Интервју са са Његовим Високопреосвештенством г. Игнатијем (Сааманом), митрополитом Мексика, Венецуеле, Централне Америке и Кариба (Антиохијска патријаршија) је приређен у писаној форми на основу видео-разговора са архијерејем.

Како је Православна Црква дошла у Мексико и у земље Латинске Америке?

Православна Црква је у Мексико и у земље Латинске Америке дошла пре свега кроз миграције. То су биле породице које су напустиле своју постојбину — Сирију, Либан, Палестину, Јордан — и дошле у ове крајеве, носећи са собом своје обичаје, своју веру и своје наде. Тако је и Црква дошла са њима, и то не без потешкоћа.

Што се тиче Мексика, знамо да је један од првих православних свештеника стигао почетком XX века, око 1905–1910. године. Вероватно је то био отац Симеон, који је дошао са неколико породица и са благословом за мисију, могуће под заштитом Светог Рафаила Бруклинског. У то време није било храмова. Отац је вршио крштења, венчања и друге потребне обреде по кућама, а да би преживео, чак је продавао сир. Полако, корак по корак, заједница је почела да се организује.

Како се развијала црквена заједница након тога?

Православна Црква увек живи у тесној вези са својом заједницом. Врло брзо се јавила потреба за изградњом храмова. Први храм наше архиепископије био је храм Светог Георгија, освећен 1947. године. Као што је познато, Антиохијци имају посебну љубав према овом светитељу. То је био први храм наше архиепископије.

Други храм је подигнут у граду Сан Педро Сула, у заједници палестинског порекла. У то време постојала је снажна братска повезаност са Православном Црквом у Сједињеним Америчким Државама, која је била старија и боље организована заједница. Захваљујући томе, мисионарски рад у Латинској Америци добијао је подршку и одатле.

Тако су почеле да се оснивају заједнице у Бразилу, Аргентини и другим земљама. У неким местима развој је био бржи, у другима спорији, али је почетак свуда био исти — кроз миграцију.

Да ли се Православна Црква у Латинској Америци данас доживљава као дијаспора?

Данас су те породице овде већ дубоко укорењене. Ми смо сада трећа или четврта генерација. Зато не сматрамо Православну Цркву у Мексику и Латинској Америци Црквом дијаспоре.

Наши верници су Мексиканци, Венецуеланци, Хондурашани, Гватемалци — без обзира на то да ли су обраћеници или рођени православни. Они су домороци ових земаља. Ми себе не сматрамо страном Црквом, већ делом друштвеног ткива земаља у којима живимо.

Шта привлачи људе из других хришћанских традиција Православној Цркви?

Пошто чувамо своју традицију, управо та традиција привлачи многе људе из других верских средина, посебно из Католичке Цркве. Многе Латиноамериканце привлаче духовност, литургија и литургијски живот Православне Цркве. Они се приближавају, а Црква је отворена за све.

Православна Црква веома брине о томе да сви будемо једно. Још у време Светог Василија Великог и Светог Јефрема Сирина, у градовима и заједницама певало се и на три језика — грчком, сиријском и јерменском. За нас језик или култура нису препрека.

Није важно да ли певамо на енглеском, арапском или шпанском, нити да ли једемо чилакилес или табуле. Важно је да изградимо једну Цркву. Национализам и поделе немају смисла. Морамо научити да се међусобно поштујемо и волимо.

Како гледате на поделу између „обраћеника" и „рођених православних"?

Понекад постоји тенденција да се људи етикетирају као „обраћеници" или „необраћени". То може изгледати природно, али није исправно. Ако смо православни, морамо бити пажљиви да не подстичемо такве поделе. Сви смо православни и сви треба да се међусобно поштујемо.

Свети апостол Павле у Посланици Римљанима говори о нечему сличном, када помиње хришћане који су дошли из јудејства и оне који су дошли из незнабожачких народа. Он снажно брани отвореност према свим народима, али истовремено подсећа обраћенике да су они накалемљени на дрво које већ постоји.

То није да би се умањила вредност обраћења, него да би се нагласила потреба за смирењем, стрпљењем и трезвеношћу. Ствари Божије долазе са Његовим благословом и у Његово време.

Која је улога Пресвете Богородице у животу Православне Цркве у Мексику?

Мексички народ гаји велику побожност према Пресветој Богородици, Мајци Божијој, и то је заједничко наслеђе са Православном Црквом. Многи људи, када први пут уђу у православни храм и виде колико често помињемо Богородицу и колико узвишено место она заузима у нашој литургији, осећају дубок мир.

Зато је за Православну Цркву и прилика да буде присутна у срединама где је мањинска. Посебно у Мексику, где постоји велика љубав према Богородици Гвадалупској, ми то видимо као могућност приближавања. У неким нашим храмовима постављамо и њен лик.

Неки то критикују, говорећи да „то није православно", али она је Мајка Божија. Њен стил приказивања може се складно повезати са византијском иконографијом. Постојали су и покушаји да се Богородица Гвадалупска представи у византијском стилу, што доноси велику радост.

Коју поруку бисте упутили вернима поводом празника Успења Богородице?

У овим данима славимо Успење Пресвете Богородице, и користим ову прилику да честитам свим хришћанима овај велики празник. Славити Богородицу значи сећати се њених речи слугама у Кани Галилејској: „Што год вам каже, учините." (Јн 2,5).

Њена улога никада није да нас усмерава ка себи, већ увек да нас води ка Христу.

Слава Теби, Боже. Алилуја.

Насловна фото: митрополит са својим клирицима и епархиотима у цркви светих апостола Петра и Павла у Мексику