Савремени човек живи окружен сликама. На сваком екрану који додирне трепери светлост, боја и лик. Он непрестано гледа, али ретко шта заиста види. Глад за лепотом, за смислом и за духовним искуством дубоко је усађена у његово биће, јер човек је створен да гледа славу Божију. Али, лишен светости и унутрашњег мира, он се окреће лажним иконама - светлу екрана, лицима идола, дигиталним привидима и страстима представљеним као лепота.

Данас, ђаво слика своје иконе: брзе, јефтине и заводљиве. Савремени човек, гладан истинског визуелног искуства, често се храни управо тим лажним ликовима који обећавају радост, а доносе празнину. Насупрот томе, православна икона не забавља, већ освећује. Она не ласка чулима, већ их исцељује, враћајући човеку способност да види стварност очима преображеним благодаћу.

Икона као Исповедање Оваплоћења

Икона није украс нити „уметничко дело“, већ догмат у боји, сведочанство вере да се „Реч Божија оваплотила и настанила међу нама“ (Јн. 1,14).

Свети Јован Дамаскин говори:

„Када Невидљиви постане видљив у телу, онда можеш изображавати Његов лик; јер част указана лику прелази на прволик.“

Седми Васељенски Сабор у Никеји (787) утврдио је ову истину:

„Сликање светих икона није измишљотина сликара, већ предање Цркве, предато нам проповеђу Апостола.“

Ко се поклања икони, исповеда да је Бог постао човек, да је материја освећена и да се у њој пројављује Божанска слава.

Богословље материје

Икона је дело од материје, али њена суштина је духовна. Бог није створио свет као препреку духу, већ као његово средство. У Oваплоћењу, материја постаје носилац благодати.

Свети Григорије Палама учи нас да: 

„Кроз материју и у материји Бог извршује наше спасење.“

Дрвена даска подсећа на Дрво живота и на Часни Крст; гипсани премаз (препаратура) означава очишћење и просвећење; боје, самлевене из земље и камена, означавају свет који је приношен Богу.

Посебно је дубоко значење јајета у техници темпере. Јајe је символ живота, препорода и Васкрсења. Оно у себи садржи ново стварање, унутрашњи живот у затвореној љусци. Тако и икона настаје из сусрета земље (пигмент) и живота (јаје): то је мала икона самог Васкрсења.

Свети Максим Исповедник пише:

„Реч Божија, која је све створила, открива Себе кроз све; целокупна творевина учествује у тајни оваплоћења.“

Сваки материјални елемент у икони има литургијски смисао: он сведочи да је целокупна творевина призвана да постане светлост у Христу.

Губитак Смисла у Савременој Иконографији

Данас, међутим, тај богословски смисао материје често се губи. Свети чин сликања претворен је у механички процес. Акрилне боје, синтетички пигменти и штампане „фреске“ залепљене на зидове немају духовну тежину; оне су знак наше пластичне цивилизације. Такве слике брзо старе и још брже нестају, јер су без духа.

Још већи проблем је дух самопромоције и „оригиналности“. Савремени иконописац често тежи да буде „модеран“ и „аутентичан“, да остави лични траг - док су древни иконописци настојали да нестану иза своје иконе. Њихова дела су потписана само речима: „Руком слуге Божијег…“ јер су знали да икона није њихова творевина, већ дар Цркви.

Данас, међутим, често видимо логотипе и потписе на самим иконама - као да се не слика Христос, него сам сликар. Православна икона није уметнички израз личности, већ исповедање вере. Она не прославља аутора, већ Прволика.

Свето Наслеђе наших Отаца

Наше свето наслеђе у Србији - фреске Студенице, Дечана, Сопоћана, Милешеве и Грачанице - сведочи о дубини православног виђења. Те иконе нису створене ради естетског уживања, већ ради молитве. Сликане су природним бојама и темпером, и зато „дишу“ благодаћу. Вековима су трпеле немар и ратове, али су опстале, јер су биле плод смирења и поста.

Свети Теофан Затворник нас опомиње:

„Дух новотарије непријатељ је Цркве. Оно што је ново у вери — лажно је.“

Када православна уметност почне да се угледа на западну сентименталност, модернизам или дигиталну продукцију, она престаје да буде литургијска и постаје световна. Тиме губи благодат која долази једино кроз послушност Предању.

Лажне Иконе савременог света

Савремени човек гладује за лепотом, али се храни празним сликама. Његов свет је препун икона без светости. Иза те фасцинације визуелним стоји дубока жудња, чежња за Лицем Христовим. Када се човек одрекне истинске иконе, он не престаје да се клања; он само замењује Истински Лик лажним.

Свети Василије Велики каже:

„Слика је књига за неписмене; преко ње созерцавамо Божанство.“

Данашње слике, међутим, не воде ка Богу већ ка страсти. Оне поробљавају уместо да ослобађају. Православна икона, напротив, чисти поглед и враћа човека у молитвено виђење. Она не узнемирава, већ уводи у тишину и мир.

Позив новој генерацији

Као свештеник који служи у Америци, сведочим великом броју људи који се из протестантског и секуларног света преобраћају у Православље. Они не траже новотарије, већ истину; не забаву, већ светост. Православна икона за њих је дах вечности - лепота која није чулна него духовна!

Ако ми, нове генерације православних, наставимо да пратимо западне трендове и брзе технологије, изгубићемо оно што они долазе да нађу. Постаћемо као Запад - уметнички плодни, али духовно бесплодни.

Зато морамо вратити поглед ка нашим коренима. Наш узор није у западним школама, већ у Светој Гори, у нашим манастирима, у живом Светом Предању које се чува молитвом и постом. Тамо је икона и даље плод покајања, тишине и благодати - жива реч Духа Светога у боји и светлости.

Православна икона остаје последња чиста слика у свету лажне лепоте. Она позива савременог човека да се одврати од лажних икона ђавола, од сјаја екрана и варљивих слика и да се врати Лицу Христовом, „образу Бога невидљивога“ (Кол. 1,15).

Икона није успомена, већ присуство. Она није прича о Богу, већ место где Га сусрећемо. Кроз њу благодат силази, а срце се узноси. Светлост коју слика православни иконописац није природна нити реалистична светлост, већ несаздана светлост Тавора, светлост Божанских енергија о којима је учио Свети Григорије Палама. То је светлост исихастичке молитве, светлост која пројављује будући век – таворска светлост Есхатона. Зато икона није дело уметничке маште, већ плод очишћеног ума и обоженог погледа који види стварност преображену благодаћу.

Али није довољно да имамо само лепе иконе - потребни су нам иконописци који живе хришћанским животом, који својим срцем и молитвом удишу живот у сваку линију. Сваки потез њихове четкице мора бити праћен молитвом:

„Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног.“

Јер само икона која настаје из покајања и молитве може постати место сусрета са Богом, жива теологија у боји и светлости.

Ако желимо исцељење савременог човека, морамо му вратити икону. Ако желимо да сачувамо уметност Цркве, морамо јој вратити дух Отаца. И ако желимо да очувамо Православље за поколења која долазе, морамо свој поглед окренути - не ка Западу, већ ка Православном Истоку, где исти Дух који је сишао на Апостоле и данас обасјава лица светих на иконама и фрескама, у боји и у светлости.

Јереј Ђорђе Поповић, теолог и иконограф за "Живот Цркве"
_{Фотографије: иконе оца Ђорђа, из личне архиве, уступљено порталу "Живот Цркве" за ову прилику}