Интервју који је водио Ромео Петрашчук са Високопреосвећеним Митрополитом Серафимом, у септембру 2012.

Високопреосвећени Владико, желео бих да Вас позовем да зађемо у једну област побожности румунског народа, у којој се проналази све више верника наше Цркве. Овде мислим на поштовање, на част која се указује оцу Арсенију Боки. Знам да отац Арсеније припада сабору исповедника из комунистичких затвора, који је тако драг и Вашем Високопреосвештенству. Одакле овај духовни занос око овог Светитеља из Трансилваније, како га већ многи верници препознају?

Отац Арсеније Бока је јединствен случај у читавој историји наше Цркве, која није познавала свештенике или монахе са тако великим утицајем на верни народ као што је он. Чак ни недавно канонизовани свеци не уживају толико поштовање верника као отац Арсеније. То је најочигледнији знак светости којом га је Бог овенчао. Поштујући га као свеца и призивајући га у молитви, верници се радују његовој помоћи. Иначе не би долазили у хиљадама на ходочашће на његов гроб. Истовремено, они користе учење Оца које је остало у рукопису, али је објављено, након пада комунизма, у десетинама хиљада примерака. Верујем да списи ниједног духовног оца, савременика оца Арсенија, не уживају толико интересовање као његови списи. Ово је такође знак светости његовог живота.

Није ли „сумњива“ ова миграција народног схватања, од поштовања једног Оца, о чијој се светости Црква још није изјаснила, ка манифестацијама поштовања које се указују, посебно, свецима?

Уопште није сумњиво поштовање оца Арсенија пре него што је званично признат као светитељ, јер процес канонизације једног свеца почиње управо поштовањем које му верни народ указује пре проглашења од стране Цркве. Верници препознају знаке светости пре канонизације. Они констатују моћ посредовања пред Богом, Који испуњава молбе упућене дотичном свецу, као што виде чуда која Бог чини преко његових молитава или моштију које су остале од њега… Када црквена власт, то јест Свети Синод једне помесне Цркве, као што је наша Црква, утврди да је народна побожност према неком свецу аутентична и да су његов живот и списи у складу са Предањем Цркве, она га „канонизује“, то јест, препоручује га целој Цркви да буде поштован као такав. Светитељ не постаје светитељ канонизацијом, већ благодаћу Божијом која овенчава његов живот проведен у молитви и посту, у борби „до крви“ (Јеврејима 12, 4) против греха и у чињењу добра ближњима. Ипак, већина светитеља остаје анонимна, дакле неканонизована од стране Цркве. Њихов број је много већи од броја канонизованих. Управо зато је Црква установила „Недељу свих светих“ (прва Недеља после Силаска Светог Духа), како би поштовала све оне које је Свети Дух посветио.

Лично сте познавали оца Арсенија Боку. Молио бих Вас да се присетите тих тренутака.

Упознао сам оца Арсенија у цркви у Драганескуу где сам био два пута. Чуо сам много о њему од отаца из манастира Бранковеану и од многих верника из области Фагараша, где сам рођен. Мој сусрет са оцем Арсенијем није имао ништа спектакуларно. Питао сам га неколико ствари у вези са путем којим треба да идем (тада сам био студент теологије). Одговорио ми је прилично штуро, али са великим реализмом, предочавајући ми тешкоће са којима ћу се сусрести као неожењени свештеник. Посебно се освртао на унутрашње борбе са којима се монах мора суочити. Знао сам да отац не препоручује лако монашки пут.

Али, док сам дуже боравио у цркви и дивио се сликарству, истовремено сам пажљиво слушао речи које је отац упућивао другим верницима који су се жалили на своје невоље. Чуо сам да Његово Преподобије ставља велики нагласак на верност у породици и на рађање деце. Слушао сам га како редом пита присутне (посебно жене): - „ти колико деце имаш? А ти?“, А ти?... Одговор, претпостављате, био је: 1, 2 или 3. Отац је настављао да пита: „А где су остали?“ Да би затим сам одговорио: „Еј, да знате да вам Бог даје посла са двоје деце колико и са десеторо, да сте их имали све колико је требало! Јер сте вршили абортусе или сте избегавали да имате још деце, ево сада плаћате за своје грехе“. И говорио им је да се не жале на невоље јер су их заслужили; оне су последица грехова, а кроз стрпљење се спасавају. Тек касно, прекасно, схватио сам колико је отац био у праву у вези са рађањем деце. Јер, ето, наш народ и други хришћански народи се гасе, мало по мало, због драстичног пада наталитета. Социолози доказују да ће за неколико генерација хришћани представљати малу мањину у Европи, која је од свог почетка па све донедавно била у потпуности хришћанска!

Многи од оних који су упознали оца Арсенија лицем у лице сведоче да су доживели права чуда у његовом присуству. Шта је заправо чинило оца Арсенија „посебним“?

Отац Арсеније је био велики духовник, који се од других великих духовника свог времена разликовао управо по својој изузетној способности да познаје људску психологију и да, даром Божијим, проникне у душу човека. Био је веома реалан човек и добро је знао да се не можемо „играти“ са законима које је Бог поставио у природи и у људској природи. Такође је знао да је људска природа склона кршењу Божијих закона и компромисима са мишљу да „може и тако“ и да је „Бог добар и прашта“. У том погледу, мисао оца би се могла сажети на следећи начин: заиста, Бог је добар и прашта свакоме ко се окрене од греха, ма колико греси били бројни и велики, али Божији опроштај не значи да смо ослобођени патње за почињене грехе. Он је стално понављао да „ниједан грех не остаје неокајан“ (неочишћен) кроз патњу. Постоји „закон“ компензације, према којем „што човек сеје, то ће и жњети“ (Галатима 6, 7). Свако дело повлачи за собом награду. Само што већина људи не зна да повеже грех и патњу, посебно када патња не долази одмах након почињеног греха. Јер између сетве и жетве прође доста времена. Ипак, патњу не треба схватити као Божију казну (Који никога не кажњава), већ као логичну и природну последицу греха. Бог прашта кривицу греха, али допушта патњу како би се човек кроз њу смирио и научио да више не греши. Да не патимо због грехова, грешили бисмо бесконачно. И не бисмо ништа научили из тужне стварности греха. Штавише, навикли бисмо се на њега, толико да га више не бисмо ни препознавали као грех. Али када патимо због греха, тада покушавамо да се чувамо од даљег грешења. 

Отац је, дакле, веома добро познавао затворени круг греха, који су описали древни аскетски писци: задовољство греха те баца у наручје патње, од које, желећи да побегнеш, понављаш грех да би поново окусио задовољство. Зато је био неумољив према греху, посебно према телесним гресима.

Као што је познато, отац Арсеније је имао свој начин обраћања у другом лицу, са „ти“, а његове речи су биле као судске пресуде, што је импресионирало људе и, без сумње, будило у њима свети страх, страх од греха, што је могло бити само духовна добит за свакога. Оца је Бог обдарио веома бистрим умом и прозорљивим духом. Благодаћу Божијом и својим животним искуством, лако је читао душе људи и понекад им унапред говорио о одређеним гресима. Јер човек има специфично понашање за сваки грех. Једне су особине и реакције блудника, друге похлепног за богатством или храном, треће гордог човека... Грех се, дакле, уписује у нашу природу коју обележава у свим њеним манифестацијама, а посебно у погледу.

Шта Вам је остало у „наслеђе“ за каснија времена из овог сусрета? Да ли је то нека реч, гест, одређена реакција оца?

Управо оно што сам до сада рекао: инсистирање на породици коју је Бог оставио за рађање деце, а не за блуд (који се практикује када се на било који начин избегава рађање). Деца су највећи благослов за породицу, јер јачају љубав и хармонију у породици, чинећи је неуништивом. Са сваким рођењем, здравље мајке се обнавља и јача, управо зато што дајући живот и сама добија све више живота. Отац каже да жена достиже пуно здравље тек након 3-4 порођаја. С друге стране, ограничавање броја деце из материјалних разлога је знак неверја у Промисао Божији, Који се брине о сваком бићу које пошаље на свет. Све је у томе да верујемо и препустимо се бризи Божијој, и да не рачунамо: чиме ћемо их хранити и облачити или како ћемо их одгајати? (уп. Матеј 6, 31). Пагани, са којима Спаситељ у овом стиху пореди оне који се претерано брину за свој живот и живот своје деце, супериорнији су од нас хришћана у погледу рађања деце. Јер код нехришћана, генерално, не постоје абортуси или средства за спречавање рађања.

Такође, први пут сам од оца разумео блиску везу, као узрок и последицу, између греха и патње, као што сам већ рекао. И да морамо подносити, без жаљења или окривљавања других, патње које долазе по милости Божијој због личних грехова, а не туђих (иако је отац говорио, чак инсистирајући, и о грешном „наслеђу“ добијеном од телесних родитеља или чак од бака и дека). Приметио сам код оца Арсенија милост према људима, које је с болом у души кориo због мноштва грехова. Знам да је отац присвајао речи Спаситељеве и понекад говорио: „Докле ћу вас трпети?“ (Матеј 17, 17). Такође и љубав према свом народу, за који је видео да иде у пропаст због смањења броја деце.

Да ли ова светла фигура оца Арсенија има и своје „сенке“? И мислим сада, на пример, на онај период када се, вративши се из затвора, отац Арсеније није вратио свештеничкој служби. Иако се, између осталог, каже да му је, у ствари, било забрањено да служи. Како Ви, Ваше Високопреосвештенство, видите ову епизоду из живота оца Арсенија?

Отац Арсеније је био праведан човек без компромиса. Непоколебљиви Моц. (Рођен је у Земљи Моца, за које се зна да су веома праведни и одлучни). Наравно, не постоји човек без греха. И отац Арсеније је сигурно имао своје грехе и слабости. Али оно што је пред Богом важно није грех, већ покајање за грехе. Традиција Цркве познаје озлоглашене грешнике који су кроз покајање постали велики свеци. Ми, већина, не знамо ни грехе оца Арсенија, ни његово покајање. Знамо само толико: да је отац Арсеније помагао за живота и помаже и после своје смрти безбројним верницима, који му се моле као свецу. Ко га оптужује за ово или оно, ставља се у положај фарисеја из Јеванђеља о слепом од рођења, који су се трудили да га убеде да је Исус грешник. Будући да је човек без лукавства, слепац својом једноставном логиком постиђује фарисеје: „Да ли је грешник, не знам. Једно знам: да сам био слеп, а сада видим“ (Јован 9, 25). Тако бисмо и ми могли рећи. Једно знамо: отац Арсеније ужива поштовање светитеља од стране великог броја верника који се користе његовим молитвама и учењем. И то је довољно!

Они који траже „сенке“ у животу оца Арсенија требало би у њима радије да виде светлост. На пример, неки (који су то, само Бог зна) не разумеју зашто се отац Арсеније није вратио у манастир после 1964. године, када су сви политички затвореници амнестирани, поготово што га је ценио патријарх Јустинијан. Одговор је врло једноставан: отац Арсеније није био обичан монах, постао је симбол вере у време када се атеистичка власт трудила да избрише сваки траг вере, или – пошто је то било немогуће – да све црквене људе уврсти у послушност. Отац то није могао прихватити и, простом рачуницом, схватио је да више може помоћи народу остајући у свету, него враћајући се у манастир. Сигурно је да би га, да се вратио у манастир, свет са свих страна опколио и поново би завршио у затвору или чак у изгнанству, као што је био добро познат случај оца Георгија Калчијуа. Познато је да досије оца Арсенија у Секуритатеи има 1200 страница и да је његово праћење окончано само месец дана пре његове смрти, иако, због парализе, последње две године живота није могао да изађе из куће.

Без сумње, највећа патња и истовремено понижење за оца било је то што до своје смрти више није могао да служи Свету Литургију као свештеник. Из више сведочанстава се зна да је његово преподобије прихватило тај крст и носило га достојанствено. Прихватио је све како његово дискретно дело руковођења верника не би трпело. Задивљује ме поштовање оца Арсенија према црквеној јерархији, коју никада није критиковао. А то зато што је боље од многих других разумео да, под атеистичком влашћу, јерархија није могла да спасе оно суштинско (пре свега практиковање вере у црквама отвореним за богослужење) а да не прави и компромисе. Опет, духовни став пар екселанс: да сам не прихватиш компромис, а ипак да не осуђујеш оне који су га прихватили!

_{Фото: сахрана преподобног исповедника, извор: Фејсбук}

Ко је, за Ваше Високопреосвештенство, отац Арсеније Бока?

Велики светитељ кога је Бог даровао нашем народу у тешким временима, која доводе у опасност само наше постојање као народа, због недостатка вере и умножавања посебно тешких грехова као што су абортуси, избегавање рађања деце, напуштање земље… Не сумњам да ће званично признање светости оца Арсенија учврстити веру у народу, посебно у погледу смисла и вредности породице. Зато и ја са нестрпљењем, заједно са безбројним верницима који га поштују, очекујем дан канонизације оца Арсенија, који може бити дан преображења Румуније.

Можемо ли тражити његову помоћ, можемо ли се молити оцу Арсенију?

Наравно! То већ чине хиљаде верника који иду на ходочашће на очев гроб у Прислопу. Сигурно је да се ови верници и код куће моле оцу да посредује за њих пред Богом.

Да ли се присуство оца Арсенија осећа и у дијаспори где и ви архипастирствујете?

Све што се дешава у земљи на духовном плану има одјека и у дијаспори. Отац Арсеније је ушао у свест многих овдашњих верника као светитељ. Они читају очеве књиге или сведочанства о њему, моле му се или иду на ходочашће у Прислоп. Неки су ми испричали о истинским чудима која су им се догодила на очевом гробу. Чуо сам и од отаца и монахиња из Прислопа о случајевима чуда која су се овде догодила. Штета што се све то не бележи са сведоцима и што детаљније, како би послужило као доказ за досије о канонизацији. По нашим парохијама такође кружи један поучан филм о оцу Арсенију. И ја сам га гледао више пута заједно са верницима из различитих парохија и приметио сам на лицима многих сузе радоснице или можда покајања.

Порука за оне који поштују, на најчаснији и најпобожнији начин, оца Арсенија?

Да га поштују још више и да говоре о њему, чинећи га познатим што већем броју људи. Да му се моле свим срцем и, пре свега, да следе поуке Оца да чувају заповести Божије. Сви морамо слушати Бога, ако желимо да нам у животу буде добро и да се спасемо. Отац је често говорио: „Ви хоћете да Бог слуша вас, а не ви Њега”. Заиста, ми стално тражимо од Бога здравље, избављење од непријатеља, успех у животу… не размишљајући да се управо кроз оно што трпимо чистимо од грехова и приближавамо Богу. Патња је велика тајна и велики благослов, ако је прихватимо са вером и носимо је са стрпљењем. Зато би, после сваке молитве-прозбе, требало да кажемо као и Спаситељ у Гетсиманском врту: „Али не моја воља, него Твоја нека буде” (Лука 22, 42).

Хвала вам!

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: Basilica.co 

^{Животопис Светог Арсенија (Боке) Прислопског}

Свети Преподобни Исповедник Арсеније Прислопски био је игуман у манастиру Бранковеану у Самбата де Сус, а затим у манастиру Прислоп. Због његове личности, хиљаде верника је долазило да га слуша.

Свети Преподобни Исповедник Арсеније рођен је 29. септембра 1910. године, у месту Ваца де Сус, у округу Хунедоара.

Похађао је Националну православну гимназију „Аврам Јанку“ у Браду, коју је завршио као најбољи ученик генерације 1929. године. Исте године уписао је Богословску академију у Сибињу, коју је завршио 1933. године.
На препоруку професора Николаја Поповичија, добио је стипендију од ердељског митрополита Николаја Балана, како би похађао студије на Институту за лепе уметности у Букурешту. Паралелно је слушао предавања на Медицинском факултету, која је држао професор Франциск Рајнер, и предавања из хришћанске мистике професора Никифора Крајника на Богословском факултету у Букурешту.

Фасциниран делом „Лествица божанског успињања“, које је написао Свети Јован Лествичник, превео га је на румунски језик за само пет месеци.

Године 1935, као свршени студент Богословске академије, рукопроизведен је у чтеца и ипођакона. Митрополит Николај Балан га је 11. септембра 1936. рукоположио у чин ђакона у целибату. Године 1939. провео је три месеца на Светој Гори. Тамо је стекао формативно духовно искуство везано за монашки живот, за који се определио још током студентских дана у Сибињу. По повратку је донео рукописе који су представљали основу за румунску Филокалију.

Постао је искушеник у манастиру Самбата де Сус, у округу Брашов, а на Источни петак (Живоносни источник) 1940. године примио је монашки постриг. Године 1942. рукоположен је у чин свештеника и постављен за игумана манастира Бранковеану, који је обновио.

Након уласка совјетске војске у Румунију, преподобни Арсеније је први пут ухапшен у Рамнику Валчи, 17. јула 1945. године, и пуштен 30. јула исте године, пошто је проглашен невиним.

Поново је ухапшен 14. маја 1948. под оптужбом да је хришћански помагао храном антикомунистичке борце са планине Фагараш. Како због ових сумњи, тако и због своје популарности међу хришћанским верницима, био је мучен месец и по дана и примораван да даје узастопне изјаве, након чега је пуштен.

Митрополит Николај Балан га је у новембру 1948. преместио из манастира Самбата у манастир Прислоп. Тамо је постављен за игумана, а након што је светиња постала женски манастир, постао је духовник манастира, са прекидима током периода хапшења и истрага.

Трећи пут је ухапшен 15. јануара 1950. године, након чега је био на „административној“ робији на Каналу до 23. марта 1951. Ослобођен је захваљујући патријарху Јустинијану Марини, који је министру Георгеску указао на опасност од побуне становника Фагараша.

На Духове 1953. године поново је био под истрагом, а затим је провео 6 месеци у притвору у Темишвару, Жилави и Орадеи, од 5. октобра 1955. до априла 1956.

Године 1959. намештене су му финансијске неправилности, како би био противправно искључен из монаштва и како би му се забранило да врши богослужења (постхумно, 1998. године, ова одлука је поништена).

Уследило је изгнанство у Букурешт, где је све време био маргинализован. Радио је као црквени сликар до пензионисања 1968. године, остајући под надзором Секуритатее.

_{Фото: испосница преподобног исповедника, извор: Фејсбук}

После 1984. године повлачи се у манастир Синаја, а 28. новембра 1989. упокојио се у Господу, у 79. години живота.

Сахрањен је, по сопственој жељи, у манастиру Прислоп, 4. децембра 1989. године. Данас, гроб Преподобног Арсенија у манастиру Прислоп представља једно од најважнијих ходочасничких места у земљи.

_{Фото: гроб преподобног исповедника, извор: Фесбук}