Католикос-патријарх целе Грузије, архиепископ мцхетски и тбилиски, митрополит пицундски, сухумски и абхаски Илија II

Парохијанима Свете Православне Грузијске Цркве, житељима Иверије и сународницима који живе ван граница наше земље:
 

„Чуј, небо, и приклони ухо, земљо, јер гле, ево:

Син и Реч Очева долази да се роди… и Творац свега створеног рађа се.“

(Михаил /Микаеле/ Модрекели)

            Милошћу Господњом, поново је наступило најтајанственије време, време доласка Исуса Христа на овај свет. То је највећа вест међу свим чудима која су се догодила од стварања света до данас, и међу чудима која ће се догодити у будућности, јер се ништа не може упоредити са чудом телесног рођења беспочетног Бога у пролазном свету.

            Да бисмо макар донекле схватили величину овог догађаја, подсетимо се једне општепознате чињенице: у васељени постоје милиони звезда које чине одређене групе – галаксије. Наша галаксија зове се „Млечни пут“. Она је толико огромна да би светлосном таласу, који се креће брзином светлости (односно 300.000 километара у секунди), било потребно најмање 100.000 година да пређе са једног њеног краја на други.

            Таквих галаксија у космосу има безброј; у свакој од њих владају велики поредак и законитост, и оне громогласно сведоче да је Творац свега видљивог и невидљивог беспочетни и бескрајни Господ.

             Запањујуће је да је управо Он, ванвремени, ушао у свет времена; Свемогући Управитељ свих бића, саздан по нашем обличју, у најмањем делу једне галаксије, на Земљи, у хладној зимској ноћи, лежећи у витлејемским јаслама, дошавши у свет.

            С таквом смиреношћу нам се открила друга Ипостас Пресвете Тројице, Исус Христос, да би нам од самог рођења, а и потом, током 33 године, пружао лични пример смирености, трпљења, праведности, мира… и, наравно, љубави.

            Чиме смо заслужили такву Твоју саможртвеност, Господе?
            Шта је човек, какво је његово достојанство, да си му указао такву част?

            Савремена истраживања потврђују да је сваки од нас чудо; чудо је и сваки наш орган, његова функција и механизам деловања. Узмимо, на пример, мозак, који обухвата до 86 милијарди неурона и стотине трилиона њихових међусобних веза, које у мозгу свакодневно преносе милионе наредби, а да се међусобно не додирују, јер је свака од њих окружена својеврсним пољем. Сложеност ових процеса превазилази сваку нашу представу. А притом је све то само мали део оних могућности које су у нас положене.

            Зар је све то даровано за бесмислену, празну и пролазну свакодневицу?

            Познато је такође да је и на Земљи, и у Сунчевом систему, и уопште у космосу који нас окружује, све израчунато са великом прецизношћу и да, пре свега, постоје одговарајући услови за човеков живот: смена годишњих доба, обиље биљака, животиња, птица, морских створења… вода, ваздух, земља… њихово прожимање и намена… све служи човеку.

            Дакле, ми се, и не слутећи тога, налазимо под посебним старањем, обдарени смо неизрецивим могућностима, и наше постојање на овом свету, природно, не може бити случајно нити бесмислено; и заиста, оно носи велику одговорност и представља предуслов за остварење великог циља.

            То су добро знали и много раније, у прошлим вековима.

            Ево шта су писали свети Григорије Богослов (IV век) и свети Григорије Палама (XIV век):
„Човек је макрокосмос у микрокосмосу“, „он је јединство свега створеног, које видљиви свет повезује са Богом“.

            Свето Писмо нам, пак, открива овакву дивну тајну: „Ви сте богови и сви сте синови Вишњега“ (Пс. 81, 6). „Зар не знате да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?“ (1 Кор. 3, 16). То јест, ми смо заједничари Творца! Његови смо! Пали, оптерећени грехом, али ипак Његови! Зато Он показује посебан однос према нама; а како Му ми узвраћамо на ту љубав и то поверење?!

***

            Године 2025. хришћански свет је обележио 1700-годишњицу Првог васељенског сабора у Никеји. Тај сабор је за човечанство постао почетак великог преокрета. Он је утврдио јединствену веру хришћанског света, црквени поредак и нови модел односа Цркве и државе, који је касније постао темељ целокупне цивилизацијске политичке и друштвене архитектуре Истока и Запада.

            Можемо бити поносни на то што је тачно годину дана након овог изузетно важног догађаја, односно 326. године, Грузија хришћанство прихватила као државну религију. То значи да је наша земља, по својим духовним вредностима, исправном схватању правде и државној одговорности према највишим идеалима које је Никејски сабор одредио за хришћански свет, била међу најнапреднијим земљама тадашњег света.

            Проглашење хришћанства за државну религију било је плод вере која је у нашем народу посејана још у апостолско време, односно у I веку.

            Данас, кад се суочавамо са бројним културним и светоназорским изазовима, период 325–326. године и та историјска подударност поново нас подсећају да се снага грузијског народа ослања на јединство хришћанских вредности, на духовни и грађански поредак и на избор који је наша земља учинила пре 1700 година. Чување тих вредности не означава само верност прошлости, већ је и најважнији услов нашег исправног усмерења у будућности, јер су Господ и Његово учење истинити и не подлежу променама у времену.

            Али савремени човек често не успева да досегне истину даровану од Господа, не схвата смисао свога живота и не увиђа зашто би се одрекао греховног, земаљског благостања, нити како да правилно уреди своју свакодневицу.

***

            Наше прогонство из Раја било је и јесте казна, али је период нашег странствовања на Земљи, ма колико нам дуг изгледао, ипак веома кратак. По милости Божијој, уређено је тако да је овај, заиста пролазни свет, у поређењу са вечношћу, сасвим довољан да се открије наш духовни свет и да се покаже наша унутрашња природа.

            На Земљи смо ограничени и временом и могућностима. Својим делима, мишљењем, говором, расположењем… ми само стварамо залог за неки будући, сасвим другачији живот. Да се послужимо јеванђељским поређењем, ми на неки начин обликујемо семе одређене врсте биљке, и само од нас зависи какав ће облик у вечности добити наш духовни свет, извајан нашим животом: да ли ће изнићи као добра садница, добро дрво, коров или трње.

            Какво ће бити наше стање после смрти?

            Размишљање о томе и старање за то треба да постане прва и најважнија брига свакога од нас.

            Бог жели спасење и вечни живот за све, и зато је у свим временима, сваком нараштају, давао одговарајуће поуке и постепено је уздизао људе на духовне степене; понекад кроз бол и жалост, покаткад кроз милосрђе, некад кроз искушења, а повремено кроз даривање мира и доброте…

            У паганском периоду, кад је био дат закон, само је јеврејском народу било даровано учење о истинитом Богу и знање о разликовању добра и зла, као и о богоугодном животу. Израиљ је прешао тежак пут, али је успео да Творцу принесе достојан збор царева, судија, пророка и других светитеља; а што је најважније, успео је да принесе украс и лепоту Адамовог рода, преславну Дјеву, Богомајку, Пресвету Марију, лествицу кроз коју је Бог сишао у свет.

            И тако се родио Спаситељ Исус; али долазак Онога који побеђује смрт није био дочекан с радошћу од стране земаљских владара у Витлејему. Напротив, Његово убиство постало је главни циљ цара Ирода, јер је у Њему видео опасност по своју власт; зато је, по Иродовој заповести, хиљадама невине деце одузет живот, у нади да ће међу њима свакако бити и Исус.

            Покушај одвајања од Спаситеља и Његово одбацивање, од I века па надаље, увек се на Земљи испољавао на разне начине: искривљавали су Његове заповести, исмејавали вернике, вређали светиње или, уопште, проповедали безбожништво… Све ово јасно сведочи о веома тужној ситуацији великог дела људског рода; о томе да се људи нису само навикли на грех, већ им и прија да живе у греху; толико су се привикли на своје пало стање да више немају жељу да се поправе и прпремају се за вечне муке, јер тако желе да живе.

            Најопасније је управо ово: када духовна смрт постане унутрашња навика, а истински живот туђ и недостижан!

***

            То је Бог „имже всја биша“ („кроз Којег је све постало“), „...што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти“ (Кол. 1, 16) дао је нову заповест човечанству која се састоји у речима: „да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге“ (Јн. 13, 34), што значи самопожртвованом љубав према другом, ближњем. (Наравно, наша љубав пре свега треба да припада Богу, а затим сваком човеку као лику Божијем.)

            Веома је важно да се у љубави угледамо на Спаситеља, без обзира на то какав је наш ближњи, добар или зао, успешан или неуспешан, богат или сиромашан, мудар или неук.

            „Љубите једни друге као што Ја вас љубих!“ Ово је једина, али у стварности свеобухватна заповест која нам је дата да је испунимо!

            Господ Себе даје свима, и због величине Његове љубави, Он нас призива да и ми следимо Његов пример човекољубља и постанемо Његови.

            На први поглед, живот по овој заповести делује лако, али на овом свету демон је поставио хиљаду искушења и замки, и наш ум често не схвата чији смо заиста слуге. Због тога грешимо, а себе сматрамо праведнима.

            На пример, данас сви говоре о љубави и слободи, али праву грешку чине они који љубав према греху и грешном животу изједначавају са истинском љубављу, као и они који сматрају да слобода значи право на све.

            Злоупотреба слободе говора једно је од најтежих искушења нашег времена, и то успешно савлада само онај ко уме достојанствено да корача ка Господу путем истине, ко уме да трпи и прашта; онај ко у сваком човеку, упркос тежини његових грехова, ипак види лик Божији и не узвраћа злом на зло.

            Апостол Јаков упозорава: „И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело... то немирно зло, пуно отрова смртоноснога“ (Јак. 3, 6-8), и „ко не греши у речи, тај је савршени човек“ (Јак. 3, 2).

            Господ нам ништа не намеће: „Пред људима је живот и смрт, и оно што неко благоизволи, биће му дато“ (Сирах, 15, 17).

            Не плашите се обнове свог живота по јеванђељским заповестима Господњим, по поукама апостола и светих отаца; супротставите се оним рђавим жељама и наклоностима које вас чине непријатељем правила које је Бог установио, које угрожавају вашу веру, кваре је и чине бесплодном и бескорисном.

            Трудите се и борите се за живот, за вечни живот; за остварење и обнову могућности које вам је Бог даровао; Господ вам није дао крста који не бисте могли да носите. Стога, живите по слободној вољи, али не по законима привидне, већ истинске љубави, како бисте могли да будете обожени и да се радујете у вечности.

***

            Напослетку, желим да вам кажем још једном:

            Христово Рођење је и даље делотворна тајна, данас и у вечности, која је положила темељ за процес преображаја личности. Међутим, такође је у корену променило ситуацију и цео видљиви свет је постао простор деловања Бога. Сам Творац је прихватио Своју творевину и Нетрулежни је примио трулежу природу како би у трулежно удахнуо Своју нетрулежност и поделио с човеком божански живот.

            Истински смисао и циљ нашег постојања су показани, а све препреке за њихово остварење су уклоњене:
            смрт и трулежост нису суштина наше природе;
            призвани смо за небеске висине и вечни живот;
            истинска љубав према Богу и наша истинска љубав према човеку су нераздељиви;
            у овим односима треба да се зачне нови живот који ће човечанство довести до мира, јединства и обнове;
            и ван граница тајне Божијег оваплоћења није остало ништа: ни прошлост, ни садашњост, ни будућност!

***

            Хришћани, обрадовани Јеванђељем Христовим, испуњени небеском благодаћу и Господњом милошћу, изабрани православни народе, стадо које је покренуто животворном вером, надом и жељом за усавршавање Царства небеског, још једном вам честитам испуњење ишчекивања неба и земље – рођење Господа нашег Исуса Христа!

            Данас свака туга треба да нестане, све бриге и страдања, крвопролића и ратови треба да престану, непријатељске наоружане војскe треба да занеме, безнађе, завист и злоба треба да нестану, а наш разум, душа и срце надахнути љубављу према Богу треба духовно да буду усмерени ка Светој земљи. Запалмо свећу како бисмо заједно с мудрацима и пастирима у Витлејему могли да се придружимо анђеоском гласу који позива: „Слава в вишњих Богу и на земљи мир, в человјецех благоволеније!“

            У овој тајанственој ноћи вас посебно молим, Богомладенче из Витлејема, Пресвета Богородице, силе небеске и сви свеци Божији, благословите целу Грузију, њене становнике и сународнике ван домовине да буде дарован мир целом свету, да се одвојимо од тежине пале природе, да будемо благословени јединством и даром истинске љубави и да сви будемо заједничари Божији.

Христос раждајетсја, славите:
Христос с небес, срјашчите,
Христос на земљи, возноситесја.
Појте Господеви, всја земља!

Молим се за вас с љубављу,

Илија II, католикос-патријарх целе Грузије
Тбилиси, о Божићу 2025-2026.

Извор и фото: Инфо-служба Грузијске патријаршије

 Са грузијског, за портал "Живот Цркве" превела Марина Тодић