I

Задржимо се на првим речима које је изговорио Васкрсли Христос када се јавио Својим ученицима. Није им рекао „победа“, ни „слава“, нити „власт“, него им је рекао: „Мир вам“ (Јн. 20, 19). Ушао је у просторију у којој су били затворени од страха и даровао им оно што свет никада не може дати: мир који не зависи од околности, од геополитичких равнотежа, од људских споразума, већ мир Божији који превазилази сваки ум (Флп. 4, 7) — дубоки духовни мир који најпре проистиче из помирења човека са Богом, а затим се шири на све људе.

Данас је свет узнемирен. Крвави ратови и даље изазивају смрт и страдање. Страх од сутрашњице обузима читаве народе. Несигурност куца на сва врата. Усред ове буре, Васкрсли Христос понавља: „Мир вам“. То није само уобичајени друштвени поздрав, већ онтолошка стварност. Смрт је побеђена. А ако је смрт побеђена, шта нас још може узнемирити? Мир Христов није одсуство проблема, већ присуство Бога у проблемима.

На Голготском Крсту, Христос се суочио са свим страстима човечанства. Среброљубље Га је издало кроз Јуду. Завист Га је предала Пилату. Уплашена и покварена власт Га је осудила. Гордост Га је исмевала. Мржња Га је приковала за Крст. Све страсти су се сручиле на Њега са жестином, као да је свет желео да убије самога Бога.

Ипак, на Крсту, управо тамо где је зло мислило да је тријумфовало, Христос није тражио освету. Он је завапио: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Овим речима није само победио смрт, већ је победио и зачарани круг зла. Победио је логику освете која храни сваки рат, сваку мржњу и сваки мрачни сукоб у историји.

Васкрсење сведочи да је љубав јача од смрти; да опроштај уништава зло, док га освета умножава. Васкрсли Христос није дошао да казни оне који су Га распели. Дошао је да их спасе и да их помири. И то је највећа победа у историји.

II

У времену у којем живимо суочавамо се са новом врстом смрти: обамрлошћу равнодушности; укоченошћу срца; духовном исушеношћу једног друштва које је заборавило Бога, не зато што му је било забрањено, већ зато што је изабрало да Га игнорише. Сукоб невидљивих уверења наставља да разара видљиве животе. „Каква је корист човеку — каже Христос — ако задобије сав свет, а души својој науди?“ (Мт. 16, 26). Ове речи су актуелније него икада. Живимо у епохи у којој човек непрестано тежи материјалним добрима, сигурности и друштвеном статусу, а ипак се осећа празније, усамљеније, неиспуњеније и узнемиреније него икад.

А Васкрсење нам открива једну велику истину: онај ко има Христа у своме срцу, не оскудева ни у чему. И не само духовно. Бог који је нахранио пет хиљада људи са пет хлебова, Бог који је воду претворио у вино, Бог који је рекао: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и све ово ће вам се додати“ (Мт. 6, 33), тај Бог не оставља своју децу без потребних ствари. Он се стара и за тело и за душу; даје и хлеб и мир. Пуноћа се не налази у гомилању богатства, већ у заједници са Творцем. Само у Њему можемо наћи мир, јер је Он једини наш мир (Еф. 2, 14).

Ми знамо шта значи Васкрсење — не само теоријски, него из живог искуства. Наша Православна Црква прошла је своју Голготу. Деценијама су покушавали да униште сваки траг вере. Цркве су рушене, свештенство је страдало, реч „Бог“ била је забрањена. Црква је изгледала као мртва, сахрањена у запечаћеном гробу. Ипак, она је васкрсла. Камен је одваљен. Вера је поново процветала из рушевина. Храмови су обновљени. Заједнице су поново успостављене. То није било дело људске снаге, већ сила Васкрслог Христа која делује у историји.

III

Црква поново упућује позив на Васкрсење — овога пута на васкрсење сваке душе. Васкрсли Христос данас стоји пред нама, као што је стајао пред Томом, и показује нам Своје ране. Не скрива их. Не уклања их. Носи их заувек на Себи, као вечно сведочанство љубави. Те ране говоре: „Толико сам те заволео да сам ради тебе прихватио најтежи бол“. Сваки човек, свака душа, толико је јединствена и непоновљива да би Бог дошао и да је постојао само један човек.

Драга браћо и сестре! У овом узнемиреном свету довољна нам је једна једина сигурност: Христос је васкрсао и живи. А ако Христос живи, живимо и ми. И ако живимо у Христу, онда нас ни смрт, ни зло, ни сиромаштво, ни прогонство не могу одвојити од Његове љубави и мира. Дан Васкрсења Господа нашега Исуса Христа — пише свети Јован Златоусти — јесте темељ мира, јер из Васкрсења Христовог исходи мир Божији. Васкрсење и мир Божији нису апстрактна догма, већ лични позив.

Одговоримо, дакле, на позив: „Мир вам“ — читавим својим животом. Постанимо и ми сами миротворци у свету који се разара мржњом, среброљубљем и егоизмом. Али да бисмо постали миротворци, најпре треба да стекнемо мир у себи. „Стекни мир у срцу своме“, каже свети Серафим Саровски, „и хиљаде око тебе ће се спасти“. Јер нема мира тамо где је зло, већ само тамо где је присутан Бог. Нађимо тај мир Божији у својим срцима, а затим га ширимо свуда, заједно са радосном вешћу да је Христос васкрсао и даровао свету живот и вечни мир.

С љубављу у Васкрслом Господу,
† Јован
Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније

Извор, фото: RadioNgjallja

Превод са албанског: редакција портала "Живот Цркве"