У историјском делу Тбилисија, у Улици Сиони, налази се споменик тамади, тј. здравичару. (фото више горе)

           Овај споменик представља копију фигурице младића с рогом, која је пронађена приликом археолошких ископавања у западној Грузији, а сматра се да потиче из VII века п.н.е.

_{Фото: грузијска статуа здравичара из VII veka, извор: wikimedia.org / Jonathan Cardy}

           Производња вина у глиненим посудама под називом „квеври“ које се закопавају у земљу заједно са „супром“ налази се на списку културне баштине УНЕСКО-а. У Грузији се од познатих 800 сорти вина у свету гаји преко 500 аутохтоних врста. Претежно у Кахетији, али и у свим осталим деловима ове земље. Најпознатије сорте су црно грожђе саперави и сорте белог грожђа ркацители и мцване.

           Вино и супра су повезани и с познатом легендом о настанку Грузије, о томе како су Грузијци закаснили кад је Бог делио земљу народима, па им је Господ дао комад земље који је сачувао за Себе. Грузијци су као разлог за кашњење навели да су окопавали виноград. Дарежљиво предавши Грузијцима Свој удео Господ им је рекао да га морају добро обрађивати и да ће Он у обличју других људи долазити да провери како се опходе према Његовој земљи.

           По предању, Грузијци се од тог доба према сваком госту односе као према Божјем посланику. Вино и супра (груз. სუფრა, столњак), што подсећа на нашу „софру“ Грузијца прате од почетка до краја живота. Постоје два основна типа супре: празнична под називом „лхнис супра“ (ლხინის სუფრა – софра весеља) и такозвана „чирис супра“ (ჭირის სუფრა – софра жалости), чему би пандан била наша даћа. Традиционално, вино се пије из рога који симболизује благостање и изобиље.

           Грузијци кажу да време које се проведе за заједничком трпезом човеку продужава живот. Редослед здравица за време трпезе одређује тамада. Здравице могу бити и прилично дуге и у њима се говори о историјату породице, вери, животу и смрти, а њихов крај често подсећа на краће молитве и благослове. Рецимо, уобичајено је да се на крају здравице каже: „Слава Господу! დიდება უფალს – дидеба упалс!). Грузијци такође често наздрављају за мир, породицу, домовину, родитеље, браћу и сестре, као и за љубав. Универзални одговор на здравицу гласи: „Гаумарџос! გაუმარჯოს!“ – пандан нашег: „Живели!“

           Наравно, има и шаљивих здравица, у којима се ипак огледа менталитет гостољубивих Грузијаца. Једна од њих гласи:

„У стара времена један стари једрењак је доживео бродолом. Успео је да се спаси само један Грузијац ухвативши се за дугачку даску. Тако се одржавао на површини. После пола сата однекуд се појавио и други човек који је преживео бродолом и ухватио се за други крај даске. Грузијац поче да плаче, а овај човек га упита:

– Зашто плачеш?

Грузијац одговори:

– Авај мени! Такав гост ми је дошао, а немам чиме да га почастим!

Да попијемо онда за здравље драгих домаћина који ће увек наћи чиме да почасте чак и незване госте!“

           Вино и винова лоза су чест мотив у грузијској књижевности. Занимљиво је да чак и за време Совјетског Савеза, 1960. године, у Грузији могла да се појави књига чувеног писца Нодара Думбадзеа „Ја, бака, Илико и Иларион“ – дирљива прича о младићу који је остао без родитеља и којег је одгајила бака уз свесрдну помоћ двојице старијих комшија, Илика и Илариона, а која се завршава на следећи начин:

„Илико и Иларион су се наслонили на зид и јецали као деца.

– Оставите ме насамо с мојим дечаком… – Илико и Иларион се нису ни померили. – Ма изађите, ћорави ђаволи! Где то има – да се прави парастос за живог човека?...

Остали смо сами.

– Приђи ми, мој дечаче, хоћу да те пољубим…

Нагнуо сам се изнад баке. Дуго је обасипала пољупцима моје чело, косу, очи, лице и руке. Онда ме је привила уз себе и дуго ме није пуштала из загрљаја.

– Дај ми чашу вина!

Дао сам јој млеко. Бака га је ћутке испила и рекла:

– А сад ми наточи вина…

Наточио сам. Бака је узела чашу, придигла се у постељи, и подигла је руке према плафону:

– Боже истинити, Боже свемогући, Мати Божија, Пресвета Дјево Марија, вама остављам мог дечака… Чувајте га и пазите… Будите му покровитељи у невољи… Продужите дане његовог живота и његовог потомства… Амин…

Бака отпи гутљај вина и врати ми чашу. Онда мирно рече:

– Угаси светло и изађи…“

           Ово је вероватно било могуће захваљујући снажно укорењеној традицији која постоји од самог почетка хришћанства у Грузији, откако је у њу дошла света Нина чији је крст направљен од винове лозе, а и пре тога, јер се по предању на територији Абхазије налази гроб светог апостола Симона Кананита, на чијој свадби је Господ учинио прво чудо претворивши воду у вино, у кланцу Псирцха до којег води окомито степениште уклесано стени.

_{Фото: пештера светог апостола Симона Кананита у Абхазији, извор: azbyka.ru}

           Тако је било и у средњем веку кад је настала, у Грузији чувена песма:

Шен хар венахи – Ти јеси Лоза винова

Ти јеси Лоза винова, управо процвала,
Нежна грана што у Едему расте
(дивна и млада Врба у рају)
(нека Те Господ чува, достојну хвале),
и сама си – Сунце што сја.

           Ти јеси лоза (груз. შენ ხარ ვენახი: Шен хар венахи) је средњовековна грузијска црквена химна посвећена Богородици. Текст химне се приписује грузијском цару Деметреу I (1093-1156) и сматра се да је цар написао химну након примања монашког пострига. Не зна се ко је аутор музике. Претпоставља се да је Деметре I химну написао кад га је сопствени син Давид V отерао у манастир Светог Давида Гареџијског. Химна је посвећена Грузији и покровитељству које Богородица пружа овој земљи. У Грузијској Православној Цркви химна је прихваћена као једна од молитава Богородици.

           У совјетско време ова химна је била практично једина песма која се могла јавно изводити, зато што се у тексту не помињу директно црквени ликови и пошто се могла тумачити и као похвала виновој лози. Постоје карталинско-кахетинска и гуријска верзија ове химне које се у знатној мери разликују. Помиње се у многим књижевним делима, као и у филмовима сведочећи о покровитељству Пресвете Богородице.

           Тако се винова лоза већ миленијумима гаји у Грузији симоблизујући јединство у мноштву.

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: споменик "Здравичар" у улици Сиони у Тбилисију, извор: wikipedia.org / Vadim Klocko}