^{О Грузији}

Заиста, заиста вам кажем:

ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане;

ако ли умре, род многи доноси.

(Јн. 12, 24).

            Недавно су, на 20. седници Комитета УНЕСКО-а за заштиту нематеријалног културног наслеђа, која је у Њу Делхију одржана 8-13 децембра 2025. године „култура грузијске пшенице: традиција и ритуали“ уписани у репрезентативни списак нематеријалног културног наслеђа човечанства. Од 20 познатих сорти пшенице 15 се одгаја у Грузији, а 5 су ендемске сорте које расту само на њеном тлу. Поред пшенице на списку УНЕСКО-а налазе се грузијско вишегласје и производња вина у квеврију – специјалним великим глиненим посудама. Сматра се да и сама реч вино, на грузијском „гвино“ потиче од глагола „гвивили“, што значи „цветати, кључати и налазити се у процесу врења“. Постоје археолошки докази за то да се вино у Грузији гајило још у 7. веку пре Христа. Дакле, ова земља има оно што је најбитније за литургијски живот: хлеб и вино.

            У Грузији, земљи с изузетно дугом и богатом историјом и културом, у којој је хришћанство постало државна религија 326. године, за време владавине цара Миријана, и данас се веома поштује традиција заједништва. Породице се често окупљају за трпезом – на грузијском „супра“, тј. софра. Грузијци су изузето срдачни и предусретљиви људи, који су по многим својим особинама вероватно најсличнији нашем народу, што због географског положаја, што због историје.

             Грузијска легенда о настанку ове земље гласи да су Грузијци закаснили кад је Бог делио земљу народима. Били су превише заузети слављем због стварања света. Кад их је Бог упитао зашто су закаснили, одговорили су да су пили у Његову славу и за добробит свих народа света. Пошто Му се свидео одговор, Бог је Грузијцима дао земљу коју је сачувао за Себе. Слична легенда постоји и о настанку Боке Которске.

_{Фото: топографска карта Грузије, Wikipedia}

             Грузија се налази на јужним обронцима Кавказа, у његовом западном и средњем делу. Територија Грузије износи око 70 хиљада квадратних километара. Северна граница Грузије пролази по главном масиву Кавказа. Са северне и северозападне стране се Грузија граничи с Русијом, са западне с Црним морем, с јужне с Турском и Јерменијом, а са источне с Азербејџаном. Већи део територије ове земље налази се на висини од преко 1.000 метара надморске висине, низије заузимају само 13% њене територије.

            Грузијска низија се састоји од: Колхидске низије, Шида (унутрашње) Карталинске равнице (Тирипоно-Мухранска равница), Квемо (доње) Карталинске равнице и Алазанске равнице (Кахетинска равница). Сурамски масив дели Грузију на два дела – западни и источни. У западној Грузији клима је топла и влажна, а у источној Грузији је сува и континентална. Разноврсност климатских услова погодује развоју важних привредних грана као што су сточарство (углавном у планинској зони), пољски и вртларски послови у нижој зони и у подножју планина, као и гајењу суптропских култура у црноморском појасу Грузије. Земља такође обилује рекама које стварају два басена: црноморски и каспијски.

            Флора и фауна Грузије су изузетно богате. Природни услови Грузије погодовали су развоју интензивне пољопривреде земље. Грузија се географски налази на граници два континента – Европе и Азије. Кроз њу су водили важни трговачки путеви, који повезују исток и запад, север и југ. Ова околност је у знатној мери погодовала културном и економском развоју земље, али је због свог географског положаја Грузија увек била увучена у сферу политичких, економских и војностратешких интереса великих светских држава које су стално ратовале међу собом.

            Грузијци своју земљу зову Сакартвело, тј. земља Картвела, који су живели у централном делу земље – Карталинији (на грузијском: Картли). У другим језицима се Грузија назива другачије: Georgia, Иверија, Hiberia, или Варкан.

            У средњовековном историјском летопису „Картлис цховреба“, тј. „Живот Картвела“, у првој глави, „Казивање о осморици браће“ о пореклу народа се наводи следеће:

            „Прво ћемо поменути то да су Јермени, Картвели, Рани, Моваканци, Ери, Леки, Мегрели и Кавкасиони – да су сви ови сродници имали истог оца по имену Таргамос. Овај Таргамос је био син Тарша, унук Јафета, Нојевог сина. И Таргамос је био делија. После поделе језика (народа), кад су Нојеви потомци саградили кулу у Вавилону и кад су се тамо поделили језици, а градитељи куле отуда населили по целој земљи, овај Таргамос је отишао заједно са својим племеном и настанио се између две планине које су људима недоступне – Арарата и Масиса. <…> Међу Таргамосовим синовима истакла су се осморица људи, моћне и славне делије чија су имена следећа: први се звао Хаос, други Картлос, трећи Бардос, четврти Мовакан, пети Лек, шести Ерос, седми Кавкас и осми Егрос. Сва осморица су била делије…“

            Прва дела историјског карактера на грузијском језику потичу из V века по Христу. Зборник историјских дела „Картлис цхвореба“ је јединствени повезани писани извор историје Грузије, а уједно и званична историју земље, тј. изванредан споменик грузијске историјске писмености. „Библија“, „Витез у тигровој кожи“ и „Картлис цховреба“ су представљали идејно-политичку окосницу средњовековне грузијске државе. „Картлис цховреба“ се од давнина сматрала „часном“ и „светом“ књигом и заједно с „Витезом у тигровој кожи“ чинила је обавезан део мираза.

            Значајан део овог средњовековног летописа посвећен је доласку свете Нине, примању и ширењу хришћанства у Грузији, једном од четири места, које поред Свете горе, Кијевопечерске лавре и Серафимо-Дивејевског манастира чини удео Пресвете Богородице.

             Кад је 44. године после Христовог Рођења јудејски цар Ирод Агрипа почео да прогања хришћане и кад је усмртио апостола Јакова, брата апостола Јована Богослова и кад је заточио у тамницу светог апостола Петра, остали апостоли су донели одлуку о томе да је боље да напусте Јерусалим. Одлучили су да извуку жреб како би одредили ко ће у коју земљу отићи да проповеда Јеванђеље. Пресветој Богородици је у удео пала Иверија. Пре него што ће кренути на пут анђео Божји Јој је пренео да треба да остане у Јерусалиму обећавши Јој да ће временом и Њена земља примити радосну вест. Тада је Богомајка позвала апостоле Андреја и Симона и дала им је Своју нерукотворну икону да њом благослове Иверију. Грузија је касније, у IV-VI веку постала и хришћанска држава.

            Један од мноштва примера који сведоче о једноставности Грузијаца, чак и ако имају највише звање у интервјуу који је објављен у књизи „Људи Грузијске Цркве“ наводи митрополит боржомски и бакуријански Серафим (Џоџуа) који се упокојио у новембру ове године:

            „А да бисте могли да стекнете слику о томе колико је патријарх благ и отворен, и колико је заинтересован за сваког човека испричаћу вам две ствари. Патријарх је у то време био врло приступачан, сад је, наравно, теже доћи до њега. А тада је било чак и комичних ситуација. Један возач таксија је причао како се посвађао с Јерменином око тога ко је први примио хришћанство – Грузија или Јерменија. Препирали су се, па су се кладили, и онај ко изгуби требало је да плати вечеру. А било је већ око поноћи.

             – Идемо, – каже Јерменин, – код патријарха да га питамо!
             Отишли су до резиденције код Сионија, дошли су до балкона патријархових одаја.
             – Илија, Илија! – почели су да зову Свјатејшег.
             Он је изашао на балкон.
             – Опрости, хоћемо нешто да те питамо: реци нам – ко је први примио хришћанство – Јерменија или Грузија?
             – Јерменија, – мирно је одговорио патријарх.
             – Хвала ти, драги, – радосно је повикао Јерменин, – опрости што смо те узнемирили, спавај!
             – Ето, рекао сам ти! – одушевљено се обратио свом опоненту. – Хајде, плаћаш вечеру, ти си изгубио!“

_{Фото: илустрација грузинске породице са чичилакијем (georgianjournal.ge)}

^{Чичилаки}

            Чичилаки је традиционални новогодишњи симбол и украс у Грузији. Прави чичилаки се прави од праве гране ораховог дрвета која се струже од једног краја до другог при чему се танка струготина оставља тако да се држи на једном крају. Тако се добија штап с раскошном крошњом од струготина, што је заправо сам чичилаки. Овај украс је обично дугачак 50-70 сантиметара и ставља се на празничну трпезу код тањира са слаткишима: чурчхелом, казинакијем (слаткиш типа орасница) и сувим воћем. Слаткиши се каче и на сам чичилаки. такође, понекад се на чичилакију прави удубљење у које се стављају украси од лишћа и бобица. После празника дрво се по традицији спаљује, а пепео се баца у ветар, што симболизује прошлогодишње невоље и незгоде које исто тако треба да нестану. Сматра се да је чичилаки настао на западу Грузије, у Гурији. Стручњаци указују на то да је ова традиција стара и да је повезана с култом Дрвета света који постоји у многим културама, са симболиком живота и плодности. После примања хришћанства многи пагански обреди су добили другачији смисао. Зато се сад понекад на врх чичилакија ставља крст, а сам украс се асоцира с брадом светитеља Василија Великог. Празник овог свеца који се у Грузији веома поштује слави се 1. јануара по старом календару. Сами Гуријци чичилаки у кући држе до 19. јануара, а затим га односе у вински подрум како би благодат новогодишњег дрвета сишла и на вино. Чичилаки обично није већи од једног метра како би се могао ставити на сто. Уочи 2012. године становник Гурије направио је чичилаки од 4 метра. Овај украс рекордне висине продат је на пијаци у Тбилисију.

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: фејсбук страница Грузијске патријаршије