Иступање митрополита халкидонског Емануила у Вилњусу 23. фебруара 2026. године је још један покушај Константинопољске патријаршије да заснује богословску и моралну основу за своје поступке у Украјини. Иза лепих речи о „љубави”, „исцељењу” и „пастирском снисхођењу” крије се сасвим прагматичан циљ – легализација канонског безакоња Фанара и оправдавање признавања расколничких структура. Али, ако ову реторику очистимо од византијске дипломатије, открива се слика беспрецедентног лицемерја, чије плодове данас жању милиони верника канонске Украјинске православне цркве.

           Почећу од тога да у основи реторике митрополита Емануила лежи покушај супротстављања слова закона (строгог поштовања канона) и пастирског снисхођења – икономије. Јерарх тврди да се канони не могу примењивати механички, игноришући историјску еволуцију. Према његовој логици, Фанар је можда и одступио од строгих правила, али је то учинио ради „зацељивања” ране, јер је снисхођење важније од суве прецизности правне норме.

           Као главни аргумент за такву праксу се наводи емоционална теза. Наводно, у Украјини су деценијама постојале заједнице (реч је о УПЦ КП и УАПЦ), чији су верници „искрено ишли на Литургију” не постављајући сложена питања о јурисдикцији. И наводно је управо ради тих обичних људи, који су се нашли у „канонској провалији”, Васељенска патријаршија 2018. године применила акт икономије.

           Управо се ту и крије главна манипулација. Митрополит Емануил свесно пребацује дискусију на терен „јурисдикцијских спорова”. Међутим, у случају са поменутим украјинским организацијама, огроман изазов није питање коме су оне административно потчињене. Проблем је у томе што су оне у својој суштини биле и остале расколничке, самовољно одвојене од пуноће Православне цркве, без законите јерархије и благодати светих тајни.

           Ништа мање није важно ни то што, покушавајући да легализацију раскола представи као „исцељење”, Фанар затвара очи пред тим до чега је та „икономија” довела у пракси. Томос о аутокефалности, издат такозваној ПЦУ, није донео мир. Напротив, постао је окидач за најгрубља и најфлагрантнија кршења права верника и свештенства канонске УПЦ.

„Пастирско снисхођење” црквеног Истамбула се претворило у физичко насиље, отимање храмова и државни терор.

           Широм Украјине присталице "ПЦУ", уз подршку радикала и локалних власти, брусилицама секу браве на вратима храмова УПЦ. Вернике, укључујући жене и старије особе, избацују на улицу, трују сузавцем и брутално пребијају. Флагрантан пример био је напад на Саборни храм Светог архангела Михаила у Черкасију, где су екстремисти у фантомкама пуцали на вернике и умало убили митрополита Теодосија.

           Кијево-печерска лавра – колевка руског монаштва и главна светиња источно-словенског Православља – такође се претворила у епицентар најжешћег притиска на Цркву. Монасима је ускраћен приступ конацима и пећинама са моштима светитеља, а студенти Кијевске духовне академије су уз претње протерани из манастира.

           Паралелно са тим, државна машина покренула је прави лов на истакнуте архијереје УПЦ. Индикативан је случај митрополита банченског Лонгина – хероја Украјине, који је усвојио стотине болесне деце без родитеља. Подвргнут је исцрпљујућим суђењима, што је већ довело до његових тешких срчаних проблема. Под судом и истрагом налазе се десетине других архијереја и обичних свештеника, чија је једина кривица – верност канонској Цркви.

           Кулминација процеса прогона било је усвајање закона у парламенту, којим се фактички забрањује деловање УПЦ на територији земље. Милиони грађана Украјине потезом пера претворени су у људе другог реда лишених права на слободу вероисповести.

           Све то, митрополит Емануил је одлучио да прећути у Вилњусу. За Фанар су те сузе и крв само „колатерална штета” у њиховој геоцрквеној игри. Али ни то није оно најстрашније.

Својим вилњуским излагањем халкидонски митрополит отвара праву Пандорину кутију за цео православни свет. Ако се прати логика Фанара, онда већ сам факат дугогодишњег постојања неке расколничке структуре јој даје за право накнадно признање. Чим такве заједнице деценијама обављају своје „службе” и „верују у Бога”, то значи да се ради њих може прећи преко било којих канона.

           Али ако је овај принцип универзалан и диктиран искључиво јеванђелском љубављу, зашто грчки јерарси не почну од самих себе?

           У Грчкој већ скоро један век постоји снажан покрет расколника „старокалендараца”. Они имају своје парохије, десетине манастира, сопствени епископат и десетине хиљада обичних верника, који се сваке недеље „искрено моле на Литургији” и не признају званичну Јеладску цркву.

           Зашто онда према њима Константинопољ и Атина не примењују ту исту хваљену „икономију”? Зашто њихове „свете тајне” и они сами нису признати?

           Одговор је очигледан и циничан. Грцима је много лакше да се са позиције силе мешају у послове друге Помесне цркве, кроје судбине на туђој канонској територији и за то добијају дивиденде, него да покушају да се позабаве брвном у сопственом оку.

           Овај двоструки морал Фанара представља лицемерје највишег степена. И управо због тога ће поступци Константинопоља у Украјини, који се данас у европским престоницама оправдавају високопарним речима, ући у историју не као акт зацељења, већ као највећи злочин против канонског поретка Цркве, плаћен страдањима милиона верника канонске УПЦ.

_{Фото: патријарх Вартоломеј потписује епитрахиље петорици литванских распопа 23. марта 2023. године. Пошто им је сметала канонска јурисдикција Литванске православне цркве, наводно због подршке патријарха Кирила СВО РФ у Украјини, они су дозволили себи да погазе своје свештеничке заклетве и делују отворено расколнички због чега су сасвим оправдано били канонски разчињени. Да би их неканонски вратио у чин, патријарху Вартоломеју није било тешко да допутује у Вилњус. Наравно, пре тога је била одиграна дипломатска игра са посетом литванских званичника Фанару. Садејство русофобних литванских власти и Фанара је како видимо настављено до данас. Извор: orthodoxtimes.gr. фото је фрагмент фотографије аутора: Νίκος Παπαχρήστου / Οικουμενικό Πατριαρχείο.}

Илијан Минчев за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: 17. јул 2024. године, Вилњус, митрополит Емануил Адамакис са литванско-белоруским распопима организованим од стране црквеног Истамбула у литвански егзархат под управом Јустина Кивилуа (први лево до Адамакиса) из ткз. Естонске апостолске православне цркве (такође структуре под Константипољем формиране упадом на канонску територију РПЦ). Као и Думенкова "ПЦУ" ова расколна формација је службено озваничена 6. јануара (2024-е). Извор: ec-patr.org}

- Текстови објављени у рубрици "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције