом, као према Богу, треба односити.

Ми данас славимо празник Светога Георгија, обновљење његовога храма, пренос његових моштију — Ђурђиц, јесењи Ђурђевдан, могли бисмо рећи. А шта нам показује Свети Георгије у своме животу? Све супротно од овога — и онога обузетог демонским силама, и оних који су живјели у томе граду.

Дакле, Свети Георгије је сав био предан Богу. У његовом животу није имала мјеста демонска сила, а сигурно је на њега насртала. Сигурно му је ђаво говорио: „Само се ти привремено одрекни Христа, проћи ће њихово, па ћеш ти опет бити хришћанин. Ти си млад човјек, пред тобом је каријера, лијепо си кренуо, видиш како си добро кренуо у свој живот, како си успјешан. Шта ћеш све ово изгубити ако будеш инсистирао на својој вјери? Можеш ти и сутра бити вјерник, и за годину дана.“

Сигурно је Свети Георгије имао таквих демонских нашаптавања, као што сви ми имамо у своме животу, кад ђаво хоће да нас скрене из Божјега пута. Али Георгије је остао вјеран, знао је да је Христос живот. Знао је да је у Христу живот и спасење, да мимо Христа нема живота и спасења.

А са друге стране, супротно грађанима Гадаре, Свети Георгије ништа није претпоставио Христу — ни част, ни славу, ни богатство. Христос је све. Христос је све за Светог Георгија. Христос би требао да је све и за нас, јер је пуноћа живота, пуноћа смисла, пуноћа спасења, пуноћа снаге, пуноћа свјетлости, радости живота. Све то нама свједочи Свети Георгије у чињеници да смо се у његовом храму окупили да га славимо, и ви који га славите као крсну славу.

Свети Георгије је положио и свој живот да би био Христов. Није величина у томе што је дао живот, јер многи су кроз историју давали животе — ко зна за шта — него зато што се није одрекао Христа, зато што је остао Христов човјек у страдању, како му и пјевамо у пјесмама које су њему посвећене. И Свети Георгије је онај који нас надахњује, све хришћане свих времена. Зато је поштован: гдје год живе хришћани, поштују Светог Георгија. Зато што нам даје снагу и надахњује нас да и ми будемо војници Христови — не са копљем или са мачем, него са љубављу Божјом.

Јер од нас се данас, браћо и сестре, највише то тражи: да имамо храбрости и способности, да имамо снаге вјере, да имамо снаге духа; да можемо ближњега да трпимо поред себе, да можемо ближњем да опростимо, да можемо ближњег да заволимо, да можемо онога поред нас да помилујемо, да му будемо од помоћи, да му упутимо лијепу ријеч — некад се и више не тражи. Јер то је наше свједочење вјере у Христа данас: да болеснога, онога који нема никога, обиђемо; да чувамо свој живот.

Пренос моштију Светог Георгија је празник који нам такође свједочи, као и сва Црква кроз историју и ове мошти Светих мученика момишићких које се овдје налазе, да је људски живот светиња, да су и душа и тијело човјеково светиња. Зато ми поштујемо свете мошти, зато се врше преноси светих моштију, зато славимо празник преноса моштију Светог Георгија: јер код светих људи, животом у Христу, освећују се и душа и тијело; и душа и тијело су свети.

То увијек да имамо на уму и тако да живимо — пазећи себе, али пазећи и друге; пазећи и своје душе и своја тијела од гријеха. Много се данас свакога гријеха намножило, али се и благодат Божја умножава. Неће нас Бог оставити, неће Бог оне који су Његови, као што није оставио Светог Георгија, као што није оставио Момишићке мученике, као што није оставио гадаринског бјесомученика. Јер Он долази тамо гдје је тешко, не презире ниједног човјека, не гнуша се ниједне људске муке; није му ниједан човјек стар, није му ниједно срце мрско, није му ниједна душа гадна. Свако срце људско, сваки обичај човјеков Господу је подједнако драг, подједнако вољен.

У томе би требало да слиједимо Божји пут и пут Светога Георгија — хероја вјере, витеза вјере. Зато су га овдје код нас наши преци много вољели, узимали за крсну славу, зато је толико храмова њему посвећено. Јер је он надахњивао и за борбу за слободу, али и за свакодневну нашу борбу за добро: да будемо на страни добра, да не будемо на страни зла, да будемо богољубиви и човјекољубиви, како је то био Свети великомученик Георгије.

Извор, фото: Митрополија црногорско-приморска